Учитавање могућег смисла – МАТЕРЊИ, И ОНИ ДРУГИ ЈЕЗИЦИ, II

Живећи у различитим говорним поднебљима био сам наведен на одмеравање и упоређивање своје и туђе језичке имовине. Ако игде, ту не патим од осећања ниже вредности. Сад претеже једна, сад друга страна, и на крају се вага уравнотежи. Туђе је често прецизније, по цену сувопарности; моје раскошније и топлије и зато недовољно делатно

Билингвизам је једна од одредница мог земаљског и духовног постојања: принуда, благослов, осуда, слободан избор, повластица и мука, зависно од угла гледања и тренутног расположења. Живећи у различитим говорним поднебљима био сам наведен на одмеравање и упоређивање своје и туђе језичке имовине. Ако игде, ту не патим од осећања ниже вредности. Сад претеже једна, сад друга страна, и на крају се вага уравнотежи. Туђе је често прецизније, по цену сувопарности; моје раскошније и топлије и зато недовољно делатно. У сваком случају, на том пољу брже освајамо равноправност него у области техничких достигнућа или економског развоја. Исидора је добро осетила и објавила да је језик наше највеће уметничко дело. Обликован у душама и устима слободних појединаца, мање је зависио од друштвених и материјалних прилика.

[restrict] Двојезичност је неми плес случајно здружених парова. Свака страна реч, прочитана, написана, или изговорена, у трену трена се одрази у матерњој, утопи се у оној која јој похита у сусрет, провери се и потврди у њој. Несродне по звуку, оне су и по значењу само делимично разменљиве, па ипак без тог, непотпуног одражавања општење међу народима, културама и епохама било би готово немогуће. Двојезичност је ситуација људске и друштвене међуупућености коју нам намеће покретљивост живота и његових јединки. Суседују појединци, мешају се расе и класе, пред нашим очима одвија се још једна сеоба народа, ратови нас раздвајају колико нас и приближавају, саобраћајне везе су све живље, континенти се љуљају, народи срљају трбухом за крухом, па се и језици комешају и међусобно допуњују и оплођују. Јачи надиру, слабији се добровољно предају, или се затварају у своје љуштуре, а кадикад под спољним притиском се изоштравају.
Француски је у 19. веку био језик интелектуалне елите и дипломатије, Толстој је прву верзију „Рата и мира“ написао на француском, па ју је после вратио на руски. И ево, у новије време, француски из године у годину губи моћ, офуцаним отпацима енглеског служи се цела планета, образовани и полуписмени, снобови и робови великог капитала. Французи стоје збуњени и неми, свет се окренуо наглавце, а нова lingua franca се и у њихово двориште са свих страна прелива. И наш Београд је на удару светског цунамија, називи трговачких радњи подсећају на вароши некадашњих британских колонија. Код Каленића пијаце видех продавницу половне одеће која се пролазницима представља на енглеском. Пошто половне ствари по правилу купују сиромашни и мање образовани грађани, претпостављам да ону радњу идентификују по латиничким словима, не знајући шта сама реч значи, ни како се изговара. Латиница, и иначе, са свих страна запљускује наше ћириличко острво, многи је добровољно прихватају, не схватајући да је то први корак ка однарођењу. Или схватају, па им је свеједно. Није лако бити у нашој кожи, а у последње време није ни лепо.
Гола нужда нема одвећ висока естетска и морална мерила; практичан живот прелази преко обавеза према традицији, културној историји и завештању предака. Његово је гесло, „Зови ме и лонцем, само ме немој разбити!“ А управо се преименовањем у било шта и било кога разбија лонац људске самобитости.
Рађамо се као грађани света, као свемирске честице, али нам почетну енергију и правац даје родно тло; туђина и Васиона напајају очи, душа се храни тајним намирницама. Даљине нас опомињу на припадност човечанству, а непосредно окружење нам испоручује дневне оброке за опстанак. Одрастање је процес одрицања од далеког и недостижног. Свако дете је, у првим месецима живота, кадро да изговара гласове било којег од 6.700 данас постојећих језика, да би му се, након десетак месеци регистар свео на оно што свакодневно око себе слуша. Новорођенчету је дано да бира, оно може све, а одрасли Парижанин муку мучи са сугласником Х, па свог ратног непријатеља зове Итлер, а његову државу Рајш, и још се поноси својом фрустрацијом.
Оно што нам је важно схватамо и по боји изговореног; понекад је лакше са животињама него са људском врстом. Пред мојим домом, у Француској, својевремено се појавио симпатичан мачор. Видело се да је из боље куће. Вероватно су га, приликом селидбе, заборавили или бездушно оставили, да се у животу сам сналази. Објаснио сам му, на српском, да га не могу примити у кућу, али да ћу га редовно хранити. Разумео је, и пристао на договор, и ено га, пет година већ, лежи на отирачу за ноге, испред врата. Поздрављамо се, у мимоходу: кад испружим руку да га помилујем, он издигне главу.
Двојезичност је, кажу, ситуација у којој говорно лице са подједнаком лакоћом плови кроз два океана. То лепо звучи, али није разложено какав је садржај говорења. Ја могу на неколико светских језика поставити питање „Колико кошта тај џемпер?“, али ако одлучим да напишем песму или мало доживљенији текст о џемперу, да предочим мирис неопране вуне, или овцу док је шишају у хладу, и сељанку у дугој зимској вечери како плете пуловер, те ону нарочиту, дејствујућу топлину вуне у мразно јутро, учинићу то на српском. Језик ће ми, притом, понудити помоћ, извући, из своје помрчине, речи које ми страни језик не уме дати.
Рекнете ли за некога да се подједнако успешно служи са два или три језика, нећете га, бар у мојим очима, представити у задивљујућем светлу. Прво што ће ми пасти на памет јесте да таквој особи ниједан језик није прирастао за срце. Он се служи речима као што се служи својим аутом, да би обавио неке сасвим разумљиве и са сваким разменљиве послове, што је у слабој вези са употребом речи у озбиљном исповедању и књижевном писању. Једно је служити се алатом, а друго годинама га усавршавати, дисати са речима, наслућивати њихове поноре у дубини векова и предачких душа. У том односу, ми смо и корисници и слуге, зналци чије је знање увек непотпуно. Наше познавање матерњег језика укључује свест о немогућности потпуног овладавања њиме; то је знање о незнању, способност наслућивања понора за које у страном језику претпостављамо да постоје, али нам није дано да их осетимо.
У туђини смо вечити туђинци. Емила Сиорана (1911–1995) су, понекад, хвалили као најбољег живог француског стилисту. Он се за тај језик, силом политичких прилика, определио 1945, схвативши да му нема повратка у Румунију. Неизлечиви метек и легализовани уљез, једанпут ми рече да се ужасава строге француске синтаксе: „Кад год прилазим писаћем столу, учини ми се да ћу обући лудачку кошуљу.“ Недостајало му је оно чега је у матерњем језику имао у изобиљу: кућне топлине и утешних неодређености. Освојио је прецизност и ефикасност, жртвујући неименљива богатства и кантилену завичаја.
Узорити корисници билингвизма и мултилингвизма су трговци, келнери, састављачи проспеката за употребу беле технике, политичари, дипломате, вештаци празног и околишног говорења. У књижевном изражавању важе друга мерила; она се, и поред свег труда наставника креативног писања, не дају главом савладати. Писац је трагалац по њуху и слуху, риболовац у мутним водама, путник без утврђеног датума приспећа, и све то у матерњем језику, а у страном немоћни пустињак.
Изузеци попут Конрада или Набокова, то само потврђују. Са речима усвајамо и прошлост свога народа, његову судбину. Благо оном ко успева да се у свом или страном језику, изрази без прећутаних неизрецивости, и тешко саговорнику који од таквога очекује испољавање неких нежнијих осећања.
Онај ко би хтео да стекне потпуније знање о свету, морао би се без тешкоћа кретати кроз све његове језике укључујући и мртве. Ниједан, сам, не успева да продре у неизбројне кутке постојања, да именује све што оци човечанства виде и дух слути. Пошто је то неизводљиво, остаје нам да негујемо матерњи: он је за нас, по нашој мери, учинио оно што нам је, за боље сналажење у свету, било потребно.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *