Зашто је Тибет важан Западу?

ИНФОРМАЦИОНИ РАТ ОКО КРОВА СВЕТА

Велика Британија је 1906. године потписала споразум по ком је Тибет део Кине. Крокодилске сузе Запада капљу по Тибетанцима у егзилу који се подстичу да сањају велики Тибет до Ланџоа и Ченгдуа, о чему се говори мало, за разлику од бројних извештаја о репресији над тамошњим становништвом

Пре десет година у „Ер Чајнином“ авиону на линији Пекинг–Хангџоу старија госпођа, коју су красили одмереност и отменост, разговарала је с аутором ових редова о томе шта се заиста догодило на Тјенанмену. „Ми не можемо да говоримо о томе шта се тачно догодило на Тјенанмену, зато што нисмо били тамо. Можемо да читамо о тим дешавањима или да гледамо телевизијске емисије, али то су интерпретације догађаја. Али са сигурношћу можемо да кажемо да је јединствена Кина сачувана. Плаћена је нижа цена. Да су стране силе тада успеле да изведу револуцију, ми бисмо данас имали репризу периода кинеске историје који називамо Периодом зараћених држава. Дакле, били бисмо највероватније распарчани на неколико држава које би биле завађене међусобно, а најмање две би по мом мишљењу биле у сукобу с Тибетом. Ви у Југославији сте пример такве судбине“, рекла је госпођа. Мудрост њених речи, коју годину касније, потврдиле су информације из прве дипломатске руке које је објавио „Викиликс“: покољ на Тјенанмену догодио се једино у медијима.

[restrict]

ВЕЛИКИ ТИБЕТ Протеклих недеља на фејсбуку је спровођена интензивна кампања организације „Слободни Тибет“ (Freetibet.org). Циљ кампање био je да се укаже на кршења верских права и слобода Тибетанаца и на уништавање природне околине тог по много чему јединственог простора. Кампања је спроведена само који дан након што је католичка црква у Кини саопштила да ће истрајати на путу социјалистичког друштва, под вођством КП Кине.
Римокатоличка црква у Кини дуго је била подељена на Кинеску римокатоличку цркву, директно подређену Ватикану, и Римокатоличко патриотско удружењe под контролом државе. Недавним споразумом Ватикана с Пекингом овај расцеп требало би да постане прошлост. Ватикан је Римокатоличкој цркви у Кини признао дуго прижељкивану коначну реч при избору кинеских бискупа. Посматрано из Ватикана, био је то велики уступак. На Далеком истоку, за Пекинг, то је била најнормалнија ствар. У Кини ниједна верска или етничка група не може да има ставове супротстављене државним, нарочито када је безбедност и целовитост земље у питању.
Али ситуација с тибетанским будизмом је сасвим другачија. Он се ставља потпуно ван контекста постојећих чињеница и односа.
Питање Тибета уопште ограничава се на неуралгичне тачке питања егзила Тензина Гјатзоа, кога знамо као 14. далај-ламу, и подршку Запада групама радикализованих тибетанских исељеника у иностранству чије мале мреже преносе вести, претежно из посредних извора, сањајући велики Тибет до Ланџоа и Ченгдуа. О томе се говори мало, за разлику од бројних извештаја о репресији над делом тамошњег становништва које се супротставља централној власти.
Једина сврха тих вести, одаслатих у маниру онога што смо донедавно познавали као Сиријску опсерваторију за људска права, јесте подизање тензија и антикинеског расположења на Западу.

ПИТАЊЕ ПАНЧЕН-ЛАМЕ Пропаганда организација, регистрованих махом као предузећа, попут „Слободног Тибета“, „Тибет воча“ или „Међународне кампање за Тибет“, стање на крову света покушава да прикаже као голу тортуру над тибетанским народом, што је далеко од истине, али истовремено не значи да никакве репресије нема. Тибет се у тим извештајима назива највећим затвором на отвореном.
Стање на Тибету у овом тренутку може се оценити као двојако. Кина бескомпромисно сузбија сваку назнаку могућности да неко на директан или посредан начин покрене питање њене територијалне целовитости. С друге стране, интензивним привредним мерама подиже животни стандард тамошњег становништва. Пре свега улагањима у економију и повећањем животног стандарда Пекинг је одговорио на сваку идеју о већој аутономији или отцепљењу Тибета.
Од Пекинга до Ласе води највиша железница на свету, преко Тибетанске висоравни граде се најмодернији путеви, отварају се предузећа и подиже животни стандард становништва које није искључиво тибетанско. Поред Тибетанаца на Тибету живе још Хани (етнички Кинези), као и народности Хуеј, Менба, Геба, Наси, Ну и Дулунг. Процене говоре да је од око 16 милиона становника Тибета од 40 до 45 посто Тибетанаца.
Посебан акценат у кампањи стављен је на егзил далај-ламе који се непрекидно истиче за јединог законитог вођу тибетанског будизма, без обзира на будистичку заједницу која постоји на самом Тибету под кинеском контролом. Она се третира као „издајничка“ и о њој се не говори ван контекста осуде.
Док су римокатолици у Кини, посредством Ватикана и Пекинга, макар начелно дошли до некаквог решења, Запад у случају тибетанског будизма чини све да поделе продуби.
Посебно место у кампањи заузела је судбина дечака по имену Гендхун Чоекји Њима, рођеног 25. априла 1989, за ког се тврди да је нестао 17. маја 1995. заједно с родитељима. Дечака је далај-лама из егзила препознао као 11. панчен-ламу, другог ламу по важности у тибетанском будизму.

ДУГА ЗАЈЕДНИЧКА ИСТОРИЈА Да бисмо схватили природу односа Тибета с остатком Кине, морамо макар делимично познавати историју тог дела света која се у већини руководила потпуно другим принципима и схватањима живота, религије и укупних односа, у односу на европску или касније америчку.
Требало би да знамо шта је, на пример, у не тако давној прошлости, за степске народе Азије значило бити заштитник далај-ламе у Ласи. Шта је ламаизам значио Кини, а шта степским народима: Монголима, Ојратима – Џунгарима, Торбетима, Кошотима и другима? Шта је у историји света представљала династија Јарлунг и какви су били односи Тибета с Кином у време Танга, а какви у време династије Ћинг која је Тибетом коначно овладала?
Односи Тибета са остатком Кине присутни су од најранијих времена, а тибетанско царство у једном тренутку је донекле угрожавало Кину под просперитетном династијом Танг. Рат је избегнут удајом једне кинеске принцезе за тибетанског краља. Тако је створен савез две силе. Али су кинеске принцезе на Тибет доносиле и кинеску културу, па је за Тибетанце, као и за Монголе, само у другачијим околностима, Кина постала нека врста синонима напретка.
Први пут у пуном капацитету Кина је власт над Тибетом успоставила у 13. веку, у доба монголске династије Јуен. Тибетански будизам потом врло брзо стиче статус званичне религије у кинеском царству. Године 1652. тадашњем далај-лами у Пекингу је приређен величанствен дочек. Од друге половине 17. века Кина под манџурском династијом Ћинг, нарочито Пекинг, постаје расадник превода тибетанских будистичких текстова који су били веома цењени.
Године 1732. кинески цар Јунгченг своју палату Јунгхегунг претвара у ламаистички храм. Та палата је до данас остала манастир тибетанског будизма у Пекингу, а позната је међу странцима као „Лама темпл“.
Кина је пуну власт над Тибетом успоставила 1751. године, након серије победа над степским народима. Кина под династијом Ћинг је с доста уважавања управљала Тибетом, препуштајући му врло широку аутономију. Све време историјског периода у 19. веку, познатог као Велика игра, Велика Британија је покушавала да оствари утицај на Тибету, хронично страхујући од руског продора у јужну Азију и изласка на тропска мора. Британска војска 1904. године улази на Тибет и окупира Ласу. Тибет постаје накратко британски протекторат, а две године касније, споразумом у Пекингу од 27. априла 1906, Велика Британија и званично признаје Тибет као део Кине. Иако је Лондон одмах потом окренуо ћурак, Тибет је до данас остао део кинеске државе.

СТРАТЕГИЈСКИ ШТИТ Тибет се узноси високо над Азијом и светом. На североистоку и истоку, ова гигантска висораван, ако тако може да се назове, надноси се над стратегијски веома важним пролазом Хеси, који спаја централну Кину са њеним западним деловима, и над провинцијом Сечуан, коју су у прошлости насељавали и још увек је делимично насељавају народности сродне Тибетанцима.
Без Тибета Кина, као држава, не би поседовала данашњу стратегијску равнотежу. Онај ко би господарио Тибетом имао би централну Кину као на длану и контролисао би скоро све њене везе са централном Азијом.
Како више не може да оствари директну геополитичку пенетрацију на Тибет, са Запада пристижу медијске кампање и акције на друштвеним мрежама. Циљ није да се помогне народу Тибета, јер ми данас уопште не знамо шта популација која живи на Тибету мисли о поменутим пропагандним агитовањима. Шта би, уосталом, Тибетанцима, којих је седам до осам милиона и представљају, као што је напоменуто, тек 40–45 одсто укупне тамошње популације, донела радикализација питања овог подручја које у Кини ужива статус аутономног региона? Одговор је једноставан: ништа.
Кина је одлучном борбом против сепаратистичких покрета у Синђангу и на Тибету, али и знатним улагањима у те области, обезбедила стабилност неопходну за привредни и друштвени развој. То је, дакако, имало своју цену и та цена је плаћена, али не искључиво на начин који су нам приказивале западне телевизијске станице и извештаји разних опсерваторија за људска права. У тим извештајима неки заиста драстични случајеви приказани су у циљу узбуњивања људи на Западу и дестабилизације Кине, а не због жеље да се утамниченим или злостављаним људима заиста помогне.
Са становишта азијског погледа на свет, или у овом случају кинеског, плаћена је мања цена. Колика би цена била плаћена да се дух из пропагандних кампања „за слободу“ Тибета или Синђанга заиста разлије по тим кинеским аутономним регионима?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *