Бескрајни српски понор

О САНУ, системској неодговорности и националном суноврату уместо препорода

Много се у протеклим месецима писало и говорило о дешавањима у Српској академији наука и уметности и око ње. За то је постојало више повода. Ломила су се копља око избора нових чланова Академије. У том контексту уследила је искрена или маркетиншки мотивисана – да у то не улазим – али на крају одбијена понуда оставке актуелног председника САНУ. Помпезно је најављивано обележавање годишњице Академије уз присуство државног врха. Пошто је он изостао, а како је то у неким круговима схваћено као недостатак подршке садашњем вођству САНУ, севнуло је неколико варница ламентирања над неуважавањем важних институција и њиховим свеопштим урушавањем кривицом власти. Нећу се сада бавити ни тиме да ли су такве опаске основане или не (мада свакако мислим да је смешно урушавање сводити на то да ли су председник или премијерка дошли на прославу или не). Намера ми је да се осврнем на то каква је и каква би требало да буде, у смислу националне оријентације, установа Српска академија наука и уметности. Значај институције произлази из тога шта је она и како ради, а не што постоји. То се, свакако, односи и на Министарство просвете које је такође битно за нашу „причу“.

[restrict]

ОД СРПСТВА ДО СРБИЈЕ Српска краљевска академија (СКА) установљена је законом од 1. новембра 1886. Ипак можемо да кажемо да је старија пошто баштини традицију Друштва српске словесности (ДСС) основаног 1841. године, као и Српског ученог друштва (СУД) које је, из политичких разлога, 1864. заменило претходну националну научну институцију. А она је, као и ДСС, уистину то била. Не само по форми већ и суштини. Мисија СУД је била свесрпска, а не ограничена на просторе Кнежевине Србије. Тако је било и са СКА када се ради о Краљевини. Како пише у члану 5 Основног закона Српске краљевске академије, јасно је дефинисано да је у фокусу њеног рада „земљиште Срба“, а не само Србије.
Тако је, уз сва ограничења произашла из антисрпског титоистичког система, бар донекле било и са Српском академијом наука (како се звала од 1947), односно Српском академијом наука и уметности од 1960. Умногоме је и данас тако. Национални дух и приступ живе, ако не формално и у целокупном саставу САНУ, свакако у значајном његовом делу. Но, нажалост, у Закону о Српској академији наука и уметности, који је усвојен у, поново самосталној и требало би да буде, национално посвећеној држави Србији 2011. године, српство се више не помиње. Како у члану 2 пише, САНУ је „највиша научна и уметничка установа у Републици Србији“. Што се тиче националног деловања ван Србије једино је, у члану 6 који се односи на предмет рада Академије, наведено да „посебно сарађује са Академијом наука и умјетности Републике Српске у складу са споразумом Републике Србије и Републике Српске“.

ИНОСТРАНИ СРБИ? У закону пише да „Академија развија и подстиче науку, организује и унапређује основна и примењена научна истраживања, подстиче и унапређује уметничку делатност и тиме доприноси општем добру народа Републике Србије и државе“. Ипак треба узети у обзир то да је Рeпубликa Србиja, пoлaзeћи oд држaвнe трaдициje српскoг нaрoдa (прeaмбулa), устaвoм дeфинисaнa кao њeгoвa нaциoнaлнa држaвa (члaн 1 Устава). Уjeднo, увaжaвajући рaвнoпрaвнoст свих грaђaнa и eтничких зajeдницa, дeфинисaнa je и кao држaвa свих грaђaнa кojи у њoj живe. Из тога произлази и да је САНУ и институција српског народа у целини, а не само грађана Србије.
То свакако одражава, као што сам рекао, деловање многих чланова наше „највише научне установе“. Међутим, то нигде на адекватан начин законски није истакнуто непосредно у вези са САНУ, нити су Срби који су држављани других земаља, па чак иако имају наш пасош а живе у иностранству, онако како би то требало да буде случај, препознати као интегрални део наше нације када се ради о чланству у САНУ. Третирају се као инострани чланови Академије који могу да буду изабрани у њен састав као и, на пример, Американци или Французи, јер су изузетно заслужни „за општи напредак науке и уметности и за развој научних и уметничких веза између земље у којој делује и Републике Србије“ (члан 9 Закона о САНУ). Ништа више од тога!

САНУ И ЛЕОПОЛДИНА Нација чија матична држава ван својих граница, у дијаспори и окружењу, по неким проценама има скоро истоветан број припадника као и у њеним оквирима, чије су националне територије (на којима представља аутохтон народ и на њих има историјско право) бруталним насиљем глобалних моћника раскомадане – нема право тако да се понаша. Не сме да дели Србе на грађане Србије и оне који то нису или јесу али не живе унутар њених сужених међа. Ако већ треба да се делимо, онда је довољно да признамо поделе које сами појединци својим избором чине, тј. Србе који су привржени својој отаџбини и оне који су за њену судбину као и перспективе нације порекла незаинтересовани. Ако се освесте, и за њих наше капије морају да буду отворене, али прве, тј. национално посвећене Србе већ сада, где год живели, нужно је да третирамо као део нашег друштва.
То мора да има пројекцију и на функционисање научне заједнице, односно радијус њеног истраживачког рада. Српски простор за нас мора да буде недељив иако је вишедимензионалан. И ту се не ради ни о каквом експанзионизму већ пуком патриотизму и родољубљу. При томе и друге нације које на овај или онај начин живе у више држава, које некада чак и у полицентричном смислу све могу да се сматрају националним (а не тек једна као матична), неретко имају исти приступ. Штавише он понекада обухвата и, тамо где нема болесних дукљанских синдрома као код нас, народе истог корена али различитих историјско-државних путева који су резултирали развојем посебних националних специфичности.
Пример је Немачка академија наука „Леополдина“. Без обзира на несрећно наслеђе Немаца из времена Другог светског рата, те истински велико оптерећење које оно за њих представља, „Леополдина“ се не устручава, и за то има подршку Савезне Републике Немачке, да себе сматра немачком националном институцијом која, између осталог, „уједињује напоре истакнутих немачких аустријских и швајцарских научника“.

МЕНТАЛНА ОКУПАЦИЈА Зашто онда недвосмислено не би било формализовано исто то за САНУ када се ради о научницима Србије, РС и Црне Горе, као и српским научницима у другим земљама региона и дијаспоре? Је ли се ми стидимо свог народа? Или нам је неко забранио да га, макар и у научној сфери, окупљамо? Да ли су деценије југословенског и титоистичког испирања мозгова дале своје, те је оно што је било спољна окупација постало ментална, па се тако уместо српства – на срећу и у корист Хрвата, умишљених Дукљана и свих других који нам више од тога не признају – све више сами сводимо на србијанство? Свакако, може се очекивати, уз то и крње!
Од када је обновљена српска државност на просторима Подунавља, разни геополитички фактори су настојали да је ту локализују а наш народ на њу сведу. Лондон, Беч, али не само они, настојали су да спрече да српска држава обухвати наше прекодринске крајеве, Стару Србију, Војводину, да се Србија и Црна Гора уједине. Све то данас добро знамо, а неретко смо, притиснути силом, речено у прошлости (гео)политички морали да уважавамо. Једино је ново што сада, за разлику од наших предака који су то чинили и у тежим условима, све мање радимо на повезивању српског простора на начин који је могућ. А и те како у многим варијантама за то постоји простор, укључујући и кроз деловање САНУ.

ИНЦИДЕНТ ИЛИ ЗАО ПЛАН? Што није тако, кривица је како те институције, тако и државе. Последње и највише. Надам се да се ту не ради примарно о лошој намери државног врха, колико о генералној анационалној па и антинационалној мутацији нашег система. Многи у његовим редовима из инерције, убеђења или по задатку страних ментора (сетимо се само колико је „експерата“ ту инсталирано уз подршку разних евроатлантских трансмисија моћи) раде против српства. О томе говори и озбиљан – да будем уздржан па не кажем ништа горе – актуелни инцидент за који је криво Министарство просвете.
Какав је он брзо ћемо видети, а пре тога да кажем да колико сам обавештен, срећом, он је захваљујући реакцијама национално одговорних професора Машинског факултета у Београду на време опажен о чему су информисани кључни доносиоци одлука у држави, те су предузети кораци да се ствари исправе. Верујем да ће сада тако и бити. Но када ће се поново нешто слично десити ако се систематски не поведе свеобухватна културно-идентитетска политика, чију круну би – разуме се – представљала Српска (а не србијанска) академија наука?

КОНКУРСИ СРАМОТЕ Ево о чему се ради. Иако је Конкурс за упис студената на основне академске и интегрисане академске студије Универзитета у Београду за школску 2018/2019. годину, као што је то и раније био случај, предвидео упис припадника српске националности из суседних земаља, Конкурс за упис студената на мастер академске студије и Конкурс за упис студената на докторске академске студије у школској 2018/2019. није узео у обзир ту опцију. Отуда, досад буџетски финансирани студенти српске националности тих категорија из суседних земаља, морају да пређу у ред самофинансирајућих студената, чиме су, поред тога што треба да плаћају школарину, доведени у позицију да морају да напусте студенске домове, плаћају приватни смeштај и да по економским ценама користе услуге студенских мензи.
Срамота је што је у нашој Србији тако нешто могло да се догоди. Неко због тога мора да одговора. Још не кажем министар Шарчевић, мада више нисам далеко од тога, јер се у ресору за који је задужен већ више пута дешавају национално деструктивне ствари. Ако министар за њих и није крив, јесте због избора сарадника који непосредно руководе секторима у којима је дошло до проблема. Једним од њих смо се недавно бавили на страницама нашег магазина, а ради се о официјелном квалификовању – у материјалима Министарства просвете, науке и технолошког развоја намењеног основним школама (за средње не знам) – национализма (а не шовинизма што би било на месту) као вида насиља („Институционално (само)потирање“, Печат, бр. 540).
Накарадним уџбеницима намењеним нашим школама у којима се, из нечије намере или потпуне неодговорности, промовише великохрватска идеологија – други су се бавили. Но једно је јасно: чаша се већ прелива национално токсичним материјама. Уместо да држава да све од себе да САНУ и друге важне националне институције буду активни носиоци српског препорода, допушта па и асистира – видели смо тек примера ради како то ради Министарство просвете – ширењу онога што води нашем даљем националном суноврату. Докле ћемо то пасивно посматрати? Да ли до тачке када, недајбоже, САНУ постане Академија наука и уметности Србије са могућом асоцијативно незгодном скраћеницом (лако ћете закључити како гласи) која би, уз сву вулгарност, најбоље одражавала дубину нашег суноврата.

[/restrict]