Живот и смрт Ива Андрића

ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ ДОДЕЛЕ НОБЕЛА СРПСКОМ ПИСЦУ

(први део)

Пише Зоран Живковић

Да Андрићево дело, сећање на њега, и све што је у вези с њим, иритира и квари живот „сиротим малим хрчкима“ разних фела, има напретек занимљивих илустрација. Ту су они вођени једноставном логиком: ако падне Андрић, онда ће за нас граница бити небо. У остварењу таквог наума некада је и овде било појединаца из редова фарисеја и књижевника који су се у томе и незазорно и нарочито истицали

Нестанак Југославије кроз ратове током деведесетих и након бројних мировних споразума и разних реинтеграцијских ратних акција прешао је потом у своју зрелију, мирнодопску, додуше сада већ и вишедеценијску фазу. Од тада на простору два пута бивше Југославије не престају небројена разграничења у оквиру неочекивано беспоштедне битке за прошлост. И без обзира на доступност многобројних и различитих писаних извора, па и на чудо интернета, пред нашим очима бивше југословенске републике претварају се у земље непредвидљиве прошлости, које ако своју прошлост не сагледавају из предела вечности, онда свакако рачунају бар на хиљаду година континуитета. Уз свакодневне медијске заклетве у толики континуитет обично иде и једна важна напомена, да је ипак у XX веку, стицајем несрећних историјских околности, настајао фатални прекид миленијумског континуитета из најгорег могућег разлога, као последица деловања једног свима тако добро познатог и засада непомињућег хегемонизма.
У свему томе бивше републике СФРЈ ипак су успеле да остваре једно „ванвременско јединство“, досад непознато у историји, јер су из југословенске ратне драме, како би то часни исусовци рекли, настале нове, младе државе, али и у исти мах и никад старије.

[restrict] ЊЕГОШ ЈЕ ЗНАО Да „стари су се ђаволи бојали крста, а данашњи се боје свободе“ пре више од сто педесет година писао је Његош, који је најновији југословенски исход у једном писму пријатељу, чини се, визионарски предвидео: „Ја сам се у почетку нешто надао, него данас видим да је засад југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи. Што је Бановина (Троједна Краљевина) и Војводство? То су мртве историчке ријечи, друго ништа. Југославени силе своје не познају, па и заслуге не виде. Стога они себе и предају слијепо у безусловно ропство туђину. Ово је вјечна мука за оне који су њихови и за оне душе које ово осјећају. Него све једно бива кад наша браћа не умију разумјети што је дична свобода.“
У ових већ неколико деценија југословенске оставинске расправе, југословенске републике, од Скопља до Љубљане, имале су непопустљиву полазну основу преговорима. Укратко, и унеколико сведено, аргументи су најчешће били у стилу: Дуго смо биле жртве великоранковићевског терора, да би нам потом, 1974. године, Тито узео скоро све.
Европа је одмах дала подршку тим новим државама, али како је саздана од демократије, и до краја верујући у слободан проток људи, капитала и идеја, ипак није изгубила наду да ће Србија поново, као уосталом 27. марта 1941, пронаћи своју душу.
Зато су и брже и лакше него што се могло претпоставити завршене поделе и разграничења у материјално економској сфери. Заслуге за то носи и тај нови свет политике и пропалих економија бивше Југославије, који се, што је посебно занимљиво, у медијима широм новостворених балканских државица обично назива баш и никако другачије до елитом.
Али југословенска разграничења у области нематеријалног, поготово у култури, још увек нас, нажалост, с времена на време, подсете на не тако далеку прошлост.
Све је, ето, било стало између нас. Најпре рат, а онда редом, да би се у својој спорности указала између нас и једина Нобелова награда коју је добио грађанин бивше Југославије. Уз незаобилазног Јосипа Броза Тита, Покрет несврстаних, нашу варијанту социјализма, Андрићева Нобелова награда је дуго истицана и као најзначајнији не само књижевни резултат југословенских синтеза по којем је Југославија одјекнула у међународним размерама.

ПРИЈЕМ КОД ТИТА И КОД ЂИЛАСА Прошло је и девет месеци откако је оног октобарског дана 1961. године прострујала вест из Стокхолма, да би Андрић управо тим поводом био позван и у аудијенцију код тадашњег и испоставило се јединог доживотног председника Југославије. Како у званичном државном предлогу за најпрестижнију светску награду није био прворангиран, јер то место је било резервисано за писца којем су стваралачке музе биле наклоњеније у Краљевини Југославији, Андрић се у складу с тим и понашао. Да се у Белом двору том приликом заиста није осећао баш најопуштеније, у прилог иде и једна реченица коју је наводно рекао свом љубазном домаћину. Наиме, када су у разговору утврдили да су вршњаци, Тито је ипак приметио: „Ви сте неколико мјесеци млађи.“ На то је Андрић „андрићевски“ отклонио било какву и евентуалну спорност која као да се одједном појавила у тој прецизној констатацији, скромно и за сваки случај додајући: „Од вас нико није ни старији ни млађи.“
Да Андрић није уживао у томе што су га сматрали не само љубитељем већ дословно и у неку руку љубимцем историје, говори и фотографија која настала тридесетих година када је као посланик Краљевине Југославије предавао акредитивна писма тадашњем немачком канцелару Адолфу Хитлеру. Када се та фотографија појавила одмах после рата на великој београдској изложби која је требало да обележи југословенску победу над фашизмом, у тој атмосфери шаренила ослобођене престонице у којој су најочитији тон биле униформе, Андрић је хитро затражио пријем код Милована Ђиласа. Схватајући да се у тим околностима руковање с Хитлером ипак неће најбоље разумети, и да му ту можда не могу помоћи никакви разлози и објашњења, Андрић је аудијенцију код Ђиласа започео својим уобичајеним формулацијама, које би саговорнику у први мах могле да изгледају као да заводе за некакву „Голеш планину“ општих места.
У Ђиласа тада свакако још није био ушао ни нечастиви, нити политички дух Анонија Бевана, али је неколико пута с разумевањем прекидао иначе незавршене Андрићеве реченице, тако да се будући нобеловац напољу нашао, чинило му се и пре него што је ушао. Али због тога никако није био незадовољан. Јер заједничка фотографија југословенског краљевског посланика и немачког фирера на сву срећу је брзо уклоњена.

ПОЧАСТИ ЗА „ТОЛСТОЈА СА БАЛКАНА“ Та 1961. била је толико велики тренутак наше културе да је многе можда и затекла неспремне, али не и Андрића. Већ годину дана раније очекивало се да ће Андрић заиста добити велико и престижно признање, али је Нобелова награда 1960. отишла у руке другог дипломате, француском песнику мореказа Сен-Џону Персу. У одговору на писмо у којем је преводилац на шведски Гун Бергман, тада већ бивша супруга редитеља Ингмара Бергмана, била видно изненађена што га је Нобелов комитет заобишао, Андрић поново посеже за реченицама из препознатљивог арсенала. На неки начин више смирујући госпођу Бергман, он пише: „Ја на питање награда гледам овако. Онај ко је добије треба да то сматра за част и да буде захвалан, али онај ко је не добије не треба да буде незадовољан.“
Али већ идуће године Андрића су у Стокхолму чекали краљ и краљица, чланови Нобеловог комитета, студенти славистике, програм и протокол који је ваљало издржати. Тој нобеловској шароликости децембра 1961. у шведском главном граду на егзотичан начин, као још један Андрићев домаћин, допринео је и југословенски амбасадор који је изузетно, своје дипломатско искуство стицао и учешћем у хватању Драже Михаиловића, али и као један од никад заборављених оснивача Светог Гргура и Голог отока.
Не само због тога, у слављеничкој атмосфери која је том приликом приређена „Толстоју са Балкана“ једини југословенски нобеловац се и трудио и успевао да буде прибранији од других. Једноставно, као да у томе, ни пре ни после, нико од Андрића заиста „није био ни старији ни млађи“.
Тако је на разна питања одговарао у стилу мандарина, а кад је упитан колико му значи награда и празник који му је тим поводом приређен, уз неизбежну захвалност додао је и да је за њега ипак „радни дан највећи празник“.
И тада, баш као и сада, светски мир је био угрожен, па је било тих осетљивих партијских и других појединаца који су поводом вести о Нобеловој награди сматрали да је Андрић пропустио да буде Сартр пре Сартра. Један већ и у то доба афирмисани писац, будући дисидент, додуше у приватном разговору, изразио је разочарање због тога што Андрић ипак није искористио ту јединствену прилику и говор у Стокхолму посветио изузетним југословенским социјалистичким успесима.
Иако је на самом почетку подсетио на значај Нобелове награде за своју, ту „малу земљу међу световима“, Андрић се ипак усредсредио на значај приче и причања, који од најдревнијих времена па до данашњих дана спасавају и у исти мах дају живот.
Иво Андрић је поживео до 1975. године у слави коју није могао избећи, али никада не напуштајући скромност и одмереност, особине и манире који као да су му били урођени. Његов председник и уједно вршњак поживео је пет година више, да би се Југославија потом претворила у прави „Титаник“ који десетак година није хтео да скрене с трагичног курса.
И Југославија и Млада Босна сада су део велике историје прошлог века, док је Иво Андрић и даље жив највише захваљујући својим читаоцима. Преводи се и стално штампа на многим светским језицима, а поједини амбасадори у Београду већ и даље својим наследницима радо остављају Андрићеве романе за лакше разумевање свих историјских и савремених сложености на простору бивше Југославије.
Андрић је у Србији непромењено и даље присутан у школској лектири, а у Београду о његовом делу брине Задужбина која носи његово име, као и Српска академија наука и уметности чији је један од најзначајнијих чланова.
У Хрватској, која се по други пут у својој историји домогла неовисности, о Андрићу се углавном „шути“, што би отприлике могло да одговара статусу некога ко се иначе „има сматрати“ ренегатом или апостатом.
Онај део Босне и Херцеговине, представници тзв. Федерације, који не разумеју ни трубу ни Републику Српску, чини се да не попушта, чврсто на становишту да је наш једини нобеловац нанео Босни више зла него све војске које су је походиле.
Да се Иво Андрић може сматрати једном од првих жртава вишепартијске демократије у Босни и Херцеговини, данас не говори само обиље факата већ је о томе написано и више књиге.

ЗЛОСЛУТНИ ДОБОШАРИ Крајем осамдесетих у постолимпијском Сарајеву, у време када се све више приближавао дан када ће Берлински зид отићи у историју, почели су да се објављују написи који су до тада могли да се прочитају само у емигрантској штампи. И све се одједном претворило у праву бујицу и као да међу тзв. познатим интелектуалцима муслиманима за кратко време већ скоро више није било никога ко није „обијелио зуба“ о Иву Андрићу.
Изгледало је све као нека почетна манифестација слободе и демократије, у којој се незадрживо јуриша на ауторитете, а најпре и најзад требало је изгледа збацити некакав ваљда „андрићевски јарам“ наднет вековима над Босном. Па су на првим демонстрацијама, здушно уперених против тзв. „папака“, за које није назначено ко су и одакле су, били виђени и транспаренти против Андрића. Испоставило се да су то заправо били бубњеви који су најавили нешто много горе, нешто што ће тек уследити и чије последице не застаревају.
У том обиљу могућих цитата на тему: шта је Андрић нама, и што нисмо стигли да му за живота кажемо, може се почети и од ставова Адила Зулфикарпашића, запамћеног и по томе што је у драматичном раздобљу југословенске кризе ипак својим сународницима уместо верске понудио либералну алтернативу за политику која је већ била одмакла далеко у ноћ.
Зулфикарпашић, иначе партизански официр и поратни заменик министра, потом емигрант, писао је из пристојне швајцарске даљине о Андрићу као конвертиту и „слуги оба југословенска режима“, мада му је признавао да је „вјешт умјетник на писаној ријечи и у комбинарству“. Али како је (Зулфикарпашић) имао само обзира према истини, уз ово признање додао је: „али подла душа“.
Пре су то били само појединци, али како се рат ширио у Андрићевој „земљи међу световима“, та мобилизација против писца постаје све значајнији фактор бошњачког јединства. У ситуацији сад или никад, интелектуални крем је наравно предњачио. Спочитавано је Андрићу што муслимане назива у својим делима Турцима и представља их малтене као „дегенерике“. Уз то, у тим сериозним текстовима (као нека врста фактора плус) обавезно се наводи једна чињеница која заправо све открива. Романе „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“ Андрић је писао нигде другде до у „Недићевој Србији“. Мада је и то сасвим довољно, ипак се, за сваки случај, додаје да је ова дела писао и да буду нека врста књижевног и културног алибија за истребљење муслимана од стране војске Драже Михаиловића.
Можда је све могло да буде и другачије, да се догодио онај „комедијант случај“ и да је Андрић храбро прихватио великодушни позив Анте Павелића и уместо у Београду, да се 1941. неким случајем обрео у Загребу.

СУБВЕРЗИВАН И ОПАСАН Али у Бад Шахену, током Гестаповог испитивања, Иво Андрић последњи посланик Краљевине Југославије у Берлину не само да се изјаснио као Србин већ је поводом неколико понуда ове надалеко познате немачке полиције, изабрао повратак у Београд, иако му је Гестапо сугерисао мирну загребачку луку. Бошњачки историчар Мустафа Имамовић у околностима у којима је СДА још од пре почетка рата непрестано водио антиандрићевску кампању, имао је потребу да и за то нађе неко објашњење. На крају се одлучио за рационалну констатацију да је Иво Андрић за време Другога рата „мирно сједио у свом стану у Призренској улици у Београду и писао романе који ће, како је мислио, подарити краљу Петру II при његовом уласку у Београду“.
То је био само још један, сада Имамовићев „камен на Андрића“, као нека врста оригиналног личног доприноса у тој заглушујућој кампањи бошњачке елите која Андрића и даље оптужује да је наводно својим делом „истицао хисторијску кривицу Бошњака у сврху правдања сувремених злочина над њима“.
Да је Андрић субверзиван и опасан, опаснији од свих војски за Босну, позната је мисао Мухамеда Филиповића, која се одавно цитира и парафразира. За Филиповића, који има малтене статус једног од бошњачких „очева нације“ „Камени спавач“ Мака Диздара је прави почетак нове босанске књижевности, оне која не дели, не располућује босански дух, како то иначе успева Кочићу, Ћоровићу и Андрићу.
У том правом претварању Андрића у неку врсту вуду лутке која вапи сечива разних врста, Мухдин Ризвић се, гледајући на проблем с академског нивоа, одлучио за психолошки угао, сагледавајући све из аспекта Едиповог комплекса. Лупу научника не остављајући ни док чита оне познате сцене из Андрићевих романа, др Ризвић открива и због тога недвојбено утврђује да: „Садистичко детаљно узношење ужасних појединости набијања на колац говори о дубокој идентификацији писца са ликовима мучитеља, које је сам умјетнички створио.“
Ове мирне и рационалне научне анализе и закључке знају каткада да смене и турбулентнији тонови, што је иманентно најновијим и не само због тога крхким демократијама. Па је тако извесни Кемал Зукић, директор Центра за исламску архитектуру Исламске заједнице БиХ, у стилу „немамо вам што крити, но онако како јесте“, прекинуо сва та околишења и саопштио да је Андрић свету подарио „уз помоћ великосрпских лудака и злочинаца, најогавнију слику своје домовине која је имала несрећу да породи овако моралног наказног негативца“.
У први мах би неко можда могао да сматра да овакав став не хаје ни за чим, па чак ни за Нобелом, а о разуму и да не говоримо. Али цитирани аутор знајући да, нажалост, има оних који се држе Нобела „као пијан плота“, унапред је, онако гратис којекуде, открио „да му је Нобелову награду излобирала четничка емиграција заједно са Ћосићевим САНУ-ом с циљем правдања пред Европом геноцида почињеног над Бошњацима за вријеме Другог свјетског рата…“
Истина за вољу, када се из Зукићевог опуса наводе ове две његове тврдње, грехота је читаоца лишавати и још једне, не мање занимљиве, према којој је Андрић заправо стварни аутор књига „Дервиш и смрт“ и „Тврђава“. И да је за ту прилику Мехмедалија Мехмед Меша Селимовић пристао да изнајми, и при томе добро уновчи своје муслиманско име и презиме.
Додуше, ипак међу угледним бошњачким интелектуалцима овим поводом не мисле сви исто. Шаћир Филандра се оглушује на такође занимљиве претпоставке да је Селимовић отишао у Београд, а не у Стокхолм, јер су му на ушћу Саве у Дунав обећали Нобелове награду. Филандра наводи да је Београд однео превагу над Сарајевом (и Стокхолмом). Београд је понуда која се једноставно не одбија ни када је човек здрав. У овом случају, Филандра наводи важне психосоматске разлоге: Селимовићево „лоше психичко и физичко стање“. Отуда и у таквом психосоматском стању Селимовићу није било довољно да буде Београђанин, већ је постао Србин.
У атмосфери у којој су могући овакви доприноси науци и јавној сцени већ следећи природни корак су научни скупови о Андрићевој мржњи према Бошњацима какав је новембра 1999. године одржан у Тузли.
Пре тога је, у лето исте године, председник огранка бошњачког културног друштва Препород Мухидин Пашић захтевао промену имена Андрићеве улице у Тузли, наводећи: „…Иво Андрић, управо због својих литерарних дјела, сноси велику одговорност, већу можда и од самих реализатора пројекта ’Велика Србија’. Он је један од идеолошких архитеката тог пројекта, заједно са неким члановима САНУ-а. Да је жив, вјероватно бисмо покренули утврђивање његове одговорности за злочине у Босни, за све страхоте које су се догодиле бошњачком народу.“
Да Андрићево дело, сећање на њега, и све што је у вези с њим, иритира и квари живот „сиротим малим хрчкима“ разних фела, има напретек занимљивих илустрација. Ту су они вођени једноставном логиком: ако падне Андрић, онда ће за нас граница бити небо.
У остварењу таквог наума некада је и овде било појединаца из редова фарисеја и књижевника који су се у томе и незазорно и нарочито истицали. Вођени оним познатим ваншколским примером словенске антитезе: Откуда тако лепа девојка у нашем малом селу које чак нема ни џез оркестар. Све ти овдашњи разлози и примери данас више спадају у тзв. „geloziu dell arte“.
Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *