Пронео сам кроз светску, час хладну час равнодушну пустињу, готово неокрњен трезор матерњих речи, а део лексике, који се повремено губи у магловитом полузнању, пре свега је жртва поодмаклих година, а мање притиска накнадно усвојених језика који нуде замену за оно што је, у родном забрану, ослабило или се осушило
Не стигох да одем на један разговор о билингвизму, а помен те речи изазва у мени читаву буру сећања и досећања. Међу хартијама остаде нешто забелешки које ћу овде предочити штованом читатељству, како би се изразио мој земљак Бели Марковић.
Билингвизам је мала драма, комедија и бурлеска мог боравка на земљи и у књижевности. Упражњавао сам га као путник, избеглица, писац, ималац два држављанства, преводилац и читалац, још од шездесетих година прошлог века. Живот ми прође у потуцању по земљама и језицима. То сам хтео и желео, а жеље нас понекад поробљују колико и бездушни тирани. Како год данас процењивао то искуство, не могу га одбацити ни порицати. Пронео сам кроз светску, час хладну час равнодушну пустињу, готово неокрњен трезор матерњих речи, а део лексике, који се повремено губи у магловитом полузнању, пре свега је жртва поодмаклих година, а мање притиска накнадно усвојених језика који нуде замену за оно што је, у родном забрану, ослабило или се осушило. Понекад из тог бездана избије делић говорног искуства мог сеоског детињства, као што се у пролеће, после дуге хибернације, из земље помоле неке замрле травке и оживе ливадски цветићи.
А било је и необичних згода.
Шездесетих година прошлог века становао сам у левом крилу пространог апартмана једне симпатичне, мени наклоњене старице, госпође Merle d’Aubigné. Стан се налазио на обали Сене, преко пута музеја Лувр. Сретали смо се у кухињи, јединој заједничкој просторији, где сам понекад доручковао са књигом у руци. Једног јутра, стара госпођа ме упита чиме се то тако упорно, из дана у дан, бавим. Рекох јој да препевавам песме Виљема Батлера Јејтса, и дадох јој кратка обавештења о песнику.
„И ви, значи, усред Француске, преводите са енглеског на српски једног песника који је, уз то, Ирац?“
„Управо тако.“
„Како је то занимљиво, како је то чудно…“
Сутрадан, на сточићу у салону, видех обиман избор из Јејтсовог песничког опуса. Знатижељна старица је набавила то издање да би видела чиме се њен необични подстанар бави.
Нешто касније, седамдесетих, боравећи у Лондону (прелепо лето, свакодневно сам ишао на базен) упустих се у препевавање Јосифа Бродског. О њему сам знао једино да је прошао кроз сибирско прогонство, да је млад, и да живи у свом родном граду, ондашњем Лењинграду. За мене је постојао једино у песмама, све друго је изгледало нестварно и готово измишљено. Његова прва књига Оcтaнвкa в пycтынe, била је штампана, на руском, у Америци, а нашао сам је правим чудом, у Библиотеци British Museum-а где сам је данима приљежно ишчитивао и уз помоћ тзв. пoдcтpoчникa, добијених од једног русисте из Београда, стиховао. (Још једна главоболна, интерконтинентална вртоглавица.) Кад сам касније срео Бродског и све му то испричао, обема рукама се ухватио за главу.
То су само забавнији тренуци вишегодишњег кувања у казану билингвизма и мултилингвизма. А ето, нисам се раскувао. Мом драгом читатељству се јављам из једног питомог града на југозападу Француске, текст куцам на ћириличкој писаћој машини, механичкој, марка Olympia, Carina 2. Од накнадно наученог и у свету усвојеног, тек понешто се залепило за непца, или је овлаш додирнуло дубоку основу. Пој туђих сирена, више је годио уху, него што је утицао на разумевање и доживљавање. Ниједног тренутка језик ми није допуштао да заборавим ко сам и одакле долазим. Не, није у питању национална уображеност, него горка свест о истини која обавезује: без ње, невеселе, расуо бих се у ништавило. Туђина ме додирује као што океан запљускује запечаћену античку амфору: нагриза оклоп, не допире у срж. Окружење може бити више или мање подстицајно; оно је увек декор.
Добар део „Добрислава“ сам написао у возу између Париза и Поатјеа; „Драги мој Петровићу“ је настајао у држави Масачусетс, у поткровљу дрвене двоспратнице, наспрам сличне зграде у којој је, у 19. веку, живела песникиња Емили Дикинсон; једну верзију „Године (која) пролази кроз авлију“ завршио сам на југу Индије, у држави Керала, ослушкујући хуку високих морских таласа. Индија је била пуна звукова, мириса и укуса који распаљују сећања на мој сеоски завичај.
Све су то, сада, у траву зарасле стазе трагања за светом и за собом. Задовољавао сам се оним на шта бих случајно наишао. Давао сам се планети и пожудно гутао њене пределе; потврђивао, табанима, своје присуство на њој. Страни језици су ми били део путне опреме, корисни колико очи и уши; неке бих успут, делимично, освојио, а после употребе одбацивао. У Боготи, у Колумбији, две недеље сам говорио шпански: онда, и никад више. Пре тога, две године сам, у Београду, на Одсеку за романистику, слушао предавања Хуана Пренса, и то знање је, одједном, у Јужној Америци, добило примену. Једног лета ме је, на Сицилији, као аутостопера, примио у камион млађи шофер, па смо све до Падове брбљали на његовом језику. Италијански веома волим, али га никад нисам учио, нити га знам, а ипак смо хиљаду километара разговарали.
Најлепшу језичку пустоловину доживео сам са једним Арапином у Алжиру. Возио је камион киселе воде радницима једне нафтне компаније чије је седиште било дубоко на југу, негде према Нигеру и Малију, ако се добро сећам. Запосленима у налазишту нафте храна је допремана авионом, а минерална вода, као мање важна потреба, ишла је копненим превозом. Скроман и врло предусретљив, какви само Арапи, кад су у својој кући, могу бити, није хтео да чује за било какво плаћање. У Сахари су ноћи хладне; он би, увече, одлазио са ћебетом да одспава на песку, испод возила, а мене је остављао у кабини, где је било удобније и топлије.
Што се споразумевања тиче, у почетку смо гестикулирали и смешкали се, све док се пут није укрстио са караваном камила. Уперио сам прст према њима, на шта је камионџија узвратио: Жмел. Тако Арапи зову камилу. Од тог тренутка, жмел је постала шифра универзалног значења. Страшно је вруће – жмел. Жедан сам – жмел. Сад ћемо се мало одморити – жмел.
У повратку, негде надомак града Алжира, камион налете на зеца и усмрти га. Приметивши да сам се сневеселио, тужно је прошаптао: жмел, жмел. Покупио је случајни улов са асфалта и убацио га у камион. Жена му је тога дана, свакако, скувала изузетан ручак. На растанку, извадио је, из недара, фотографију своје породице. Он, жена, и три сина, један другом до увета. [/restrict]