Златни бемус и друга искушења (први део)

Како се испоставило да је јубиларни 50. БЕМУС (10–20. октобар) био типичан пример и одраз нашег менталитета

Није злато све што сија, а ако не сија, да ли је злато? Јубиларни 50. БЕМУС (10–20. октобар) типичан је пример нашег менталитета. Добра идеја привуче паметне и радне, али и сецикесе и профитере. Док се радни и морални убијају од рада како би остварили идеју, профитери великом брзином бајпасују према личном и приватном профитерском циљу, разрађеним фразама и успешном мимикријом. Тако су профитери увек корак испред поштених, а резултат је познат, како у култури и уметности, тако и диљем наше драге земље. Пре пет година БЕМУС се скоро угасио због познатог скандала са Југоконцертом. То се ипак није десило, постављен је селектор, композитор Светислав Божић, и све је кренуло изнова, с надом да се неће поновити злоупотребе и приватизовање фестивала, као што је било до тада. Али власт је власт и сласт је сласт, тај етички сан се није остварио, јер човек је ипак – само човек. БЕМУС је опет почео да личи на селектора, a због мира у култури Одбор је пустио уметничког директора да сам бира кога ће позвати, затварајући очи на увек исте учеснике и штанцоване програме. На крају, пред златни јубилеј, селектор је од малог прста прешао на целу руку, неки су се освестили, настао је раскол, па је програм пројектован ужасно касно за било какву озбиљну уметничку светску комбинацију. Ипак, БЕМУС се одржава, иако је могло и морало је бити боље.

ПРИЈАТЕЉСТВО НАЈЏЕЛА КЕНЕДИЈА Непријатно препуцавање селектора и остатка тима, које се могло пратити преко медија, довело је у питање све датуме гостовања који су већ били у току заказивања. Велике светске звезде нису на извол’те три дана пред концерт, њихова гостовања се планирају по неколико година унапред. На срећу, ЦЕБЕФ је имао и план бе, па је порадио на томе да наш велики пријатељ и велики виолиниста Најџел Кенеди помери своје датуме, да би наступио на отварању фестивала 10. октобра и то морамо веома ценити. Он је досад више пута показао пријатељство према Београду, воли га и млада публика, па није ни чудо што је напунио салу Центра „Сава“, упркос претходним мрачним предсказањима још увек актуелног с(л)електора Божића. Да ли је то био прави класични концерт – није. Да ли је било добре музике – јесте. Да ли се препуна сала добро забављала – јесте. Па што да тражимо длаку у јајету. После краћег филма о историјату манифестације, тек да се подсетимо ко нам је све долазио и где смо сада, златни БЕМУС отворила је примадона Радмила Бакочевић, доајен класичне музике.
Класично уозбиљење је дошло с младим уметницима, у сарадњи са Центром лепих уметности „Гварнеријус“. Пијаниста Виктор Радић и сопран Милена Дамњановић (пратња Миливоје Вељић) поделили су концерт у Скупштини града 11. 10. где су сасвим успешно тумачили Шуберта, Шумана, Гаврилина и Росинија.
Корејски виолиниста Едвин Е. С. Ким дошао нам је као чин добре воље Републике Кореје, а добра воља у финансирању је БЕМУС-у тако потребна. И поред селекторове скепсе око уметничког нивоа корејског музичара, јер све што није Божићев предлог, мора да је лоше, чули смо стандардни виолински реситал расног виолинисте меканог и снажног виолинског тона. Ретко свиране и Јаначекова Соната (чаробни четврти став) и Шуманова Фантазија у Це-дуру изведене су европски култивисано, ненаметљиво и природно, са изванредном сарадњом наше пијанисткиње Наталије Младеновић. Бетовенова Пролећна соната обележила је вече, мада је клавир могао бити изражајнији јер су сонате писане за клавир и виолину, док су Интродукција и Рондо капричозо Сен-Санса обезбедиле виртуозни крај. На бис, Ким је извео Бахову Гавоту онако како је он схвата, шармантно и оригинално. Штета што нисмо чули и неку композицију из тих далеких регија.

СЈАЈ РУСКЕ ШКОЛЕ Врхунац првог дела фестивала свакако је био концерт пијанисте Вадима Руденка, правог изданка најбоље светске пијанистичке школе – руске. У стандардном програму од Баха до Рахмањинова Руденко је најпре приказао познавање стилова. Баха (Партита број два у це-молу) свирао је дискретно, лепим звуком, са израженом артикулацијом која обележава доба барока. Моцартова Соната број 9 у Де-дуру (К 311) већ је добила другу артикулацију, игру стаклених перли, у складу са класицистичком епохом. У Брамсовим Варијацијама на Паганинијеву тему из друге свеске Руденко је приказао раскошни, но помало рутински романтичарски пијанизам, без претераних испада и заноса. Величанствено и интимно звучали су изабрани Музички моменти Рахмањинова, да би врхунац вечери, у којој је магија Руденковог владања инструментом приказана у пуном сјају, била Свита из балета Чајковског Крцко Орашчић, коју је за клавир обрадио пијаниста Миша Плетњов. Како Руденко није Плетњов, и његова визија чувеног балета се разликовала. Балет чаролија зимске ноћи изведен је скоро чаробним тушеом, виле су добиле звучни вилински прах, руска игра рустични угођај, а маестрални Анданте снагу и густину оркестра, без грувачких епизода који понекад красе руске пијанисте. Звучност клавира искоришћена је у свим могућностима. Други бис, после првог виртуозног, Бах, смирио је публику која би иначе остала до јутра.
Дивно је што се БЕМУС враћа класично-класичној и камерној музици, па је ансамбл Шарун састављен од солиста Берлинске филхармоније следеће вечери свирао музику прве Бечке школе – Моцартов Квинтет са кларинетом и Шубертов Октет у врхунској концепцији камерне музике тог периода. После једног дана одмора БЕМУС jе настављен, а о критичаревом виђењу наставка читаћете у наредном броју.