Почетна / Дух времена / Издаја радничке класе је потпуна

Издаја радничке класе је потпуна

Уз одобравање лоботомизиране и изманипулисане масе путем непрестаног медијског притиска, убрзано се уништавају социјална и радна права. Левица се одрекла социјалних права у корист грађанских права

Сада је јасно као сунце. Док се данас намећу, као козметички третман, грађанска права појединца коме су прекинуте друштвене везе (постграђански и постпролетерски натчовек), убрзано се уништавају социјална и радна права. Односно материјална права повезана с облицима грађанске и пролетерске социјалне заједнице. И то се дешава уз одобравање лоботомизиране и изманипулисане масе путем непрестаног медијског притиска. Те масе су сада спремне да бране увек и само оно што се не односи на економску принудну везу класног типа и да гледају на те односе у шаблону речника и категорија које намећу господари либерал-мондијалистичког запошљавања на одређено време.
У оквиру флексибилног капитализма (за чију анализу нека ми је допуштено да се позовем на моју књигу Историја и свест о запошљавању на одређено време, „Бомпиани“, 2014) идеологија грађанских права у одсуству социјалних права има двоструку улогу. С једне стране, скреће пажњу масе од текућег уклањања социјалних права. А с друге, на конвергентан начин, притворно их уверава да се једини захтеви вредни труда односе на сферу грађанских права самог појединца замишљеног да је енергетски атом носилац неограничене воље потрошачке моћи у оквиру система конкурентских потреба схваћених као да су неспорна чињеница. Идеологија грађанских права у одсуству социјалних права акредитује, даје предност и слави нови профил постбуржоаског супермена, постпролетерског и ултракапиталистичког, хомо глобализованог, који је денационализован и далек од сваке етичке заједнице, а слободан да се креће, под условима слободне конкуренције, у атомистичком систему потреба без граница, као монада потрошње и жеља без граница.
У напуштању социјалних права и у потпуном прихватању грађанских права, одвија се кафкијанска метаморфоза левице. Левица је постала радикална масовна партија, према предвиђању Августа дел Ноћеа, пророка кога нико није послушао. И заправо она је постала савезник – то је новија историја – Еми Бонини (антисрпски и антисоцијални функционер Радикалне партије Италије – прим. прев.) и радикалним партијама које нуде антисоцијални џоинт.
Издаја радничке класе је потпуна.
Ако се 1994. године у књизи Норимберта Бобија Десница и левица та левица још увек могла идентификовати у разним категоријама референци, Карло Гали 2010. године је видео, у својој књизи Зашто још увек левица и десница , у одбрани појединца од безусловно десних комунитарних стега, праву ubi consistam снагу левог квадранта политике: у ствари, остварена је теорема једног економисте који је с лакоћом – и сада с правом – тврдио да је „либерализам на левици“, пошто је она сада потпуно депролетаризована и лишена ослонца на етички свет рада (социјална права, социјални амортизери, социјална заштита, заштита синдиката итд.), као пуки представник либерално-либертаријанског конкурентског индивидуализма као власника робе и грађанских права, односно власника права индивидуализованог космополитског потрошача.
Таква је данас постпролетерска култура грађанских права њиховог индивидуалног власника са искиданим друштвеним везама. Такве су борбе за грађанска права појединца који је десоцијализован и чији су корени ишчупани из конкретног радног света, односно то су апстрактна људска права која је Маркс већ критиковао у делу Јеврејско питање.
У складу са антропологијом несоцијалне друштвености, космополитски индивидуализам универзалних права функционише у условима из Јеврејског питања, где је човек „имагинарни члан фантастичног суверенитета, лишен свог стварног индивидуалног живота и испуњен нереалном универзалношћу“ људских права хомо глобалиса.
Пазолини је такође добро подвукао идеолошку, индивидуалистичку и ултракапиталистичку функцију борбе за грађанска права. Овако ју је описао у говору за Конгрес радикала, где је требало да га прочита дан након његовог убиства: „Маса интелектуалаца која је усвојила борбу за грађанска права, чинећи их тако својим прогресивним кодом или левичарским конформизмом, није ништа друго учинила осим што је ушла у игру власти: што је више прогресивни интелектуалац ​​фанатично уверен у ваљаност његовог доприноса остварењу грађанских права, он утолико више прихвата своју социјалдемократску функцију коју му власт намеће укидањем сваког права другости, кроз фалсификовано и свеобухватно остваривање грађанских права. Дакле, та власт настоји да регрутује прогресивне интелектуалце као своје властите проповеднике. А они су тој невидљивој моћи већ дали свој невидљиви пристанак стављајући у џеп невидљиву чланску карту.“

Превео Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *