Дуго и страствено стварање Југославије

Пише Бојан Јовановић

Иако је формално проглашена 1. децембра 1918, заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца дуго је припремана. Кључни тренутак у процесу остварења тог утопистичког пројекта је период Великог рата и доношење Нишке декларације, документа који је у првој години Великог рата 7. децембра усвојила Народна скупштина у тадашњој српској ратној престоници. Ниш као ратна престоница може се, дакле, сматрати и родним местом Југославије

Тежња Срба за заједничком државом с Хрватима и Словенцима може се, с обзиром на њен исход, сажети познатом пословицом да је „добрим намерама поплочан пут до пакла“. Поражавајући исход те добронамерне тежње показује и сву кратковидост, наивност и непромишљеност српске политичке и интелектуалне елите која се зарад неизвесности коју је доносио улазак у заједничку државу одрекла сигурности и реалности дотадашњег сопственог државног идентитета.
Иако је формално проглашена 1. децембра 1918, заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца дуго је припремана. Кључни тренутак у процесу остварења тог утопистичког пројекта је период Великог рата и доношење Нишке декларације, документа који је 7. децембра усвојила Народна скупштина у граду који је тада био српска ратна престоница. Ниш као ратна престоница може се, дакле, сматрати и родним местом Југославије. Данас то може изгледати мало схватљиво и готово ирационално, али управо у јеку Првог светског рата посланици су одушевљено и с великим аплаузом поздравили текст Декларације који им је прочитао председник Владе Никола Пашић. Објављена, дакле, после победе у Церској бици а уочи офанзиве на Колубари, Декларација јасно истиче да се рат са Аустроугарском и одбрана независности Србије претварају у борбу за ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца, а њеним акламативним усвајањем донет је пресудни правни и историјски документ за судбину Срба и Србије у читавом 20. веку. Потоњом Крфском декларацијом 20. јула 1917. године само је потврђена и наглашена идеја национално јединственог троименог народа Јужних Словена, односно Југословена који ће створити заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Рођење је, како запажа Сиоран, и својеврсна незгода, а рођење нове државе, попут Краљевине СХС, односно Југославије, добило је значење трагичног чина управо за оне који су је највише желели и највише допринели њеном стварању. Вредност југословенског утопијског пројекта не мери се реалном одлуком и његовим остварењем већ његовом перспективношћу и могућношћу трајања. Будућност је демантовала његову перспективност, а сагледано са становишта српских националних интереса показао се као велика промашена инвестиција, осенчена илузијама и заблудама. Фасцинирани могућношћу заједничке државе, Срби нису могли да виде и сагледају њене негативне последице за сопствени опстанак. Прихваћена само као пролазна историјска творевина и средство за остварење националних циљева Словенаца и Хрвата, Југославија је била за српски народ увод у његове најтрагичније периоде. Мерено негативним последицама, опредељење за југословенство и остварење заједничке државе с Хрватима и Словенцима несумњиво је узрок једног од највећих и најстрашнијих српских пораза. Његови корени су дубоки, а пресудне одлуке донете су у околностима крајње неповољним за остварење оваквог политичког утопистичког пројекта.

Живот у ратној престоници

Осенчен, дакле, трагичним ратним збивањима и крајњом неизвесношћу опстанка, живот у тадашњој ратној престоници Србије одликује се разноврсним политичким, друштвеним и културним активностима. Осим органа највиших државних власти у Ниш су пресељене и редакције двадесетак београдских листова и часописа, међу којима и Велика Србија, Гласник, Ревија, Трибуна, Српска застава, Самоуправа, Нишки нови лист, Дело, Југословенски гласник, који су и у ратним условима наставили да излазе и да се дистрибуирају у Србији. Осим службених листова, као што су биле Српске новине Краљевине Србије и Просветног гласника Министарства просвете и црквених дела, објављују се и листови опозиционих странака, попут гласила Српске социјалдемократске партије Радничких новина, које је уређивао Душан Поповић, а које ће након забране излазити под називом Будућност. Сматрајући да је рат првенствено мотивисан остварењем империјалистичких циљева, представници ове партије иступају у Народној скупштини са интернационалног пролетерског становишта против рата и траже закључење праведног мира, а у свом листу критички указују на аномалије тадашњег политичког и друштвеног живота. О динамичком политичком животу сведочи и Југословенски гласник који је популарисао идеју о заједништву и уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца, а у чијем су уређивачком одбору били представници ових народа. Влада Србије је подржавала политичку активност пројугословенски оријентисаних интелектуалаца избеглих из Аустроугарске и утицала на стварање „Југословенског одбора“, са циљем обавештавања јавног мњења у Европи о значају остварења југословенских интереса. Иако је јавно представљен као независан, „Одбор“ је имао тајну функцију пропагандног тела при српској влади да би се истакао глас и тражење других народа, Хрвата и Словенаца, за уједињење са Србијом и стварање заједничке независне државе јужнословенских народа. Већину у овом телу су чинили Хрвати, а поједини његови чланови, попут Франа Супила, боравили су тада у Нишу.
Евидентно је да су тадашњи листови у Нишу, настојећи да објективно информишу о ратним збивањима и одговоре на непријатељске дезинформације и аспирације, имали велику улогу у очувању високог морала и патриотског духа војске и становништва. Истакнути аутори пишу тада студије и чланке о актуелним темама, а њихови радови, попут Станојевићевог „Шта хоће Србија“ и Бињаниновог „Хрвати и Мађари“, излазе у посебној едицији „Савремена питања“.
У Нишу се тада доносе важне политичке одлуке, а у овом граду је склопљен и споразум између Албаније и Краљевине Србије. Споразум је назван по граду у коме је склопљен, потписали су га албански политичар Есад-паша и српски премијер Никола Пашић 17. септембра 1914. године, а тицао се оснивања заједничких војних и политичких институција, успостављања будућег војног савеза, изградње пруге до Драча и помоћи коју би Србија требало да пружи Есад-паши на изборима за владара Албаније, као и за заштиту његове власти, финансирање његове жандармерије и снабдевање војном опремом.
Министарство иностраних послова окупља истакнуте научнике и интелектуалце, међу којима Јована Цвијића, Александра Белића, Слободана Јовановића, Љубомира Стојановића, Стојана Новаковића, Јована Радоњића, са циљем да представе најширој јавности опредељење српске Владе за изграђивање југословенства као свог ратног циља. С тим задатком они и учествују у изради српског ратног програма објављеног као Циркуларна нота 4. септембра 1914. године, у којем се истиче потреба за стварањем јаке централне државе на Балкану која би била значајан фактор обезбеђивања мира не само на овом подручју већ и у Европи. Ту државу би чиниле Србија са Босном и Херцеговином, Војводином, Хрватском, Словенијом и Истром, а она би омогућила да се сачува равнотежа на Јадранском и Средоземном мору. У програму се указује да би и Бугарска могла да на федералном или неком другом принципу уђе у састав ове заједнице. Стожером такве јужнословенске државе се сматрала Србија, па је она и одбијала предлоге Антанте о уступању дела тако пројектоване заједничке државне територије другим државама као надокнаде за њихово ратно савезништво.

Глас креманских видовњака

Бројна научна, књижевна и публицистичка дела наших еминентних научника и интелектуалаца настају тада из потребе да се у тешким ратним околностима сагледа колективна судбина. Тежња да се из незавидне историјске ситуације види будућност и открије извесност изражена је у текстовима пророчког карактера, какви су, написи о Креманском пророчанству. Познат по својој књизи Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу – прилог испитивању тајанствених духовних појава, Радован Казимировић је прве чланке о креманским видовњацима објавио у тадашњем Нишком гласнику.
Будући да је од мајског преврата 1903. године текстовима Пере Тодоровића створено у српској културној јавности интересовање за Креманско пророчанство, догађаји током Великог рата подстакли су Радована Казимировића да, на основу сазнања до којих је дошао посредством проте Захарија Захарића (1834–1918), започне писање о креманским прорицатељима чија су предвиђања означавана у народу као „пророчанства“ и као таква прихваћена и у потоњим написима.
У Нишком гласнику, који је у то време излазио четвртком и недељом, од 11. септембра до 9. октобра 1915. године, он објављује серију написа о Тарабићима и њиховим казивањима како о појединачним судбинама, тако и о колективној националној судбини. Према тим казивањима повратак Карађорђевића обележиће нова, пресудна ратовања с Турцима, као и потоње велике ратне невоље које ће задесити српски народ. Иако се сликама страшног страдања указивало на актуелност тадашњег стања, аутор истиче да ће након пропасти Србије доћи славно време њене обнове, када ће народ поново орати своју земљу и уживати у слободи. Скептичан и критичан према објављеним казивањима, Душан Поповић је поводом Казимировићевих текстова написао сатирички осврт о Креманском пророчанству и објавио га у Нишу. У каснијим текстовима о креманским видовњацима које је након рата објавио у београдском Времену, од 2. до 26. децембра 1928, Казимировић се осврће и на овај Поповићев чланак и жали што тада већ покојни аутор (умро 8. новембра 1918. у Лондону) није могао да се увери у остварење Креманског пророчанства. Том приликом Казимировић истиче да је публика разграбила бројеве Нишког гласника због његових текстова који су у време пропасти будили наду у истинитост Креманског пророчанства. У својој књизи објављеној пре Другог светског рата, у којој је у посебном поглављу посвећеном Креманском пророчанству дао и коначну верзију свог текста о Тарабићима, аутор истиче да су српски војници веровали у пророчанство да ће ослобођење доћи три године након државне пропасти.
На основу свих ових написа о креманским прорицатељима види се како је сходно приликама и након познатог исхода великих догађаја Казамировић мењао причу о Тарабићима коју му је прота Захарије пренео. Да би оснажио њихов прорицатељски ауторитет а тиме и култ Креманског пророчанства, он је истицао њихову моћ видовитости сматрајући да је она потврђена предвиђањем албанске голготе српске војске и њиховог победоносног повратка у домовину. У том смислу су важни почетни Казимировићеви текстови о Тарабићима објављени у српској ратној престоници.

Цвијићеви Србо-Хрвати

Интелектуалну и политичку атмосферу у тадашњој српској ратној престоници карактерише настојање не само да се сагледају узроци незавидног стања већ да се из њега пронађе неки излаз. У књигама наших значајнијих научника објављеним тада у Нишу долазе до изражаја идеје о заједништву с другим народима Балкана. Премда се идеологија југословенства успоставља након Великог рата, њени корени су знатно дубљи и потичу из времена 19. и почетка 20. века када се дотадашњем националном политичком и културном обрасцу дају нови садржаји и пројугословенска димензија.
Први светски рат је убрзао остварење и потврђивања те идеје раширене у тадашњој српској интелектуалној и политичкој елити о етничком, језичком и културном заједништву између Срба и Хрвата које је требало потврдити стварањем заједничке државе и нације. И управо у тадашњој српској ратној престоници, на иницијативу српске Владе, пишу се и објављују дела која одражавају ту интелектуалну атмосферу, али и имају за циљ да допринесу политичкој одлуци која ће бити основа нове југословенске идеологије.
Након почетног рада о динарским Србима, објављеног 1912. године у сарајевском Прегледу у којем говори о два карактеристична психичка типа у Срба, динарском и моравско-вардарском, Цвијић пише и објављује у Нишу 1914. спис Јединство и психички типови динарских Јужних Словена, из којег ће се потом развити други део његове значајне књиге Балканско полуострво посвећен разматрању балканских психичких типова.
Пратећи развој Цвијићеве идеје о психичким типовима, уочавамо да је он најпре настојао да утврди карактеристичне психичке типове Срба, али је у оквиру одређених типова видео и шири психолошки реалитет који карактерише и припаднике других народа настањених у том заједничком географском и социо-културном ареалу. Иако динарском типу припадају највише Срби, Цвијић открива да овај тип карактерише и друге Јужне Словене настањене на овом подручју. Указујући на то да његови варијетети овог типа имају заједничке карактеристике, њихово јединство је видео као основ за успостављање новог културног и државног јединства. Полазећи од међусобне блискости балканских Словена, он је сматрао најјачом везу која постоји између Срба и Хрвата, због чега је сложеницом Србо-Хрвати одређивао најраспрострањенији народ на Балканском полуострву, а чију је даровитост истицао управо у контексту успостављања њиховог јединства као могућност доприноса светској култури. Премда је и у ранијим делима истицао заједништво између Срба и Хрвата и писао о њима као јединственом српско-хрватском народу, делом о психолошком типолошком јединству динарских Јужних Словена, објављеном у Нишу, релативизује значај етничког порекла, а потврђује важност природних и социо-културних чинилаца за формирање одређеног менталитета. У светлу научног сазнања да је првенствено од природних, културних и друштвених фактора зависило и психолошко профилисање популације динарског подручја, Цвијић је видео и основу за пројекат о новом националном идентитету у оквиру заједничке државе. Његов однос према предмету етнопсихолошких истраживања исказан је како с аспекта научника, тако и са становишта патриотски опредељеног интелектуалца који се није задовољавао само да проучава већ је настојао и да створи менталитет свог народа. У контексту успостављања државне заједнице Срба, Хрвата и Словенаца, национална разноврсност требало је да уступи место јединственим Југословенима. Своје залагање за југословенство Цвијић је заснивао на сагледавању динарског типа као психолошког реалитета тог могућег државног заједништва. И управо делом објављеним у Нишу он се доказује и као геополитичар и пројектант новог психичког типа у оквиру идеје и концепције југословенства.
Будући да је тиме излазио изван строгих оквира науке, политичка и публицистичка димензија његовог рада прикривала је истинитост и стварност Срба и Хрвата, њихове разлике и тежњу Хрвата да преко привременог заједништва дођу до остварења вековног сна о сопственој националној држави.

Наставак у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *