Благослов патријарха Павла

фото: ЂАКОН ДРАГАН ТАНАСИЈЕВИЋ

Да ли се Српска православна црква „лоше меша“ у политику или то пак „није политика него старање за опстанак и будућност наших древних светиња и нашег народа, на његовим прадедовским огњиштима“, „дужност најсветија, важан део служења Богу истине, правде и љубави“?

Када је 29. октобра 2006, после недељне литургије у Саборној цркви у Београду, у својој 93. години наш патријарх Павле гласао на референдуму за потврђивање Устава Србије, први и једини пут у животу, што је његовом чину дало нарочити значај а баш је то и желео, спуштајући свој листић у гласачку кутију рекао је: „Нека буде са Божјим благословом на опште добро свима, па и нама.“
И референдум је успео. Усвојен је устав који у својој преамбули, непоколебљиво и самосвесно колико и пркосно, потврђује „да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“.

[restrict]

ПОДРШКА УСТАВУ Било је то време, вреди се подсетити, када су сви друштвени и политички фактори који ишта значе подржавали доношење оваквог Устава Србије. Или се макар нису усуђивали да му се јавно супротставе, а ту пре свега мислимо на тадашњу Демократску странку и њену тиху опструкцију уставног референдума на који је, да би успео, било нужно извести натполовичну већину бирача уписаних у хронично несређени бирачки списак.
Српска православна црква и њени архијереји, закључно с гласањем патријарха Павла, имали су и важну и веома активну улогу у процесу усвајања новог Устава Србије.
На свом другом сабору те године, 5. октобра, позвали су „све наше вернике у Србији, све вернике држављане Србије у расејању и све грађане Србије, ма којој вероисповести и народности припадали, да изађу на предстојећи референдум и гласају за нови Устав Србије“, и нагласили: „Не може се сумњати у вољу читавог српског народа да Косово и Метохија заувек остану у Србији. Ми Срби не отимамо ништа што је туђе, али и не пристајемо, ни под каквим условима или притисцима, да се отима оно што је вековима било и остало наше. Треба ли подсећати да није реч само о делу територије, него и о срцу и души српског народа? Овог пута нико не би смео да закасни на Косово. Референдум ће, уосталом, трајати два дана, па свако може да стигне. Сви знамо како се Косово и Метохија дефинишу у новом Уставу… Ово наше обраћање није политика него старање за опстанак и будућност наших древних светиња и нашег народа на његовим прадедовским огњиштима, као и за опште добро свих без изузетка. За Цркву и њене пастире то није право него дужност најсветија, важан део служења Богу истине, правде и љубави.“
Састао се тих дана, предреферендумских, патријарх српски Павле и с премијером Војиславом Коштуницом а „главна тема разговора“, гласило је патријаршијско саопштење, „били су предстојећи референдум за усвајање Устава Републике Србије, који је СПЦ свесрдно подржала“, при чему је „посебна пажња била посвећена Косову и Метохији“: „Патријарх Павле и председник (владе) Војислав Коштуница заједнички су истакли да Србија брани Косово најјачим оружјем, а то су право и правда, што је потврђено новим Уставом.“
И састао се патријарх Павле и с Предрагом Марковићем, тада председником Скупштине Србије, и потом, дан уочи почетка референдума, и с Томиславом Николићем и Александром Вучићем (и Горданом Поп Лазић и Драганом Тодоровићем). Саопштење СПЦ: „Уважени гости су дошли на позив Његове Светости да, с обзиром на значај предстојећег референдума о Уставу Републике Србије, посебно (с обзиром) на значај правичног решења будућег статуса Косова и Метохије, још једном сви заједно са СПЦ позову све (…) да изађу на референдум 28. и 29. октобра 2006. године, и гласају за нови Устав.“
„Уколико не изађемо на референдум и не потврдимо нови устав, већ вечерас се може очекивати радост Агима Чекуа и Мартија Ахтисарија и свих српских непријатеља“, поручивао је тада Вучић, настојећи и на овај начин да припомогне успеху уставног референдума на чему је, колико год је могао, радио и патријарх Павле.
Према коме је и Александар Вучић, као и васколики народ, осећао само дивљење. Говорио је о томе, лепо и достојанствено, дан после сахране почившег патријарха (коју је тадашњи председник Борис Тадић непристојно покушао да искористи за самопромоцију, но то је друга тема): „Свако од нас је волео патријарха српског господина Павла, зато што смо много лошији од њега, зато што смо имали само једног тако чистог као планински поток, тако моралног, тако доброг као што је био патријарх Павле.“

САОПШТЕЊЕ СПЦ Све је ово подсећање, овако опширно, било неопходно да бисмо ваљано разумели шта је, и зашто је, наша црква поручила после свог ванредног сабора 7. новембра, идући у сусрет најављеном коначном решењу какво нам на Косову и Метохији прижељкују наши традиционални пријатељи, од споменутих Чекуа и Ахтисарија надаље.
Свети архијерејски сабор СПЦ, дакле, поручује: „И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве (…) да ни по коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи… Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног ’разграничења између Срба и Албанаца’ намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признавање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња… Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражење што бржег споразума с Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва.“ Јер: „Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју.“

ЛОШЕ МЕШАЊЕ Овај став српске цркве није се допао српском председнику Александру Вучићу: „Мислим да никада нисам на било који начин увредио било кога у цркви, да никада нисам ништа лоше желео да кажем. Не могу да кажем да сам фанатични верник, али сам верник српске цркве и њихово лоше мешање у политику наравно да ме погађа… Тиме што ћете се јасно трудити да покажете да не желите било какав компромис, било када, ни по коју цену и никада, плашим се да нећемо имати компромисе да правимо ни око чега јер нас је неодговорна политика довела у такву ситуацију… Желим им све најбоље, желим им успешне саборе, ја са тим да се саглашавам не могу, али они су много моћнији од мене. Ја не могу ни на кога од њих да бацим анатему, као што су неки од њих већ неколико пута на мене бацали. Тако да само размишљам о томе шта је важно за будућност и шта ће да очува наш народ… Разумео сам поруку. То неће променити моје мишљење, иако још како добро схватам да су држави још како везане руке и да не можете ништа да урадите сем (да) слушате идеје које су много тога лошег донеле нашој земљи.“
Значи ли ово да нам прети, ако већ није и започео, један од најпогубнијих замисливих сценарија у овом тренутку, то јест сукоб врха државе и цркве?
А опет, не може се не приметити и да, својим саопштењем с ванредног Сабора, СПЦ није позвала на рат, на ослобађање нашег отетог Косова и Метохије или ишта томе слично што би подразумевало крв и смрт, већ је само позвала на поштовање Устава Србије у чијем је доношењу, како смо видели, и сама активно учествовала. И у томе имала подршку свеколике јавности, изузимајући – наравно – Чедомира Јовановића, Соњу Бисерко, Борку Павићевић, Ивану Дулић Марковић и њима сличне. Па отуда, ето, није сасвим јасно зашто је сада изазвала овакву реакцију, а ономад је, за исти овај став, добила пуну подршку…
Најзад, када је, у јесен 2010. године, претходна власт размишљала о идеји промене актуелног устава у виду брисања косметске преамбуле, па је од тога под притиском јавности брже-боље одустала, тадашњи председник Српске напредне странке Томислав Николић указао је исправно: „Иза овог документа стали су сви политички фактори, па и упокојени патријарх Павле. Са тим се не смемо играти.“
Ово упозорење важи и даље, тим пре што је чињеница, и даље, да актуелна власт није повукла потез од кога црква очигледно страхује и са пуним правом му се противи. А то значи и да још није касно за наставак оне борбе у којој је и патријарх Павле здушно учествовао, колико год му је снага допуштала. Његов благослов за то, уосталом, већ имамо, налази се на листићу који је у гласачку кутију убацио после литургије у Саборној цркви…

[/restrict]

Један коментар

  1. Драган

    КНЕЖЕВ БЛАГОСЛОВ

    Браћо драга из епохе ове
    Сјећате л’ се књиге Муратове
    Што но дође до Лазара Кнеза
    Да му царство на Косову преда?
    Сад Косову опет неман пријети
    Настоји га од Срба отети,
    Уз домаће гњиде и фукаре,
    Што га дају за прљаве паре.
    Покољењу што Косово чува
    Сад кнежевог треба благослова,
    А да Богом вазда га требаше,
    Да л’ би вако ишла пјесма ова:
    Кад Лазару ситна књига дође,
    Књигу гледа, у Бога се нада.
    Да је коме послушати сада
    Како кнеже Србе благосиља:
    ‘Ко је Србин и србскога рода,
    И од србске крви и кољена,
    Те долази на бој на Косово: .
    Бог му сваког добра подарио,
    А од руке све му родно било,
    И у пољу бјелица пшеница,
    И у брду винова лозица.
    Блага имо за сваког кољена!
    У кући му сва здрава дјечица,
    Свако мушко – јунак до јунака,
    Свако женско – дична србска мајка.
    Потомство му име проносило,
    Проносило, њим се поносило,
    Све докле је свијета и вијека!
    Поглавари, вође и кнезови,
    Сви јунаци, србски витезови,
    Част и слава нек вас увијек прате
    Који србско царство сачувате.

    Станко из Канаде, војник по позиву и духу!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *