Црвене линије

Зашто се Србија добровољно одриче својих црвених линија иако се – и њеном заслугом – све више шири круг земаља које повлаче своја признања самопроглашене косовске независности?

Када се, крајем 2007. године, Приштина спремала да једнострано, али уз несебичну подршку својих западних патрона прогласи независност, америчка амбасада у Београду дала је себи и својој централи у Вашингтону „задатак да одредимо наше јасне црвене линије, и да их у сарадњи са нашим савезницима представимо Србима“, забележено је у америчкој дипломатској депеши 07BELGRADE1632 од 10. децембра 2007. И недуго потом, већ 26. децембра – депеша 07BELGRADE1727 – „у име председника Тадића (…) његов саветник Јован Ратковић прихватио је листу потенцијалних америчких црвених линија око Косова“…

[restrict]

ПРЕМИЈЕРКИНЕ ПОРУКЕ И скоро 11 година касније, пошто је и највећем политичком слепцу у међувремену постало јасно да ће самопроглашена независност Косова остати, у најбољем случају, крња све док се Србија с њом не сагласи (а ту је приде и фактор Русије и Кине које се у Савету безбедности УН чврсто држе Резолуције 1244), широј јавности остало је непознато где су се конкретно налазиле оне америчке црвене линије и колико су тачно све српске власти, од тада до данас, напора уложиле да их не погазе у страху да не поремете односе с главним творцем комадања наше државне територије и националног бића.
Или су те линије у међувремену постале неважне јер је, устврдила је премијерка Србије Ана Брнабић после прошлонедељног састанка с америчким конгресменом Тедом Поом, „становиште САД да нема црвених линија“ што, додала је, „такође доприноси напорима за постизање трајног и одрживог решења за Косово и Метохију“.
Била би ово, наравно, потпуно тачна констатација, уз то и фантастична вест, само да није једног прећутаног детаља који читав проблем ставља у сасвим другачији контекст, показујући да се амерички став ипак није у протеклих 11 година толико окренуо наглавачке. Вашингтон, наиме, није на становишту да уопште нема црвених линија када је о Косову и Метохији реч то јест, он није одустао од своје најважније црвене линије да је Косово независна држава, а не саставни део наше земље како то лепо и сасвим јасно пише и у нашем уставу и у споменутој Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Што ће рећи да САД нису одустале од свих својих црвених линија него можда тек од понеких, а и то нису учиниле из жеље да изађу у сусрет Србији него из намере да Србији помогну да дође на ону непромењену америчку црвену линију, константу њене балканске политике која се састоји у легализације америчке дивље градње на Западном Балкану.
Имајући пак то у виду, додатну дозу озбиљног подозрења изазива премијеркино објашњавање да је „дијалог иначе тежак и компликован, због чега нам је важно да тај процес додатно не отежавамо постављањем црвених линија“ и пропратна порука да „те црвене линије могу само да сметају“.
Истини за вољу, ове је речи Ана Брнабић, не спомињући је додуше директно, првенствено упутила својој немачкој колегиници Ангели Меркел због њеног чврстог (иако лицемерног, али то је друга тема) става да нема промене оних граница у чијем је постављању учествовала 2008. године – „Немојте ви нама да причате о чему можемо, а о чему не можемо да разговарамо. Ово питање је најтеже за нас. Ми знамо о чему можемо, о чему не можемо да разговарамо, немојте неко други да нам ставља црвене линије на то“, казала је Брнабићева – но ево где је проблем: ако, наиме, Ана Брнабић Меркеловој замера што се противи промени граница, то значи да је сама, а у томе очигледно није сама, склона таквом решењу.
При чему се наше неслагање с овом склоношћу Ане Брнабић, наравно, не налази у томе што се српска премијерка не слаже с немачком канцеларком, већ у њеној намери да директно прекрши Устав Србије који у свом члану 8 наводи експлицитно: „Територија Републике Србије је јединствена и недељива. Граница Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава.“

ПОВЛАЧЕЊЕ ПРИЗНАЊА Изражена спремност актуелне српске власти да гажењем прецрта сопствене црвене линије у потрази за некаквим компромисним и обавезно брзим решењем питања Косова и Метохије утолико је неразумнија што је – и деловањем исте те власти – процес међународне легитимизације косовске државоликости убачен, такорећи, у рикверц. Што је тенденција која би морала да охрабри свакога ко намерава да се бори за српски Космет уместо за његову предају у деловима.
После Лесотоа, Папуа Нове Гвинеје, Бурундија, Гвинеје Бисао, Сао Томе и Принципеа, Либерије и Суринама, наиме, своја признања независности Косова повукли су ових дана и Комонвелт Доминика и Гренада. Дакле, укупно девет држава досад. Јесте реч о малим државама, али сваки глас се броји једнако, на пример, када се гласа о пријему у Унеско, а од ових девет њих четири су 2015. гласале за улазак „Косова“ у ову светску организацију, што значи да је та територија сада барем за толико (још) даље од чланства.
Иако су приштинске власти, рефлексно ваљда, „одбациле вест“ о новим повлачењима признања, у свом јавном обраћању Европској унији потврдиле су и да вест заправо уопште није за одбацивање, али и да их тенденција о којој говоримо стварно забрињава.
У гневном саопштењу приштинског Министарства спољних послова наводи се да оно „сматра неприхватљивим деструктивне акције, малициозни приступ и дупле стандарде“ које „суседна држава Србија“ користи у односима с државама које су признале и нису признале независност Косова, јер „искоришћава, злоупотребљава и манипулише дијалогом о пуној нормализацији односа између две државе“ с циљем да „изврши дипломатску агресију на суверенитет и међународни имиџ Републике Косово“.
Па у помоћ позива своје уобичајене патроне: „Министарство спољних послова позива представнике ЕУ као посреднике у дијалогу, САД као свог браниоца и остале савезничке и партнерске државе, да реагују моментално и да упозоре суседну државу да су такво понашање и такве акције у потпуној супротности са израженом посвећености регионалној сарадњи, посвећености ЕУ интеграцијама и израженој декларативној спремности за пуном нормализацијом односа између две државе.“
Значи ли то да Приштина (више) не верује Београду и његовој спремности на компромис који већинску Србију толико обеспокојава, па отуда и гнев и евидентно неспокојство које избија из сваке речи овог саопштења? Не треба ни спомињати колико је добро ако је приштински страх оправдан, но тек ће време пред нама показати да ли је заиста тако; уосталом, можда је све оно што нас брине само део комплексне дипломатске игре. Док се то не разјасни, једно је апсолутно извесно: наша успешна „дипломатска агресија на суверенитет и међународни имиџ Републике Косово“ морала би да нас учврсти у ставу да је компромис с Приштином могућ само у оквиру оних црвених линија које су уписане у Устав Србије и у Резолуцију 1244. Јер одатле нема назад и све би друго представљало капитулацију, а не компромис…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *