Херардо Ернандез Нордело – Веровали смо Кастру

Како су чувена Петорица открили акцију пребацивања терориста на Кубу и за то од стране САД била осуђена на 16 година робије, те како су се у њихово ослобађање укључили Фидел Катро и Гарсија Маркес

Понуђена ми је нагодба: уколико признам да ме је Кастро послао у Америку као шпијуна, добио бих држављанство, посао и све привилегије, укључујући и повезивање с породицом. Уместо тога, након изрицања пресуде изјавио сам да ми је једино жао што немам два живота како би их положио за домовину. И остала четворица су одбила нагодбу, што је довело до низа драконских мера: ускраћивање сусрета с породицама, селидба из затвора у затвор – како би отежали посао одбране – уз непрекидну медијску хајку и одбијање свих оправданих жалби на поступак – каже у разговору за „Печат“ Херардо Ернандез Нордело, један од петорице Кубанаца који су захваљујући судској фарси провели у америчком затвору 16 година.
„Печат“ годинама прати догађаје везане за случај „кубанске петорице“. Из Софије смо извештавали о мисији Алеиде Гевара која је с Рамоновом супругом путовала по свету ширећи истину о овој судској фарси, а сад смо у прилици да с вама поделимо радост победе.
Био сам осуђен на две доживотне робије, плус петнаест година. На Правном факултету у Београду одржао сам предавање будућим правницима, и питао их како тумаче пресуду за коју су потребна два живота. Једино могуће тумачење је да се осуђенима на овакве казне шаље порука да никада неће изаћи и да имају посла с правним системом који може да ради шта хоће. А ради се о њиховој немоћи да нас сломе, комбинованом с лажним осећањем свемоћи: желели су, између осталог, да нас понизе и одузму нам сваку наду.
Занимљива је улога Габријела Гарсије Маркеса у вашем ослобађању…
Кад се председник Кастро, након две године, обратио јавности изјавом: „Они ће се вратити“, знали смо да ће наша држава покренути моћан апарат, не бирајући средства да нас избави. Помогао му је и Маркес, отварањем канала за приступ Белој кући, организујући састанак без преседана између Државне безбедности Кубе и ФБИ у Хавани. Имали смо и значајну међународну подршку писаца и уметника, али и медија, попут вашег листа, који су ширили истину о нама.

[restrict] Шта је Стивена Кимбера, аутора књиге „Шта почива с друге стране мора“ о случају Петорке, покренуло на такву емотивну реакцију?
Кимбер је на Куби био суочен са снажним патриотским одговором. О Петорици се говорило у школама и на универзитетима, деца су наизуст изговарала имена Петорице, а постери с њиховим ликовима били су истакнути на свим јавним местима. Народ је наше хапшење доживео као понижење читаве нације, а остављање на слободи очева тероризма Карилеса и Авиле као претњу да ће се поновити терористички напади, попут оних у Заливу свиња 1961, и рушења авиона 1976. године.
Како вас је то што сте открили једну акцију слања брода који би превезао терористе, оружје и експлозив на Кубу коштало слободе?
Дали смо тачну локацију и имена, надајући се да ће америчка држава, „осведочени борац против тероризма“, предузети мере да похапси терористе на својој територији. Уместо тога, ухапшени смо ми. Током хапшења није пронађено ништа што би нас компромитовало, што би за суд имало значаја. Уместо да осуде тероризам, они су др Орланда Боша Авилу прогласили легендарном личношћу кубанске дијаспоре, медији су га славили као хероја иако је осуђени злочинац са 14 година стажа по затворима и ФБИ га је окарактерисао као „терористу број један у Мајамију“. Њему је 31 земља забранила улаз на своју територију. Управљао је организацијом Покрет устаника који је „заслужан“ за бацање запаљивих експлозивних направа на плантаже шећерне трске. Међутим, захваљујући спремности да терористичким активностима покрене немире на Куби и сруши Кастра, његов тероризам процењен је као добар.
Да ли се након терористичког акта против Америке 9/11 променио однос према терористима из Мајамија?
Фидел Кастро је међу првима изјавио саучешће америчкој влади, питајући се шта ће бити с Посадом Карилесом и Орландом Бошом који стоје иза терористичког акта рушења авиона кубанске авијације 1976. године, када су страдала 73 путника, као и са свим оним терористима које је наша група открила а што су финансирали и подметали бомбе по хотелима на Куби. Одговора није било, што доказује да су амерички стандарди двоструки. За њих су терористи из Мајамија борци за слободу и демократију на Куби, док су они који истражују њихове злочине осуђени за тероризам и шпијунажу. Штавише, штампа је покушала да подигне ниво непријатељства изражавањем „сумње“ да су се терористи Ал Каиде повезали с агентима кубанске тајне службе.
Колико је хапшење америчког шпијуна Алана Гроса био увод у расплет целе приче?
Алан Грос је као „туриста“ долазио на Кубу, кријумчарећи делове система за телекомуникације. Кубански суд га је осудио на 15 година затвора што је било далеко блаже од третмана америчког правосуђа против Петорице. Стејт департмент је тим поводом издао саопштење да се ради о „хуманитарном доброчинитељу“, потврдивши да су двоструки аршини традиционални модел понашања америчке администрације. Кимбер је контактирао кубанског адвоката за кривично право Роберта Гонзалеса (брата окривљеног Ренеа Гонзалеса) који је – радећи с адвокатима Петорице у Мајамију – стекао увид о природи америчког законодавства: „У оваквом типу суђења није важно изношење истине ни чињеница већ представа којом се ствара утисак код судије и пороте. Исход је повезан са способношћу адвоката да глуми, са избором сведока, више или мање симпатичних, а на избор женских сведока утиче физички изглед (лепа или изразито ружна у зависности од тога шта се жели постићи). Порота се не бира на основу искуства и знања већ се најчешће бирају управо они који ништа не знају о случају који имају пред собом – то називам ’суђење незнањем’.“
Захваљујући интензивној дипломатској офанзиви, комбинованој са својеврсном уценом: ми вама Гроса – ви нама Петорицу, први на слободу излази Рене Гонзалес. Какви су били његови утисци након заточеништва?
Износећи детаље о периоду његовог боравка на слободи, под будним оком ФБИ, Стивен Кимбер описује Ренеов сусрет с кубанском дечјом позоришном трупом која је гостовала у Мајамију. Петорица су већ постали митски хероји за Кубанце, а деца су им посветила део представе. „Кад се њихов херој изненада појавио, деца су скочила окружујући га, грлећи и љубећи. Вриштали су од среће а неки су преплављени емоцијама плакали… На Ренеово питање: ’Шта вам се највише свидело у Америци?’, један дечак је одговорио: ’Овај сусрет с вама.’ Кимбер је нагласио да су емоције ове деце према патриотама херојима лекција коју би морали да науче сви „мали“ народи уколико желе да сачувају слободу.
Колико вам је била значајна подршка кубанске државе и народа док сте боравили у затвору?
Наш народ негује патриотизам као највеће добро. На Куби је 2002. проглашена Годином хероја заточеника империје, а ми смо – као појединци и као народ – опстали захваљујући неговању солидарности и љубави према домовини. То нам је помогло и у заточеништву – нисмо пристајали на погодбе са системом који нам је гарантовао држављанство, посао и повезивање с породицом уколико лажно сведочимо против Кубе. Веровали смо и председнику Кастру кад је изјавио да ћемо „сигурно изаћи“.

СМИСАО УМЕСТО БЕСМИСЛА

Ни године проведене у америчким казаматима нису биле изгубљене у животима Петорице.
Тони Гереро је писао песме и сликао, подучавајући друге не само уметности већ им је помагао у савладавању енглеског језика.
Херардо се вратио својој некадашњој страсти стрипу.
Рене Гонзалес је од првог дана одлучио да ће „изаћи из затвора у најбољем облику – било емоционалном, физичком или интелектуалном“, вежбао је, учио и читао. Свој углед међу затвореницима користио је да им говори о марксизму, што је имало изненађујуће позитиван ефекат.
С обзиром на то да су добијали многобројне поруке подршке са свих страна света, постали су популарни и цењени међу затвореницима, чак и оних који нису имали исте политичке погледе.

[/restrict]