Кинески радни корпус у Великом рату

НЕПОЗНАТА СТРАНИЦА ИСТОРИЈЕ

Око 140 хиљада Кинеза, махом сељака, придружило се током Првог светског рата као радна снага Французима и Британцима. Још око двеста хиљада радило је у Русији

Саборци наших предака на Солунском фронту били су ратници из Вијетнама, Сенегала, Индије и других британских, те француских колонија са севера и запада Африке. Постоји групна фотографија на којој су, поред српског војника у нашој униформи и шајкачи, двојице у црногорским униформама, руског, енглеског и француског војника, приказани и војници из колонија. Фотографију је о Божићу 1916. начинила Мери Еванс.
Два батаљона Вијетнамаца борила су се на Солунском фронту, а десетине хиљада радника из тадашње Француске Индокине било је ангажовано на позадинским пословима у корист савезника.

[restrict] Мало је, међутим, познато учешће Кинеза у Првом светском рату на страни сила Антанте. Процене говоре да су Французи и Британци ангажовали око 140 хиљада кинеских сељака за различите радове, док их је у Русији, према неким изворима, било око двеста хиљада.
Француска и британска империја одбиле су понуду Пекинга да кинеске борбене трупе учествују у Великом рату. Ипак, Кинези ангажовани у Европи били су регрутовани као радна снага. Копали су ровове, сахрањивали погинуле, носили рањене, радили су на производњи муниције, санирали бомбардоване површине и обављали друге послове у позадини.
Кинески радни корпус формиран је 30. децембра 1916. године, на основу договора кинеске, француске и британске владе. Већина кинеских радника, старих између двадесет и 35 година, регрутована је на северу земље. Највише их је долазило из провинције Шандунг. Остали су били из провинција Ђилин, Љаонинг, Ђангсу, Хубеј, Хунан, Гансу и Анхуеј.
Први договор о одласку кинеских радника у Европу захваћену до тада невиђеним ратним сукобом постигнут је 14. маја 1916. године. Постоје подаци да су први бродови с кинеским радницима испловили из Тијенђина за Дагу и Марсељ јула 1916. Сваки радник добио је 20 јуана одмах, а након тога породици је у Кини исплаћивано по 10 јуана.
Путовање до Енглеске трајало је око три месеца. Први припадници кинеског радног корпуса у Француску су допутовали априла 1917. године.
Британци су према већини извора ангажовали приближно сто хиљада (према неким изворима 96.000), а Французи око четрдесет хиљада Кинеза. Одлазак радника у Русију уговарале су кинеске компаније.
Током рата у западној Европи животе је изгубило око две хиљаде Кинеза, а не зна се колико их је страдало у Русији непознат. Око четрдесет хиљада Кинеза придружило се бољшевицима, док су један број заробили Немци. Остали су се довијали како су знали и умели, враћајући се кући.
Највише кинеских радника страдалих у Европи током Првог светског рата, њих 842, сахрањено је на североистоку Француске код места Нојеле сур Мер, на Соми. Највише Кинеза страдало је од епидемије грипа 1918. године.
Кинези истичу да су позадинска подршка и линије снабдевања кључне за добијање рата, истичући да је рад око 140 хиљада њихових сународника на Западном фронту био један од „пресудних фактора“ за победу савезника који не сме да буде потцењен.
Кина је, наводе кинески историчари, рано подржала силе Антанте и на крају је објавила рат Немачкој, премда је ова држала концесије у провинцији Шандунг, укључујући градове Ћингдао и Јантај, а победа савезника прослављена је од Лондона до Пекинга.
Тадашњи председник младе кинеске републике Су Шичнанг наредио је тродневну прославу савезничке победе и војну параду. У Пекингу је забележено неколико напада на немачке банке, а градом су дефиловале групе које су носиле британске, француске и руске царске заставе.
Мировна конференција у Паризу за Пекинг је ипак била поражавајућа. Савезници су предност дали Јапану. Неки кинески историчари ову мировну конференцију држе за један од судбоносних тренутака за Кину. Неповољне одлуке у Паризу за Кину су значиле пропаст младе републике, распламсавање унутрашњих трвења и сукоба и експанзију Јапана.
Планирано је да „хуабјао“ (huabiao), традиционални кинески споменик, буде постављен у Лондону 4. маја 2019. на стогодишњицу откако је Кина, након серије доживљених пораза и катастрофа, кренула на пут светске суперсиле. Споменик би требало да буде откривен у Ројал Алберт Доксу где се већина кинеских радника искрцала пре нешто више од века.
Организовани повратак кинеских радника кући трајао је од краја 1918. до септембра 1920. године.
Када је Србија у питању, једина наша веза с Кинезима у Првом светском рату је Уан Шан Зен, кинески добровољац у Српској војсци, рођен у околини Пекинга. На Далеком истоку придружио се једној од српских добровољачких јединица које су, заобилазно, путовале на Солунски фронт. Према напису објављеном у „Политици“, после Великог рата живео је у Србији, радећи као молер.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *