Почетна / Култура / Чекајући 50 + 1 (други део)

Чекајући 50 + 1 (други део)

ПОВОДОМ ПЕТ ДЕЦЕНИЈА ВЕЛИКОГ МУЗИЧКОГ ФЕСТИВАЛА: ЗЛАТНИ БЕМУС

Због чега у оквиру јубиларне манифестације није организован округли сто, трибина или нешто слично, где би се учесници, композитори, критичари, а што не, и публика која је још с нама, осврнули на тих 50 година, да видимо где смо и куда намеравамо?

Двадесетог октобра, на дан када су 1944. године партизанске јединице НОВЈ и Црвена армија херојски ослободиле Београд од Немаца и њихових овдашњих сарадника, БЕМУС је завршен раскошном Бетовеновом Деветом симфонијом и поемом Београд Драгутина Гостушког, у извођењу Београдске филхармоније, хора Словеначке филхармоније и са изабраним солистима. Исти програм БФ је извела пре 50 година, на првом БЕМУС-у, само је овог пута, уместо Жике Здравковића и Генадија Рождественског, дириговао Габријел Фелц. Гостушки је иначе био и аутор фанфара којима је отваран фестивал, да би пре неколико година његове фанфаре биле замењене фанфарама Ивана Јевтића, оснивача трубачког такмичења од 2019, названог по њему, наравно. До спектакуларног краја довела је, вече пре тога, смотра изворне народне музике у Народном музеју, аутора композитора, проф. др Димитрија Големовића, који пуноправно наслеђује чувеног професора Девића, етномузиколога с богатом баштином. Овај концерт је привукао толико публике, да је штета што није био приређен у већем простору. Навала заинтересованих довела је запослене у Музеју у стање панике, јер не само да није било довољно столица него ни зидића да се на њих смести публика, а чувени балкон за стајање био је затворен. Етно музика у последње време заузима равноправно место с уметничком, па је као такву и треба третирати.
Бродски квартет наступио је 16. октобра, са класичним програмом и потпуно некласичним приступом извођењу. Како свирају стојећи, тако је и звук који се добија шири, покретнији и пунији. Данијел Роуленд као прва виолина потрудио се да о композицијама понешто исприча, па смо схватили да је цео концерт био у жалбеном тону (сви су у молском тоналитету), јер су сви квартети писани поводом смрти: Шостакович (Гудачки квартет бр. 7 у фис-молу) поводом женине смрти, Бетовен (Гудачки квартет бр. 11 у еф-молу, Озбиљни) патећи за неоствареним љубавима и животом уопште, Карен Танака (На Бетовеновом гробу) размишљајући о Бетовену, а Феликс Менделсон (Гуд. квартет бр. 6 у еф-молу) поводом смрти сестре Фани. Незгодан почетак концерта са Шостаковичем, чији први тактови звуче као шала или покушај да се збуне извођачи и публика, није омео овај неуобичајени квартет да свира свим снагама. Друга виолина Ијан Белтон, и брачни пар – виола Пол Кесиди и виолончело Џеклин Томас – помно су пратили надахнуте фразе свог прима, па се добио помало исцепкан и неуредан музички ток, у коме је свако вукао на своју страну. У Шостаковичу најлепши је био смирени други став, као и код Бетовена. Савремена композиција Танаке звучала је хаотично и неразумљиво, док је у последњем ставу Менделсона бриљирао опет – прим. Не рачунајући аплаузе између ставова, који су, опет, били последица тога да се није знао крај композиције због егзибиције, био је ово концептуално занимљив концерт, са три биса, од којих је један, о, сасвим случајно, био Исидоре Жебељан. Када нису у главном програму, једнакији увек нађу начин да се увуку у салу и на сцену, макар како. Честитамо на предузимљивости.
Симфонијски оркестар и Хор РТС са диригентом Бојаном Суђићем и тенором Рамоном Варгасом приредио је вече одличне музике врхунског извођачког квалитета. Леонард Бернштајн није био само генијални диригент него и композитор, па смо чули његове прекрасне Чичестерске псалме, са солистом анђеоског дечјег гласа Јаковом Фирезом, као и Причу са западне стране у оркестарској верзији, у којој су се и диригент и перкусионисти и цео оркестар (браво за Ану Б.) одлично забављали. Наравно и публика.
Мексички тенор Варгас је између две главне оперске роле (Лос Анђелес, па Бечка државна опера) у Београду певао арије из опера Моцарта, Доницетија (једна од најлепших тенорских арија, из опере Љубавни напитак), Чилее, Вердија и Гуноа. Сценски шармер, али пре свега изражајни тенор одличне дикције, лепих висина и изједначених регистара, освојио је публику. На бис смо добили хит арију из опере Тоска, али и Бесаме мучо, коју је сала Коларца здушно певушила и која је ужарила друштвене мреже. Поздрављен је стојећим овацијама – награђен је за искрено и предано музицирање.
Иако музички фестивал није модна писта, примећујемо да је сценско облачење постало изузетно пермисивно, јер смо имали двојицу солиста у зарозаним сивим кошуљама, квартет у кајгод стилу (осим даме), циркус у виду Кенедија са фудбалским дресом и флуоресцентним зеленим патикама, а фраковима су нас почастили на концерту РТС и БФ. Ако је Чехов рекао да треба да су лепи и мисао и спољашност, зашто се прибегава ноншалантности скоро до неуредности? Све је шоу, и музика и изглед. Него, више од дрес-кода, смета што за златни БЕМУС није организован округли сто, трибина или нешто слично, где би се учесници, композитори, критичари, а што не, и публика која је још с нама, осврнули на тих 50 година, да видимо где смо и куда намеравамо. Такође су изостале трибине на РТС. Надамо се да ће 50 + 1 фестивал бити са мање скандала, а више новца, а зна се да нада умире последња.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *