Да ли је Вуковар пао?

(НЕ)СРПСКИ БРАНИТЕЉИ

Преузимајући без резерве и ограде хрватски дискурс о трагедији која је 1991. задесила Вуковар, београдски медиј без икакве задршке заузима страну за коју се не би рекло да је независна и објективна

Док се у Београду 20. октобра 1944. године славило ослобођење града од немачке окупације, у Хитлеров штаб стигла је депеша да је престоница Србије пала. Медији у некој неутралној Шведској, Швајцарској или Шпанији вероватно су, трудећи се да не буду пристрасни, известили да су партизани и Црвена армија преузели контролу над градом. Тако то обично бива у ратовима. Незамисливо би било да после Другог светског рата неки британски, амерички, француски или совјетски медиј извештава, на пример, о уласку совјетских снага у Гдањск, као о „паду Данцига“ (немачко име за овај град), и „слому одбране“ коју су чинили припадници Вермахта, локално становништво окупљено у „Фоксштурм“ и добровољци СС-а. Овај приступ био би споран иако су апсолутну већину становништва „слободног града Данцига“, како је Гдањску било званично име од 1920. до 1939. чинили Немци (98 посто). Ово је незамисливо па макар по уласку совјетских снага у овај потпуно разорени град били почињени и бројни ратни злочини и макар целокупно немачко становништво (у јуну 1945. остало их је још 124.000) било протерано.

[restrict] Код нас је, међутим, не ствар маште него реалности да један домаћи, српски медиј, извештавајући о „паду“ Вуковара, објави вест да је „након тромесечне војне опсаде одбрана града сломљена 18. новембра 1991. године“, да ће обележавање годишњице предводити „хрватски бранитељи“, те да је „опсада“ почела тако што су „бивша ЈНА и српске паравојне формације кренуле у општи тенковско-пешачки напад на Вуковар“ који су „бранили припадници Збора народне гарде и полиције, те добровољци ХОС-а“. А колеге из листа „Данас“ баш су то учиниле и зачиниле податком да је после „слома те одбране“ у „српске концентрационе логоре одведено око 7.000 заробљених хрватских бранитеља и цивила“. Не негирамо једном медију Уставом загарантовано право на слободу говора и право да се гади „великосрпског хегемонизма и национализма“, па да не може да свари да је из српске перспективе 18. новембра 1991. Вуковар ослобођен од усташког терора („бранитељи“ из редова ХОС-а су отворене усташе које је чак и Фрањо Туђман поредио с СС-ом а један њихов батаљон носи име по Рафаелу Бобану, наследнику Јуре Францетића на челу Црне легије), али верујемо да је као „независан“ и „објективан“ могао да задржи дистанцу и да са неутралне позиције извештава о овом догађају и својим читаоцима препусти да сами процене ко су „агресори“, а ко „бранитељи“. Својим непотребним сврставањем на једну страну овај лист показао је да је независан скоро колико и хрватска држава током Другог светског рата и да својим читаоцима намеће искључиво хрватско виђење минулог сукоба које није баш реално и објективно, где су једни искључиво „бранитељи“, други искључиво „агресори“.

ШТА ГОВОРЕ ЧИЊЕНИЦЕ? Прво и пре свега ЈНА новембра 1991. године никако није могла бити неко ко „напада“ Вуковар. Ово најпре јер је у то време још била једина легална и легитимна оружана формација на том простору пошто је Хрватска међународно признање добила тек три месеца касније, 15. јануара 1992, па није могла да напада саму себе. За разлику од навода у тексту који је „Данас“ објавио да је општи тенковско-пешадијски напад почео 25. августа 1991, офанзива ЈНА покренута је 14. септембра те године, са циљем деблокаде своје касарне у том граду коју су хрватске нелегалне паравојне снаге укључујући и „бранитеље“ из ХОС-а тада већ 20 дана (од горепоменутог 25. августа) држали под опсадом. Тешко је одбрањива и теза да су Вуковар нападали Срби (што произлази из више пута поновљене синтагме „хрватски бранитељи“), јер их је, по попису из 1991. године, у самом граду било 14.425 (32,3 посто), док је Југословена било 4.355 (9,7 посто), а Хрвата 21.065 (47,1 посто). На целом подручју општине Вуковар 1991. било је 31.455 Срба (37,3 посто), 6.124 Југословена (7,2 посто) и 36.910 Хрвата (43,8 посто). Неистинита је и тврдња да је ЈНА била на страни српских паравојних формација, што најбоље доказује инцидент из оближњег Борова Села 2. маја 1991. године када је југословенска армија заштитила и евакуисала хрватске редарственике после неуспешног напада на грађане овог у 98 процената српског места.
Поред свега наведеног тешко да се може рећи и да су Срби изазвали сукобе и било кога нападали по Вуковару. Пре је било обрнуто – да су реаговали одбрамбено и да су српске паравојне снаге, а не хрватске, биле „бранитељи“. О овоме најпре сведочи начин на који су вуковарски Срби гласали на првим демократским изборима за хрватски парламент 1990. године. Тада су у Вуковару и околини и Туђманов ХДЗ, али и „националистичка“ Српска демократска странка претрпели тежак пораз од Савеза комуниста Хрватске Ивице Рачана, укључујући и чисто српско Борово Село и друга већински српска места у општини, чиме су Срби јасно показали да су за суживот са својим хрватским комшијама. Због оваквог пораза први председник младе хрватске демокрације Фрањо Туђман је изјавио: „Запамтит ће ме црвени Вуковар“, али је, како пише хрватски новинар Хрвоје Хрватина, „мало тко тада слутио што ће се у Вуковару догодити само годину дана од те изјаве.“

ПРВИ НАПАДИ Није се дуго чекало на Туђманову освету вуковарским Србима, али и Хрватима. Први напади забележени су већ почетком априла, када је минирана српска кафана „Крајишник“, а 1. маја 1991. свирепо је убијен старац Стеван Инић у Бршадину. Први већи инцидент догодио се истог дана када су припадници хрватских паравојних формација обучени у полицијске униформе замерили мештанима Борова Села што су за празник рада истакли југословенску заставу на згради Месне заједнице. Локалци су их спречили да заставу скину и отерали из села. Сутрадан, 2. маја, у Борово Село кренула је колона возила и један аутобус крцати до зуба наоружаним „редарственицима“ који су одмах по доласку у центар Борова Села насумично отворили ватру, убили једног старца и ранили неколико цивила. Када су видели да је враг однео шалу и да не могу да изађу на крај с отпором мештана, живу главу су извукли захваљујући већ поменутој интервенцији ЈНА. Сличне акције настављене су и после овог инцидента, о чему је у филму „Вуковар: Последњи рез“ редитеља Драга Хедла и Јанка Баљака у продукцији Б92 сведочио Фердинанд Јукић, шеф хрватске обавештајне службе у оно време у Вуковару. Према његовим речима, у месецима пре директног сукоба снаге предвођене ноторним Томиславом Мерчепом ликвидирале су укупно 126 Срба. „Српска“ ЈНА, којој су на челу тада били генерал Вељко Кадијевић, по мајци Хрват ожењен Хрватицом, Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет, пак наводи да је у предвечерје сукоба убијено и до 400 српских цивила. Поред Кадијевића, Грегорића и Бровета, у време сукоба у Вуковару (да не кажемо ослобађања овог града), начелник Штаба централне команде у Београду био је Хрват Андрија Силић, командант Ратног ваздухопловства био је Хрват Звонко Јурјевић (који је заменио пребеглог Хрвата Антона Туса), командант Југословенске ратне морнарице био је Хрват Божидар Грубишић, шеф Центра високих војних школа у Београду био је Хрват Иван Радановић, шеф Командно штабне академије Хрват Томислав Бјондић, шеф Војне академије у Београду Хрват Мате Пехар… Командант Прве армије која је кренула у деблокаду касарне у Вуковару био је Александар Спировски, Македонац.
На крају, ако „Данас“ може поводом капитулације хрватских паравојних снага у Вуковару да објави текст у којем пише да је овај град „пао“, онда можемо да очекујемо и да 3. маја поводом уласка Првог батаљона Четврте српске бригаде 21. српске дивизије Југословенске армије у Јасеновац 1945. објави да је на тај дан „Јасеновац пао“. И овако је екипа „бранитеља“ била врло слична. После тога чекамо текст о „ослобађању Книна“ 1995. године.

[/restrict]

Химна ХОС-а

Какве су ставове имали ХОС-овци, који су у тексту који објављује „Данас“ описани као „бранитељи“, најбоље описује њихова, додуше незванична, химна:

Погледај у небо мајко ево синова
Лете мајко лете јата хрватских сокола!

Не плачи нам мила мајко не плачу усташе,
Домови ће опет пјеват хосовци долазе!

Кунем ти се Францетићу Србију спалит ћу,
Кунем ти се мој Бобане завит ћу ти све ране!

Кунем ти се Павелићу још бољи постат ћу,
Уз Парагу из уз ХОС-а до смрти остат ћу!

Нека пјева сваки Србин и Србија сва:
Предајем се хосовцима, живјела НДХ!