Почетна / Интервју / ЈОВИЦА ТРКУЉА: За улазак у ЕУ – народни референдум! (други део)

ЈОВИЦА ТРКУЉА: За улазак у ЕУ – народни референдум! (други део)

Наш циљ мора бити слободна и самостална Србија, са својим националним и историјским идентитетом и која брине само о сопственим интересима

Фотографије Иво Анђелић

У наставку разговора за „Печат“ проф. др Јовица Тркуља говори о односу Србије с Европском унијом и Русијом, о Косову и Метохији…
Како процењујете тренутно стање у Србији, политику ЕУ према нашој држави и да ли видите, уопште, Србију у ЕУ?
Српски народ је у својој повести често прелазио пут од неодмереног уздизања и слављења Европе, као своје духовне постојбине и највише узданице, спрам које се односио с неограниченим поверењем и страхопоштовањем, до потпуног разочарања у Европу и резигнираног одбацивања свега што носи европски предзнак, те проклињања свог европског порекла и опредељења. Кретање по тим крајностима заправо се показало као кретање из пораза у пораз, што је на прагу XXI века озбиљно довело у питање опстанак српске државе и народа.
Отуда наш однос према Европи мора бити одмерен и рационалан, заснован што више на интересу и аргументима, а што мање на пропаганди и манипулацији. Треба правити разлику између Европе нација и Европске уније (која је, у ствари, продужена рука САД и финансијске олигархије), између еманципаторског и поробљавајућег бића Европе. Нажалост, данас је тај еманципаторски идеал Европе потиснут и негиран од стране ЕУ као бирократизоване квазидржаве, која штити интерес међународног шпекулативног капитала. Реч је о интересу финансијске олигархије (Међународног монетарног фонда, Европске централне банке, групе Билдерберг, Трилатералне комисије) која далеко од јавности доноси одлуке мимо демократских процедура и оквира националних суверених држава.
Структурне реформе, које последњих година спроводи ЕУ, теже да ојачају интерес олигархије, уз слабљење демократије, истински слободне тржишне економије, парламентаризма, владавине права. Насупрот идеалу Европе као федерације отворених нација, као екумене слободних и просвећених народа са самосвојним културама које се међусобно прожимају, стоји реалност ЕУ као постдемократске организације транснационалног финансијског капитала. Састављена од бриселске бирократије и лакеја господара капитала, Европска унија је претворена у деполитизовано тржиште робова и новца. На тај начин се урушавају симболички и вредносни темељи Старог континента.
У таквој ситуацији је за мене у односу према Европи и Европској унији кључно питање управо проблем успостављања и одржавања нашег идентитета и интереса. Чини ми се да своје националне и државне интересе можемо успешно остварити једино у Европи као федерацији нација, а не у трећој или четвртој категорији чланица ЕУ. Стога војној неутралности Србије, која је већ усвојена у нашој Скупштини, треба додати и политичку неутралност, што уједно значи одустати од интегрисања са Европском унијом. Наш циљ мора бити слободна и самостална Србија, са својим националним и историјским идентитетом и која брине само о сопственим интересима.
Будући да је одлука о прихватању политичке неутралности или настављању европских интеграција од животне важности за наш народ и државу, она се не сме препустити прагматичним политичарима. Ту одлуку мора донети народ на референдуму, који ми се чини све потребнијим!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању Да ли сматрате да је излаз из наше дугогодишње агоније политички заокрет према Русији, будући да, од 2000. до данас, ниједна политичка врхушка није ништа добро донела Србији на безглавом путу према ЕУ?
Основна мана еврофанатика и евроскептика састоји се у томе што не нуде одговор на питање која је алтернатива прикључењу Србије ЕУ. Додуше, постоје публицистички текстови појединих аутора, као и страначки програми (ДСС, Двери, СРС и других партија) који позивају Србију да се окрене партнерству с Русијом, да се привеже за „руску локомотиву“ и тако избегне политичку зависност од Брисела и Вашингтона. Нажалост, ово круцијално, стратешко питање није озбиљно разматрано нити у стручним радовима, нити од кључних политичких фактора. Последица је да данас немамо конзистентан одговор на питање односа према Европи и ЕУ, немамо тзв. излазну стратегију – алтернативу коју мора да има свака озбиљна држава.
Без те осмишљене и развијене алтернативе и наш „политички заокрет према Русији“ носи бројне ризике и странпутице. Јер наша искуства с Русијом и СССР-ом нису једнозначна. У њима је много плусева и минуса. Најуспешнија искуства стицана су када су се заснивала на рационалном односу и обостраним интересима. Најлошија су наступала када су се заснивала на ирационалном односу и емоцијама (љубави два словенска народа, православљу, идеолошкој блискости).
Слажем се с вашом констатацијом да „безглави пут према ЕУ“ није донео Србији ништа добро. Али непромишљен пут ка Русији такође јој не би донео ништа добро. Србија треба да се држи принципа политичке и војне неутралности како према ЕУ, тако и према Русији. Јер ако данас не успоставимо политичку неутралност и не сачувамо своју слободу и самосталност у одлучивању, биће веома тешко да то учинимо пошто себи наметнемо јарам „евроатлантских интеграција“ или савеза с Русијом.
Како гледате на проблем КиМ који се све више компликује? Србија у Бриселу трпи притиске од ЕУ, НАТО-а, САД, али имамо велику подршку Русије.
Кад је реч о Косову и Метохији, од НАТО бомбардовања 1999. идемо из пораза у пораз – од Кумановског споразума (1999), преко мисије ЕУЛЕКС (2008), једностране одлуке о проглашењу независности КиМ (2008), све до Бриселског споразума (2013). Тим споразумом Косово и Метохија су добили приметно више од аутономије. Штавише, тој покрајини Србије дата је пуна, ничим умањена државност. Упркос томе, косовски Албанци одбијају да примене одредбе тог споразума о Заједници српских општина и фактички га примењују селективно. Започети преговори су се нашли у ћорсокаку.
Последњих месеци појачано је насиље над Србима на КиМ, а прети се и „олујом на северу“, тј. оружаним заузимањем севера јужне српске покрајине. Паралелно с тим, Американци су појачавали притисак на председника Вучића да се убрза „историјски споразум“ Београда и Приштине, након којег би „следило учлањење Косова у Уједињене нације“ – дакле, могућ наш нови пораз. (Амерички амбасадор у Србији Скот не само да није осудио недавно насиље Албанаца него је управо то насиље искористио као аргумент за признавање лажне косовске независности. Шефица канцеларије ЕУ на КиМ Наталија Апостолова цинично је додала: напади на Србе почињу да изгледају као враћање „мило за драго“.) Уз то, све је више чињеница које указују да „Велика Албанија“ није само албански него пројекат САД и НАТО-а.
У таквој ситуацији наш одговор није нимало лак. Пред нама је немогућа мисија: не смемо затворити врата преговора с Бриселом и Вашингтоном, не смемо изазвати сукоб с НАТО-ом, не смемо своје сународнике на Косову и Метохији препустити насиљу и истребљењу… Разуме се да то неће бити могуће без ослањања на савезнике, пре свих, на Русију.
Зашто су представници Србије правили несигурне потезе када српски народ има снажну подршку Русије?
Зато што питање статуса КиМ није само питање српско-албанских односа. То је питање и за међународну заједницу. НАТО агресија на СРЈ и једнострано проглашење независности Косова постали су и регионални, а у одређеној мери и светски проблем. Јер косовски преседан је након 2008. године примењиван и другим деловима света.
Из досадашњих преговора је јасно да ЕУ и САД теже да Косово укључе у Уједињене нације, а то је скопчано са америчком стратегијом да се НАТО прошири на све балканске земље. На том путу САД и друге земље ЕУ нису презале ни од чега: ни од заобилажења Савета безбедности, ни од отвореног и циничног гажења међународног права, ни од противправне „хуманитарне интервенције“ и бомбардовања, уз коришћење забрањених средстава (осиромашеног уранијума и сличних токсичних материја), ни од притисака и уцена. На нашу несрећу, већину својих циљева САД и ЕУ су постигли. Данас не постоји чланица ЕУ (сем можда Шпаније) која би ставила вето на даље евроинтеграције Косова. Од Србије се тражи да кроз процес присаједињења ЕУ одустане од КиМ. Јасно је, такође, да нашим дијалогом и преговорима са Албанцима можемо да решимо само један број проблема, али трагање за коначним решењем без укључивања међународне заједнице није могуће; при чему међународна заједница нису само ЕУ и САД. Није случајно што су последњих месеци неке западне земље изразиле спремност да се укључе у преговоре Београда и Приштине. У таквој ситуацији се логично намеће питање зашто представници Србије не захтевају „нови формат“ за преговоре. Потпуно је легитимно да се у дијалог Београда и Приштине укључе и Русија и Кина. Оне, такође, морају бити обавештене и сагласне с тим шта би био евентуални договор. Охрабрујуће је да је председник Вучић пре неколико месеци коначно и изнео тај захтев!
Ваша реченица „Наши преци су за нас стицали, а ми смо их изневерили, много тога изгубили“, нажалост, обистињује се. Има ли наде да се исправимо?
Политичко-национални циљеви које су Срби поставили својим устанцима у XIX веку и за које су у протеклом столећу крварили у седам националноослободилачких ратова нису се остварили. Последњих деценија Србија се кретала по рубу пропасти, срљајући из пораза у пораз. Сатеран у беспуће историје, српски народ ушао је у XXI век са злим слутњама и стрепњом од своје будућности као повампирене прошлости. У том контексту, на прагу XXI столећа будућност Србије је запоседнута негативно, јер су њени витални интереси доведени у питање и угрожени. Угрожени су државни суверенитет, територија, становништво, уставни поредак, привреда, школство и образовање, животна средина, моралне и традиционалне вредности, српски језик, ћирилица… Ипак, најгоре је то што је друштвом завладала аномија, што су широке слојеве народа обузеле клонулост, безнадежност, помиреност са судбином. Данас се налазимо пред судбинском дилемом: да ли ћемо у Србији на почетку XXI века дефинитивно остати у ћорсокаку историје, као периферна европска колонија са омчом неолибералног ропства око врата, у којој су на делу ауторитарни поредак са партијским Левијатаном и сатанизованом политичком влашћу; или ћемо се усправити и путем самоослобађања збацити спољашње и унутрашње стеге – отклонити све оно што спутава препород наше отаџбине у свим областима. Надам се да ће српски народ, упркос свим тешкоћама и искушењима кроз које данас пролази, умети да остане веран себи, свом слободарском опредељењу. Уверен сам да ћемо наћи начина да одолимо суровим притисцима моћника и господара данашњег света, да ћемо успети да потврдимо своје право на опстанак, идентитет и интегритет.

Оснивач Фондације „Миодраг Јовичић“

Пре 19 година, 16. октобра 1999, преминуо је академик Миодраг Јовичић, један од најугледнијих српских правника у области теорије државе и уставног права, професор Правног факултета у Новом Саду, конституционалиста светског реномеа, члан САНУ, главни уредник Архива за правне и друштвене науке и Библиотеке „Политика и друштво“, председник Југословенског удружења за уствно право. Као младић припадао је националној омладини Српског културног клуба, ратовао као борац Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО), робовао у комунистичкој диктатури због својих демократских убеђења. Радни век је провео у борби за слободу, правду и владавину права, чије су оличење биле демократске правне државе Западне Европе и САД. Када су 1999. земље НАТО бомбама засуле Србију, срушли су се његови идеали и његово срце није издржало.
Јовичићеве колеге, пријатељи и поштоваоци његовог дела основали су 2000. Фондацију „Миодраг Јовичић“ из које се једном годишње додељује награда за значајан допринос у области уставног права и политичког система. Досадашњи лауреати награде Фондације „Миодраг Јовичић“ су Коста Чавошки, Стеван Врачар, Данило Баста, Војислав Становчић, Павле Николић, Вучина Васовић, Маријана Пајванчић, Лидија Баста Флајнер, Драгољуб Поповић, Будимир Кошутић, Милан Подунавац, Љубомир Тадић, Војислав Коштуница, Ђурица Крстић… Од 2014. сваке друге године Фондација додељује награду за најбоље урађен докторски рад из ових области у Србији и Републици Српској. Поред ових награда, Фондација је објавила и Сабрана дела Миодрага Јовичића, неколико књига и зборник.
Као оснивач ове Фондације и председник њеног Управног одбора поносан сам на резултате које смо остварили. За разлику од бројних фондација и задужбина које су располагале милионским средствима, а доведене су до просјачког штапа или угашене, ми смо овој фондацији обезбедили велики углед и сигурну будућност.

Последња жеља свештеникова!

Када је 20. јуна 2014. у малом, скрајнутом бањалучком паркићу откривен споменик руском цару Николају Другом у оквиру обележавања стотину година од почетка Првог светског рата, јавно сам реаговао и на Сенату Републике Српске критиковао непримерено место где је споменик подигнут. Подсетио сам да од 1956. постоји иницијатива за подизање спомен-обележја цару Николају.
Наиме, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић (изданак породице Душанића из села Прибинић која је дала пет генерација свештеника СПЦ) – при крају свог животног пута написао је своју „Последњу жељу“ и 19. октобра 1956. послао је преосвећеном архиепископу бањалучко-бихаћком Василију. Било је то време када су комунистички казамати били препуни робијаша чији је једини грех био што су изрекли лепу реч о Русији и монархији. У протином писму пише: „Да се у Бањалуци у знак захвалности српског народа подигне црква – манастир на Бањалучком пољу покрај извора Богославчева врела у име светих славјанских мученика Николаја Другог и његове породице Романов, који 1914. ступише у рат, те у граду Јекатеринбургу дадоше своје мученичке животе за спас и слободу српског народа.“
Захваљујући упорности епископа бањалучког Јефрема и професора Јована Душанића, СПЦ и власти РС су прихватили идеју и ове године су постављени темељи руско-српске цркве у Бањалуци.

Крај

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog

    Profesor dr. Jovica Trkulja: Za ulazak u EU – narodni referendum; „Naš cilj mora biti slobodna i samostalna Srbije, sa svojim nacionalnim i istorijskim identitetom i koja brine samo o sopstvenim interesima“. Vrlo poučan članak, na visokoj naučnoj osnovi. Jedino bih dopunio zahtevom – i Briselski sporazum-BS na referendum, sa pitanjem: DA LI STE ZA BRISELSKI SPORAZUM KOJIM JE KOSOVO DOBILO SATUS ALBANSKE DRŽAVE: … DA / NE. Svako drugo pitanje biće naametanje iskrivljene formulacije – da bi narod prihvatio Briselski sporazum kojim su Kosovu dati svi atributi albanske države!

    Ja bih iz drugog ugla dopunio članak i dao analizu:

    – – Treba otvoreno-konkretno reći šta je PREDMET Briselskog sporazuma (odredjivanje statusa Kosova, tajno po modelu dve Nemačke – isti narod koji se ujedinio – što se u Srbiji prećutkuje);
    — Kakav je STATUS Kosovu dat (dobilo sve atribute albanske države);
    — Zašto Briselski sporazum nije prošao proceduru kroz debatu-raspravu u Narodnoj skupštini, i na referendum;
    — Zašto su Briselski pregovori vodjeni bez da se traži povratak 250.000 proteranih Srba (da bi Albanci napravili albansku državu);
    — Zašto Vučićev KOMPROMIS ZA REŠENJE Kosova nije -definisan-obrazložen: Šta nudi a šta dobija Srbija… da narod sam izvlači zaključke (po češćim izjavama Vučića da Kosovo neće jedini dogovor iz Briselskog sporazuma da ispuni – da Srbija dobije ZSO, gde se prećutkuje da tzv. ZSO neće imati zakonodavno-izvršna ovlašćenja, radiće po zakonima i Ustavu Kosova, sa statusom istim za sve kosovske opštine, Srbi integrisani u Albanske insitucije);
    — ZAHTEV HAŠIMA TAČIJA (zbog finalizacije BS) – za demarkaciju granice sa Srbijom (potvrdjivanje integrisanih administrativnih prelaza u granicu sa albanskom carinom. Zašto Tači nije tražio demarkaciju pre dve god kada se sprovodila demarjacija sa Crnom Gorom… čekala se finalizacija da se vlasi-Srbi ne dosete da je postavljena granica prema Srbiji;
    — Na Tačijevu DEMARKAACIJU nadovezao se Vučić – sa zahtevom za RAZGRANIČENJE sa albancima (drugi izraz za demarkaciju da se vlasi.Srbi ne dosete) – bez definisanog obrazloženja: Jel se misli na razgraničenje na Kosovu – ili izmedju Srbije i Kosova (verujem ovo drugo: integrisanu granicu: Kosovo albanska država – postignuta normalizacija – može u UN…);
    — Dogovora nema… traže se opcije: korekcija, zamena teritorije… na koje će se zalepiti etikete: KOMPROMIS;
    — Pronadjena je (mislim) zadnja OPCIJA-KOMPROMIS preko osmorice američkih kongresmena-Trampa-SAD-EU-pristanka i Angele Merkel – da samo Beograd i Prištiina (čitaj: Vučić i Tači) mogu sami da reše (navodno) istorijaki komflikt (separatističko otimanje srpske teritorije KiM), a medjunarodna zajednica će prihvatiti njihov sporazum(!)? Zna se kako će Tači i Vučić da reše… šest godina rešavaju u Briselu – Kosovo teritorijalno dobilo sve atribute albanske muslimanske države?
    ZATO SE TRAŽI STOPIRANJE-ZAMRZAVANJE Briselskog sporazuma – da se ne otme-preda-pokloni teritorija KiM za na vek vekova!!!




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *