Коначни одлазак Ангеле Меркел, (иако) на рате

Одлука која је изненадила не само немачку јавност и открила немоћ доскора најмоћније жене света: Ангела Меркел одлази, после осамнаест година, са страначког (ЦДУ) кормила покушавајући, грозничаво и с крајње неизвесним исходом, да сачува до краја четвртог мандата (2021) канцеларски трон

Вест је заиста изазвала прави политички потрес. Одлука Ангеле Меркел да се одрекне страначког кормила, које је (пуних) осамнаест година држала чврсто и неприкосновено у рукама, саопштена минулог понедељка, веома је изненадила (не само) немачку јавност. Иако за боље познаваоце немачких политичких прилика (а посебно неприлика) није била и сасвим неочекивана.
Сигнали и поруке „суверена“, бирачког народа, у читавој серији изборних окршаја, били су толико драстично гласни и драматични да би лако, и без последица, могли да их пречују и игноришу и особе с далеко мање политичког „њуха“ од оног, толико пута потврђеног и изоштреног, канцеларкиног. Могло се, наиме, очекивати да ће, кад су још уследила два узастопна шока, за кратко време (свега две седмице), најпре баварског, па потом оног у Хесену, 28. октобра, неминовно „летети (политичке) главе“.

[restrict]

Изборна гиљотина

А странке владајуће коалиције у Берлину су се на овим изборима суочиле, све три одреда, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) Ангеле Меркел у Хесену (најгори резултат у минулих пет деценија, 11 процената мање него на претходним изборима у овој покрајини), Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) малерозног Хорста Зехофера у Баварској и Социјалдемократске партије Немачке (СПД) Андрее Налес и у Баварској и у Хесену (њен најтежи послератни пораз), с погибељном изборном „гиљотином“.
А у свим тим регионалним (покрајине) изборним поразима велик, по уверењу многих чак пресудан, „улог“ имала је управо престоничка политика. То су, уосталом, признале и жене на челу две, деценијама најјаче, политичке странке, ЦДУ и СПД, Ангела Меркел и Андреа Налес: констатовале су „ортачки“ да је оно што је „емитовала“ и чиме се јавности прошлих месеци представљала (владајућа) велика коалиција било заиста лоше. Ова прва (Меркелова) одлази (невољно и изнуђено) с партијског кормила, чиме се, констатује одсечно Јакоб Аугштајн, „завршава једна (њена) ера“, пошто, уверен је, њен канцеларски мандат неће потрајати. Ова друга (Налес) још не одлази. И она ће се, међутим, иако је на челу најстарије и некад тако моћне (социјалдемократске) странке тек неколико месеци, тешко одржати.
Ангела Меркел је, у то више нема сумње, разумела (горке и недвосмислене) поруке бирача, од којих су је многи (пре)дуго следили, и извукла поуке и – консеквенце: неће се на страначком изборном скупу почетком децембра у Хамбургу, после (дугих) осамнаест година, кандидовати за шефа Хришћанско-демократске уније.

Немоћ (доскора) најмоћније жене света

Разумела је, како каже, да је куцнуо час за окретање „новог листа“ (ново раздобље) и отварање страначких прозора за улазак „свежег ваздуха“. Доскора најмоћнија жена света суочила се с ограничењем сопствене моћи и све уочљивијег умора. Све док је била симбол политичких успеха, а то је заиста дуго трајало (на челу странке, израчунали су увек прецизни Немци, била је до овог петка, кад се „Печат“ појављује на киосцима, 6.780 дана, више него Конрад Аденауер, 5.632, а мање него Хелмут Кол, 9.279), следиле су изборне победе.
Постала је, у међувремену, симбол неуспеха и пораза. И „персона нон грата“ („Франкфуртер алгемајне цајтунг“) не само у миљеу ултрадесничарске Алтернативе за Немачку, странке која је узлетела на жустрој критици њене (посебно мигрантске) политике (тријумфовала је и у Хесену, освојивши тако свих шеснаест покрајинских парламената, уз Бундестаг), него и за велике делове (доскора верних) бирача њене странке. И решила да оде.
То, практично, представља одлазак Ангеле Меркел с политичке сцене, иако на – рате. Пристала је да оде с партијског кормила у грозничавом, и крајње неизвесном, покушају да сачува канцеларски трон до краја мандата, 2021. године. А колико до јуче је тврдила како су те две функције неодвојиве. Сад је, каже, проценила да су шансе те учињене (шаховско-политичке) жртве, за странку и земљу, веће од ризика и могућих (нежељених) последица.

Рачун без крчмара

Могло би се, међутим, лако испоставити да то буде, и за осведочено прорачунату Меркелову, рачун без крчмара. Решавањем једне непознанице – питање шефа партије – отворена су, наиме, многа нова питања и непознанице. Могући одговори на њих могли би да помрсе њене планове и рачунице.
Велико је питање, наиме, хоће ли уздрмана и ослабљена канцеларка уопште моћи да још дуго опстане на канцеларској ветрометини. Међу онима који би радо, и што пре, да јој, на очигледној политичкој низбрдици, „виде леђа“ све је више оних из њеног табора. Могло би лако да се догоди да то буде и њен наследник на партијском кормилу, иако се на овај (рискантан) политички потез одлучила како би могла да по својој вољи, и у сопственом интересу, посвршава послове око наслеђа док је још у њеним рукама најјаче средство власти. А борба за власт у странци се распламсала оног часа кад је Меркелова саопштила „историјску одлуку“ која је потресла (чак) и берзе: одмах је пала вредност евра.
Јавило се одмах неколико кандидата, међу којима (и) двојица оштрих критичара канцеларкине политике: Јенс Шпан и Фридрих Мерц. Шансе првог су, по свему судећи, „тање“ од изгледа другог. Јенс Шпан је млад (38), наглашено амбициозан, с нескривеним аспирацијама да преузме „штафету“, али с релативно малим изгледима да то (овога пута) и оствари.

Неугодни аспиранти

За њега је, примећују политички аналитичари, резак потез Ангеле Меркел дошао у невреме. Прерано. Тек је неколико месеци на првом, важнијем, положају (министар здравства) и потребна му је још која година да се профилише иако ужива, као политички робусни јуноша, подршку најконзервативнијег крила међу конзервативцима.
Али с том подршком рачуна и (знатно познатији и искуснији) Фридрих Мерц. Такође наглашено амбициозан и продоран, некадашњи шеф посланичког клуба конзервативаца у Бундестагу већ тада се профилисао као (оштар) политички антипод Меркеловој. Десет година се потом повукао с политичке сцене и предао (уносном) финансијском (с неспорним квалификацијама и компетентношћу) бизнису. Није часио часа и већ је обзнанио, преко утицајних дневника, кандидатуру.
Његове шансе на страначком изборном скупу у Хамбургу, почетком новембра, нису уопште мале. Питање је додуше колико би конзервативци, у овом случају делегати странке коју је Меркелова упадљиво окренула улево, били одмах спремни за тако радикалан заокрет с Мерцом на челу. С неминовним враћањем клатна удесно. И један и други, очигледно, не би, у случају да постану шефови странке, имали стрпљења да чекају регуларно окончање четвртог канцеларкиног мандата. Меркелова би зависила од њихове милости!
Шта би било по канцеларкиној вољи Отворени фаворит Меркелове је Анегрет Крамп Каренбауер. Њу је канцеларка још пре неколико месеци означила као наследницу на партијском трону, доводећи је из Сара, где је, као премијерка мале покрајине, забележила један од ретких, и респектабилних, изборних успеха конзервативаца, у Берлин, на (страначки важан) положај генералног секретара. Та чињеница, (пре)велике блискости с Меркеловом, може Каренбауеровој да буде двоскели мач: и предност и хендикеп. Њене шансе смањује и то што је на неспорно важном положају новајлија, није било довољно времена да „исплете“ сопствену мрежу и поуздан ослонац у (разуђеној) странци.
Иако се њих двојица (још) нису у том контексту огласили, медији „убацују у трку“ и два кандидата неспорне „специфичне“ тежине: Армина Лашета и Волфганга Шојблеа. Први је шеф најбројније, и најмоћније, покрајинске организације конзервативаца, чије политичке акције појачава чињеница да је „преотео“ од социјалдемократа њихову, традиционалну „тврђаву“, најмногољуднију немачку покрајину, Северну Рајну – Вестфалију.
Ако не би успела да „прогура“ Анегрет Крамп Каренбауер, Меркеловој би, по свему судећи, највише одговарало да се „за реч јави“ њен претходник (кратко време после Кола) на челу партије, тренутни председник Бундестага Волфганг Шојбле. Најискуснији страначки политичар (рођен 1942) могао би бити прихватљив као „прелазно решење“ и најмање опасан за Меркелову: наводно нема (након атентата на једном изборном скупу остао је везан за инвалидска колица) канцеларских амбиција.

Права опасност

Главна опасност за брже од планираног, и дефинитивног одласка с политичке сцене (заветно се обавезала да после 2021. неће прихватити никакву функцију, ни у Берлину ни у Бриселу) Меркеловој би могли да буду (коалиционе) социјалдемократе. Иако, бар у овом часу, ошамућено руководство странке тврди да остаје привржено великој коалицији, из очигледног страха да би превремени парламентарни избори, после серије пораза у покрајинама, представљали за њих политичко самоубиство, све су снажнији притисци разочараног, и гневног партијског плебса да се странка извуче из убиствено чврстог канцеларкиног „загрљаја“.
Прва жена на челу некад моћне и утицајне странке, старе преко век и по, Андреа Налес излаз из апокалиптичне ситуације види у новом, критичнијем програму и наступу у оквиру велике коалиције, како би странка оштрије и јасније профилисала свој идентитет. Али тај нови, критичнији концепт, и затезање коалиционог конопца, могао би да води у додатна варничења и – распад коалиције. Рањива и ослабљена Меркелова, која се, ионако, жали на „лошу културу рада“ и комуникацију у сопственој (коалиционој) влади, не би имала превише маневарског простора за великодушне уступке црвенима.

Искушења изван куће

Додатна, и све драматичнија, искушења чекају немачку канцеларку на европској (где је годинама представљала непорецив ауторитет) и светској (где њен глас ионако није био превише чујан) сцени. Ангела Меркел ионако, последњих неколико година, од драматичног избијања мигрантске кризе, и њеног политички авантуристичког потеза са широм отвореним (немачким) вратима, више није могла да, као раније, у европској фамилији „диктира темпо“.
А хаотична ЕУ се у овом часу суочава са оштрим деобама и расколима (неке чланице би се радије окренуле Москви – последња то чини нова влада у Риму тражећи финансијску потпору кроз откуп државних обвезница – а не Бриселу), нерегулисаним брегзитом, новим дужничким (и буџетским) кризама, у чијем епицентру се нашла тако важна чланица, с „непослушном владом“ као што је Италија.
Ту је и запаљива тема пристигла с оне стране Атлантика, о америчком напуштању споразума с Москвом о ракетама (нуклеарним) средњег домета што већ изазива узбуну у Немачкој. Немце је, оне на западној страни посебно, пре уједињења, хватао паничан страх од размештања, најпре совјетских ракета СС-20 на истоку, потом, као утук, америчких першинга на западу земље: знали су, наиме, ко би, у случају сукоба, био права, и највећа жртва…

[/restrict]