Зона сумрака – АКАДЕМСКЕ ПРЕДРАСУДЕ

Шта се дешава када стручњак за пројектовање транспортних мрежа, рутирање саобраћајних средстава и слично помисли да је квалификован да „сматра“ о свему и свачему? Док је он, у маниру оних који сами себи организују журке изненађења, својевремено био „изненађен“ и „затечен“ идејом да се кандидује за председника Србије, ми смо изненађени безграничношћу његове нарцисоиднoсти и предрасуда

Индија је сиромашна земља, изјавио је подједнако презриво, колико и надмено на једној телевизији члан САНУ, професор Саобраћајног факултета у Београду Душан Теодоровић, демонстрирајући на овим просторима досад незабележену ерудицију. Истина, у Индији има чудовишног сиромаштва, али сврстати ову земљу у ред сиромашних може само неко ко се води предрасудама, а не знањем, што никако не доликује академику. Индија се не може на овај начин ниподаштавати колико год да је то у складу са, на нашој квазиинтелектуалној сцени доминантним, (ауто)колонијалним (ауто)расистичким мишљењем. Иако јој је много времена требало да се опорави од пљачке систематски спровођене током вишевековне колонијалне окупације, Индија је данас трећа највећа светска привреда по бруто домаћем производу према паритету куповне моћи (прва је Кина, друге САД), а 2018. постала је најбрже растућа привреда на свету са растом БДП-а од 8,4 посто годишње. Ни по проценту сиромашних грађана за Индију се не би могло рећи да је сиромашна држава, иако је због многобројног становништва високо на овој лествици. Испод два долара дневно у Индији има, по подацима Светске банке, 12,4 посто становника. Истовремено, према подацима Завода за статистику САД, проценат сиромашних у Америци износи 12,3 одсто. Академика Теодоровића би сигурно згрозио податак да, док се у Индији проценат сиромашних из године у годину смањује, у САД влада другачији тренд – према америчком Националном центру за сиромаштво, број екстремно сиромашних (испод два долара дневно не рачунајући државну помоћ) између 1996. и 2011. удвостручио се, па обухвата 1,5 милиона домаћинстава, укључујући 2,5 милиона деце. Да ли би ико икада могао рећи да су САД сиромашна земља, упркос многим сиромашним грађанима?

[restrict] Зашто смо се овако темељно позабавили Теодоровићевим виђењем сиромаштва у Индији? Зато што изнесени подаци иду у прилог сумњи да се овај угледни академик и у другим својим проценама, које нас се много више тичу од Индије, може водити не разумом и памећу него предрасудама недоличним једне учене главе. Такав је случај, чини нам се, с његовом анализом значаја одлуке Краљевине Лесото да повуче признање једнострано проглашене независности Косова. На страну сада то што Теодоровић шефу српске дипломатије Ивици Дачићу замера што је у Лесото отпутовао „о нашем трошку“, и што не разумемо ко би то по мишљењу угледног академика требало да плати ово и слична путовања. Овде бисмо скренули пажњу на чињеницу која нас не изненађује – да неко ко се представља као један од водећих (отворених) умова „модерне“, „грађанске“, „космополитске“ и сваке друге Србије показује озбиљну дозу презира који се граничи с расизмом према овој афричкој земљи. „Краљевина Лесото (је земља) са 1,8 милиона становника, где 30 одсто људи болује од сиде“, каже он, додајући (овај пут исправно) да се ради о „једној веома сиромашној земљи“. Питамо се какве везе проценат оболелих од сиде (према Алманаху ЦИА у Лесоту ову болест има 25 одсто становништва) и богатство имају с признавањем, или непризнавањем косовске независности. Да ли, по мишљењу академика отвореног ума, „сиромашни сидаши“ немају шта да се питају о озбиљним стварима? Зашто се, онда, не спрда са тиме да је једнострану независност признао готово подједнако сиромашни и сидом погођени (27 посто становника) Свазиленд? Ако је број становника у питању, академска глупост је истоветна, јер су Косово признале и државице попут Науруа (свега 11.000 становника), док га не признају ни многољудне Кина, Индија или Бразил. Чињеница је да је број „сиромашних сидаша“ у једној земљи, или њена многољудност, потпуно ирелевантна ствар у расправи о признавању косовске независности, јер се овде рачунају само државе као појединачне чланице УН чији гласови у овој организацији имају исту тежину (ако изузмемо пет сталних чланица Савета безбедности). А овакви подаци се рачунају само у главама уображених аутошовиниста и компрадора који желе да умање одређену „победу“ своје земље и да, деградирајући неки други народ, аутоматски деградирају и свој. Премда је јасно да на овај начин деградирају искључиво себе. Ово нам доказује и академиково питање „а што не убедимо Америку?“ за које се може рећи да је или злурадо, или глупо, а највероватније и једно, и друго. Ко то не схвата, не може му се објаснити.
Иако се ради о нечему „бесмисленом“, посредством свог ума, академик Теодоровић виспрено запажа и да овде мора бити неке „трговине“ иза сцене, те да је Дачић, могуће је, у Лесото отпутовао с „неким кофером“ (алудира се на подмићивање). Па због овог блиставог закључка Теодоровић одмах треба да буде именован за председника САНУ, а када се томе дода откриће да вероватно ми и „то плаћамо“, лествица се диже до Нобела. Генијални академик не може да замисли да су његови колонијални идоли из Вашингтона вршили притисак на, рецимо, прву државу која је признала косовску независност – Авганистан. Ма они то не раде! Ова централноазијска Швајцарска је то учинила из чисто принципијелних разлога, баш као и низ других бисера који су признали државност „Косовара“.

[/restrict]

Један коментар

  1. Indija je brzo rastuca ekonomska sila. Takva izjava je plod rasistickog shvatanja. Nasa privreda koja je na nivou Prcilovice ( selo u Srbiji ) je gotovo beznacajna u odnosu na njih.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *