Кукавичје јаје друге Србије

Није филм Терет подигао прашину због естетике, уметничких вредности и лањских снегова него због трапаво пласиране политичке поруке. Права мета целог овог пројекта – шамар у лице Србији – сама по себи била је довољна да ангажује љубав и паре многих познатих финансијера. „Самовиктимизација“, тј. изигравање жртве главно је оружје Огњена Главоњића лично, у борби за паре и промоцију

Филм Терет Огњена Главоњића, који је прошле недеље коначно имао своју београдску премијеру, називали смо на страницама „Печата“ невидљивим филмом због тога што га је аутор скривао од српске публике месецима после његове премијере у Кану 2018. Коначно, попустио је под притисцима друге Србије или спонзора овог филма и решио се да пусти Терет добро темперираној публици Фестивала ауторског филма у Београду која је поднела нарочиту едукацију, да не кажем испирање мозга путем мејнстрим медија, јавних обраћања, друштвених мрежа и сваковрсних лобирања да се ради о врхунском филму који се нашао на удару мрачних снага због храбрости свог аутора и његове филмске поетике. После премијере, међутим, филм је и даље остао невидљив јер ништа од онога што је обећавао, ни ауторску храброст ни поетику, српска јавност није видела просто зато што их у филму – нема. То је исход ове суморне приче и зато ћемо Терету поново посветити пажњу, коју, иначе, не би заслужио ни по једном свом параметру. То смо, уосталом, дужни читаоцима „Печата“, које смо још пре шест и више месеци упозорили да овде нису чиста посла и да у целој овој ујдурми главну улогу играју политички, дакле ванфилмски мотиви.

[restrict]

Празно до бола

Филм је, дакле, приказан уз помпезне најаве како друге Србије, тако и Фестивала ауторског филма, који није жалио труда да остварење нахвали на сва уста пре него што га уопште прикаже. Пре филма говори Срдан Голубовић, председник Фестивала ауторског филма: „Филм Терет ће на ФАФ-у бити у конкуренцији за награду. За мене је било врло важно да Терет буде на фестивалу. То је филм који се бави разоткривањем блиске прошлости о којој се и даље не прича, а с друге стране на изузетан естетски и поетски начин има поштен и тачан однос према нашој стварности… Оно што веома волим у овом филму, уз његов снажан друштвено-политички аспект, јесте и то што он носи нову поетску стварност једног изузетно даровитог редитеља“ (Данас, 22. новембра). Не само што му унапред обећава награду него га својим иступом ставља у сасвим повлашћен положај у односу на друге филмове. Зашто? Је ли београдска публика толико неука па јој треба давати упутства како да гледа филм? Или је у питању отворено лобирање, кога би сваки, па и овај фестивал, требало да се добро чува? Одавно постоји нешто као трговина утицајем или сукобљавање интереса, што санкционише и нарочит закон. На страну то што вршење јавног притиска, отворена пристрасност и манипулација клаком никада нису донели добра ни ауторском, нити икаквом другом филму; о филму најбоље говори филм сам.
А он је рекао – ништа. Нисмо видели ишта од „изузетног поетског начина“ нити „поетске стварности једног изузетно даровитог редитеља“. А видели смо, нажалост, декомпонован, нецеловит филм који се једва вуче. Један немушти говор, предуга и углавном досадна повест о труцкању камиона, у који је замандаљен и возачу и публици невидљив терет, кроз нападнуту Србију током НАТО агресије 1999. године. Имали смо и бољих филмова о том времену и бољих „роуд мувија“ у жанру. У филму Терет нема никакве естетике ни метафоре; нема ничега. Нека поетика требало би да се крије у замрљаној макулатури од фотографије и сумрачном утиску који овај призор свим силама жели да створи. Ту „поетику“, која се исказује гомилањем досадних, поновљених слика и гушењем гледаочеве перцепције истим, непромењивим визуелним пољем те нападном мучнином, временом свесно почињемо да одбацујемо. Све је ту напето, а празно до бола. Исти утисак појачава потпуно апатичан главни лик, који до краја филма остаје закључан, беживотан, док остали „глумци“ статирају насумично и за невољу. Пола екипе тумара по овом филму, који никако да се заврши. Аутор каже да ће се „националисти сморити кад виде овај филм“. Не само националисти. Сви ће се сморити кад виде овај филм.
Постоји, додуше, један „наратив“ о Сутјесци и возачевом оцу, неуверљив у својој дословности, изречен у камеру штуро и малокрвно као и цео филм. Приде и једна накалемљена сцена са запуштеним спомеником из НОБ-а, потпуно изван контекста радње, као и неколико пришивених детаља, чиме је ваљда хтела да се подвуче нарочита леволиберална, у суштини неотитоистичка црта, која је опет у моди. Ма нека му је, али је и то дозлабога муцаво, сасвим смушено. Ако је то тај „растурени историјски наратив на Балкану“ који би поново требало повезивати, сва је прилика да ће такав и остати после овог траљавог, дилетантског филма.

Ниједна реч, ниједна слика

„За време бомбардовања нисам хтео да слушам ту музику и постао сам бунтовник“, каже о себи Главоњић. „Кроз панк сам желео да искажем шта стварно осећам. Кад се распао мој бенд, одлучио сам да правим филмове. Нисам хтео да будем судија и да говорим шта је добро или зло. Очекујем да публика сама доврши причу.“ Не, нипошто! Филм је смишљен и плаћен као политичка инсинуација и нема шта ту да публика сама довршава. Није Терет подигао прашину због естетике, уметничких вредности и лањских снегова него због трапаво пласиране политичке поруке. Она би требало да се садржи у непознатом и невидљивом терету овог камиона, а тај је „прича о једном од најмрачнијих догађаја у новијој историји Србије“, како се у уводном панегирику изразио Срдан Голубовић. Шта је тај „најмрачнији догађај у новијој историји Србије“? Наводни српски злочин над невиним Шиптарима на Косову, мада сам филм то нигде не казује нити показује, за разлику од претходног филма истог аутора на исту тему, једног збрљаног аматерског политичког памфлета, који је послужио као претекст за Терет.
Да подсетимо: пре две године Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић, то јест Сандре Орловић, произвео је документарни филм Огњена Главоњића Дубина два, настао на неким наводним шиптарским сведочењима (не зна се ко, када и зашто говори, а гласови су измењени), која је саслушао па глатко одбацио чак и онакав Хашки трибунал. Затим су особе из Фонда пронашле у Панчеву Главоњића и платиле му да сними филм о српским злочинима на основу ових „сведочења“. Главоњић је то и учинио комбинујући аудио-снимке са неутралним сликама пејзажа, користећи, без мере и смисла исход сваког монтажног споја две одвојене покретне слике: „свака два спојена комада филма даће неки контекст“ (Куљешов). Овде је на делу била чиста политичка инсинуација у циљу демонизације српског народа и филм је пласиран у земљи (на београдском „Белдоксу“ је, после истих оваквих овација, награђен главном наградом) и иностранству. Нарочито топло је дочекан у Приштини и Призрену и тамо обилато награђиван, а затим у Сарајеву, где му је главни спонзор била „Ал Џазира“.
Права прича, међутим, овде тек почиње. Главоњић од почетка хоће да прави дугометражни играни филм и све описано била је само предигра за већи залогај: „извиђање локације за играни филм“, како сам каже. И сада слушајте добро: „Зато овај филм желим описати као једно филмско семе. То семе се може или не мора примити у глави или срцу гледаоца, може или не мора добити прави смисао и нову снагу када и ако проклија на том ’тлу’ против система који је постављен тако да би се неговали они којима су разни џелати хероји. Живимо у друштву које се гуши у ламентирању, жалу за прошлим, разним патетичним и сентименталним облицима самозаљубљености и самовиктимизације.“ Препознајете, ваљда, стару мелодију и лексику Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, али и сличних НВО, основаних са истим задатком. Права мета целог овог пројекта – шамар у лице Србији – сама по себи била је довољна да ангажује љубав и паре многих познатих финансијера. „Самовиктимизација“, тј. изигравање жртве постаје главно оружје Главоњића лично, у борби за паре и промоцију.
Тако је завршен Терет и приказан ове године у Кану, у секцији „Петнаест дана аутора“ (противно очекивању – без нарочитог успеха) с подршком европског фонда за копродукције Eurimages, француског националног филмског центра CNC, холандског Hubert Bals Fond-a, швајцарског Visions Sud Est-а, Doha Film Institute-a из Катара, Хрватског аудиовизуелног центра, Војвођанског покрајинског секретаријата за културу и – веровали или не! – Филмског центра Србије, званичне агенције државе Србије за филм! Исти тај центар и данас веома брине о међународној промоцији Терета. Ево сада на тој листи и Фестивала ауторског филма. Немам ништа против што је Фестивал приказао и додатно приказује Терет на свим својим сценама, чак ни што му јавно обећава награду, али се збиља чудим страсној политичкој промоцији било ког филма на једној уметничкој смотри.
Какав је то „снажан друштвено-политички аспект овог филма“ о коме јавно говори Голубовић? Какво је то „разоткривање ближе прошлости о коме се не прича“? Разоткрива ли Терет један од „најмрачнијих догађаја у новијој историји Србије“, па још према њему (том, најмрачнијем догађају) има „поштен и тачан однос“? Исти, по себи, разоткрива не толико догађај колико идеологију „поштене интелигенције“, коју смо, изгледа, прерано отписали. Шта је требало да ради Србија 1999, нападнута са свих страна и суочена с пропашћу?
Какви српски злочини на Косову? Где су се и када догодили, осим у глави Вилијема Вокера и његових газда; у Рачку ваљда, где је пободен први „false flag“ дубоке државе као повод за светски рат против Србије? О томе филм Терет не каже ништа, ниједну реч, не доноси ниједну слику; не нуди ишта осим обе стране празне домине. То је кукавичје јаје друге Србије чија је подлога испала дупло голо, па сад тражи говорнике и накнадну памет. Где су се догодили ти српски злочини, питам поново све оне који их упорно трпају у овај камион и машу својим лажним заставама, истога оног дана када се на Косову и Метохији, по ко зна који пут, догађа стварни, брутални злочин над српским народом?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *