Почетна / Култура / Између водвиља и трагедије

Између водвиља и трагедије

ПРЕМИЈЕРА У БДП-у: „НИЧИЈИ СИН” МАТЕ МАТИШИЋА

Како нисмо сигурни да овај комад (црнохуморни психолошки трилер о последицама дешавања из ратних збивања у негдашњој Југославији током 1990-их) може заинтересовати шири круг наших позоришних гледалаца, морамо се упитати зашто је стављен на репертоар овог позоришта?

Свакако да је пријатно свим љубитељима позоришта када по истеку једне више него скромне сезоне нова почне премијерама, и то углавном дела савремених драмских писаца. Најпре смо, 1. октобра, у Народном позоришту у Београду, на Сцени „Раша Плаовић“, гледали Балканског шпијуна Душана Ковачевића, у режији Татјане Мандић Ригонат, потом је 4. октобра у Београдском драмском позоришту, на Сцени „Раде Марковић“, приказана драма Мате Матишића Ничији син, у режији Марка Мисираче, да би, следећега дана, у Југословенском драмском позоришту, на Сцени „Љуба Тадић“, била праизведба нове драме Биљане Србљановић Врат од стакла, у режији Јагоша Марковића. (О првој премијери писали смо у Печату бр. 541, а о Србљановићкиној драми у Печату бр. 543). Овом приликом осврнућемо се на Ничијег сина савременог хрватског драматичара и композитора Мате Матишића (1965), аутора више драмских дела – Бљесак златног зуба, Легенда о светом Мухли, Божићна бајка, Цинцо и Маринко, Анђели Бабилона, Свећеникова дјеца, Балон, Фине мртве дјевојке, Људи од воска и др. – од којих су поједина, сем у Хрватској, извођена у Бугарској, Мађарској, Македонији, Словенији, Русији, Србији и Босни и Херцеговини. Према тексту Ничији син а у режији Арсена Антона Остојића снимљен је и истоимени филм, иначе апсолутни победник на 55. Филмском фестивалу у Пули 2008. године – освојио је шест Златних арена укључујући и Велику златну арену за најбољи филм. На театарској сцени ова драма први пут је приказана две године раније у Ријеци.
У суштини један црнохуморни психолошки трилер, овај комад је трећи део Матишићеве Посмртне трилогије, коју сачињавају и драме Синови умиру први и Жена без тијела. У овој класичној породичној драми поступно се откривају последице дешавања из недавне прошлости, што ће рећи ратних збивања у негдашњој Југославији током 1990-их која у Хрватској називају Домовинским ратом. Изграђен на начин ибзеновско-стриндберговске драматургије Матишићев комад приказује у оквиру једне породице болно сагледавање истине и суочавање са неумитном судбином у послератним данима. Средишњи лик је осакаћени ратни ветеран Иван, који живи у уверењу да му је отац универзитетски професор и негдашњи политички затвореник а сада новокомпоновани политичар и кандидат на скорашњим изборима Изидор Бајић, у чији се живот неочекивано и уцењивачки уплиће његов некадашњи затворски чувар Симо, Србин пореклом, за кога ће се испоставити да је Иванов отац, будући да је уценио Иванову мајку Ану док је Изидор био на робији. Драмска ситуација веома је деликатна поготово од када Ана убије Симу и када се отвори питање разлога тог чина и истовремено актуализује проблем откривања Ивановог идентитета, који у суштини почиње да припрема самоубиство јавно певајући српске родољубиве песме у данашњем Загребу.
Комад Мате Матишића чудна је смеша више жанрова – водвиља и трагедије, грађанске драме и фарсе, трилера и пародије – у гротескном тону. У једној скоро ибзеновској ситуацији почиње драмска акција откривања тајни и сазнавања истине сваког припадника породице Бајић која неминовно као последицу има уздрмавање и поремећај идентитета сваке присутне особе. Њима предстоји урушавање личности те се тако породични сукоб у послератној стварности претвара у борбу сваког појединца за властити опстанак.
Редитељ Марко Мисирача пажљиво је водио сценску акцију која се збива у време када се професор Бајић припрема за предизборне активности што ће рећи да му никако не одговара то што је Сима убијен у његовој кући. Сасвим разумљиво, редитељ је највећу пажњу поклонио конверзационој драмској расправи у оквиру троугла Изидор–Ана–Иван, коју је минуциозно цизелирао нашавши праву интонацију њеног тока. Миодраг Кривокапић био је идеалан Изидор: аутентично је глумио енергичног интелектуалца, свеучилишног професора, који и поред дуге робије није изгубио ни вољу ни снагу, те се енергично упушта у предизборну кампању. Ван сумње је да Кривокапић располаже одговарајућом појавом, као и правим ораторским ставом и гласом, тако да су тираде текста што их је изговарао деловале веома ефектно и сугестивно. Даница Ристовски као Изидорова супруга Ана деловала је ћудљиво и загонетно. Енергична док говори, умела је и ћутећи да изрази свој став. Владан Милић, као њихов син, умировљеник, домобрански ратник- инвалид и без обзира што се све време седећи у колицима кретао на сцени био је убедљив и дикцијски ванредно прецизан и јасан. Александар Алач као пензионисани полицајац Симо био је довољно перфидан.
Најзад, како нисмо сигурни да овај комад може заинтересовати шири круг наших позоришних гледалаца, морамо се упитати зашто је стављен на репертоар Београдског драмског позоришта?

Мате Матишић / НИЧИЈИ СИН
ПОЗОРИШТЕ Београдско драмско позориште,
Сцена „Раде Марковић“
РЕДИТЕЉ Марко Мисирача
ДРАМАТУРГ Иван Велисављевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *