Почетна / Интервју / СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ – Велики рат – велико саборно искуство Срба

СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ – Велики рат – велико саборно искуство Срба

Не бих био превише песимистичан када је у питању веза између нас и ратника из Првог светског рата. Свакако, недостаје нам систематска култура сећања на тај период, и то наравно, није случајно. С друге стране, не бих потцењивао подземнo зрачење којe то искуство има на све нас. Људи одједном у разговору помену своје претке, солунце, или им се стегне грло на острву Виду

Разговарао Марко Тошовић Фотографије Атила Ковач

Након пет година паузе Слободан Владушић је објавио нови роман – Велики јуриш, у издању „Лагуне“. Кроз странице овог романа о Првом светском рату читалац може да прати пут поручника Милоша Војновића од острва Вида, преко Крфа и Кајмакчалана до Солуна и Западног Ветерника на који ће јуришати у септембру 1918. године. На том путу друштво ће му правити Станислав Краков, војвода Вук, мајор Данило Калафатовић, као и низ других јунака као што су необична Холанђанка Фани де Грот, доктор Монк и многи други. Овај роман послужио нам је као повод да с Владушићем поразговарамо о промени која се догодила у његовом прозном опусу, као и о колективном и индивидуалном сећању на Први светски рат.

У односу на ваше претходне романе за Велики јуриш би се могло рећи да је класичан у најбољем смислу те речи. Због чега сте одлучили да напишете овакав роман, уместо да и даље преиспитујете могућности нових жанрова?

Добро сте приметили да Велики јуриш представља промену у мом романескном опусу. Постоји неколико разлога који су ту промену условили. Најпре, жанровски и приповедачки експерименти у претходна два романа (Форвард и Ми, избрисани) прилично су ме уморили или да будем искрен: досадили су ми. Наравно, то нисам схватио одмах, већ је требало да прође неколико драматичних покушаја да напишем трећи роман па да схватим да тим путем – напред – не могу више да идем. Осећао сам да ми је потребна промена у писању, неки нови пут, нова идеја, нешто што до сада нисам радио, па да наставим да пишем. И тако се појавила идеја за роман Велики јуриш. Како се и када појавила, да будем искрен, то ми је и даље нејасно. Ако бих морао да реконструишем одговор на то питање, рекао бих да је то био вероватно подсвесни талог заостао иза моје последње књиге теоријске прозе Књижевност и коментари, на чијој се насловној страни налази фотографија коју је моја супруга направила на војном гробљу Зејтинлик у Солуну пре много година. То сигурно није случајно. Могао бих да кажем и то да сам већ дуго времена под зрачењем Првог светског рата и то не само зато што, рецимо, волим да читам Јингера који је о том рату маестрално писао, већ и зато што дуго осећам неку врсту туге када се сетим свих тих наших људи, паћеника, који су у том рату страдали. А страдало је више од милион људи, грађана Краљевине Србије. Укратко, изгледа да сам после два своја претходна романа дошао до једног нивоа зрелости који ми је омогућио да се вратим том рату и да допустим причи да се развија без експеримената.

У роману се на неколико места помињу две врста ратова: они који се памте и они који се заборављају. Које ратове смо данас заборавили?

Не знам колико сам компетентан да о томе говорим, али чини ми се да су наши сународници који су преживели Први светски рат на различите начине – неки са Албанским споменицама, а неки као забушанти – ипак подсвесно настојали да забораве тај рат: за прве је могао да буде огромна траума, а за друге извор макар подсвесне срамоте. Сем те личне реакције, личне жеље за заборавом, мислим да треба размислити о следећем: држава у којој су се после победе ти људи пробудили била је потпуно другачија од оне која је започела рат. Краљевина Србија је постала Краљевина СХС. Народи који су чинили ту нову државу нису на исти начин учествовали у Великом рату, ни на исти начин, ни на истој страни. Чини ми се да Велики рат зато никако није ни могао бити место јединства и братства тих народа. То је парадокс: покушаваш да сачуваш сећање на рат да би зближио народе које је рат ујединио, а тај их рат, заправо, дели. Питање памћења и заборављања начин је на који један колектив дефинише самог себе, дефинише свој циљеве у будућности, дефинише своју слику света. Мени се чини да у Србији тренутно не постоји системска идеја о култури сећања, о томе шта смо заборавили, а није требало да заборавимо. Међутим, без обзира на то што би се привидно могло рећи да је култура сећања ствар државе, мислим да је култура сећања и ствар сваког од нас појединачно. Велики јуриш је за мене био начин да негујем своју културу сећања на Први светски рат која је била отежана чињеницом да у мојој породичној митологији, колико знам, није било солунаца.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *