Учитавање могућег смисла – МАТЕРЊИ И ОНИ ДРУГИ ЈЕЗИЦИ, I

Пронео сам кроз светску, час хладну час равнодушну пустињу, готово неокрњен трезор матерњих речи, а део лексике, који се повремено губи у магловитом полузнању, пре свега је жртва поодмаклих година, а мање притиска накнадно усвојених језика који нуде замену за оно што је, у родном забрану, ослабило или се осушило

Не стигох да одем на један разговор о билингвизму, а помен те речи изазва у мени читаву буру сећања и досећања. Међу хартијама остаде нешто забелешки које ћу овде предочити штованом читатељству, како би се изразио мој земљак Бели Марковић.
Билингвизам је мала драма, комедија и бурлеска мог боравка на земљи и у књижевности. Упражњавао сам га као путник, избеглица, писац, ималац два држављанства, преводилац и читалац, још од шездесетих година прошлог века. Живот ми прође у потуцању по земљама и језицима. То сам хтео и желео, а жеље нас понекад поробљују колико и бездушни тирани. Како год данас процењивао то искуство, не могу га одбацити ни порицати. Пронео сам кроз светску, час хладну час равнодушну пустињу, готово неокрњен трезор матерњих речи, а део лексике, који се повремено губи у магловитом полузнању, пре свега је жртва поодмаклих година, а мање притиска накнадно усвојених језика који нуде замену за оно што је, у родном забрану, ослабило или се осушило. Понекад из тог бездана избије делић говорног искуства мог сеоског детињства, као што се у пролеће, после дуге хибернације, из земље помоле неке замрле травке и оживе ливадски цветићи.

[restrict] Родни језик је скуп живих ћелија сакривен у самој основи наше духовности; он је њено златно покриће, иметак наслеђен од безимених нараштаја, њихово посмртно завештање, благајна која се не да обити ни оробити, чије делове предајемо ближњима не тражећи ништа заузврат, са уверењем да ће знати чувати незаменљиво благо. Кључ је у рукама сваког појединца, туђина му мало шта може дати или одузети. Језик, то сам ја сам: тајна коју повремено, у неповезаним одељцима, у писаном облику или усменом, другима поверавам, а да се притом, више наслућује него што се поуздано зна шта хоћу да кажем. Спољашње окружење само је наглашавало неповредиву аутономију онога са чиме сам дошао на свет и проговорио у њему. Под притиском туђег окоља језик се кадикад повлачио у себе, згушњавао се и изоштравао, затварао се у своју тврђаву. Разумевали га или одвраћали главу од њега, он зна своје и тера по своме.
А било је и необичних згода.
Шездесетих година прошлог века становао сам у левом крилу пространог апартмана једне симпатичне, мени наклоњене старице, госпође Merle d’Aubigné. Стан се налазио на обали Сене, преко пута музеја Лувр. Сретали смо се у кухињи, јединој заједничкој просторији, где сам понекад доручковао са књигом у руци. Једног јутра, стара госпођа ме упита чиме се то тако упорно, из дана у дан, бавим. Рекох јој да препевавам песме Виљема Батлера Јејтса, и дадох јој кратка обавештења о песнику.
„И ви, значи, усред Француске, преводите са енглеског на српски једног песника који је, уз то, Ирац?“
„Управо тако.“
„Како је то занимљиво, како је то чудно…“
Сутрадан, на сточићу у салону, видех обиман избор из Јејтсовог песничког опуса. Знатижељна старица је набавила то издање да би видела чиме се њен необични подстанар бави.
Нешто касније, седамдесетих, боравећи у Лондону (прелепо лето, свакодневно сам ишао на базен) упустих се у препевавање Јосифа Бродског. О њему сам знао једино да је прошао кроз сибирско прогонство, да је млад, и да живи у свом родном граду, ондашњем Лењинграду. За мене је постојао једино у песмама, све друго је изгледало нестварно и готово измишљено. Његова прва књига Оcтaнвкa в пycтынe, била је штампана, на руском, у Америци, а нашао сам је правим чудом, у Библиотеци British Museum-а где сам је данима приљежно ишчитивао и уз помоћ тзв. пoдcтpoчникa, добијених од једног русисте из Београда, стиховао. (Још једна главоболна, интерконтинентална вртоглавица.) Кад сам касније срео Бродског и све му то испричао, обема рукама се ухватио за главу.
То су само забавнији тренуци вишегодишњег кувања у казану билингвизма и мултилингвизма. А ето, нисам се раскувао. Мом драгом читатељству се јављам из једног питомог града на југозападу Француске, текст куцам на ћириличкој писаћој машини, механичкој, марка Olympia, Carina 2. Од накнадно наученог и у свету усвојеног, тек понешто се залепило за непца, или је овлаш додирнуло дубоку основу. Пој туђих сирена, више је годио уху, него што је утицао на разумевање и доживљавање. Ниједног тренутка језик ми није допуштао да заборавим ко сам и одакле долазим. Не, није у питању национална уображеност, него горка свест о истини која обавезује: без ње, невеселе, расуо бих се у ништавило. Туђина ме додирује као што океан запљускује запечаћену античку амфору: нагриза оклоп, не допире у срж. Окружење може бити више или мање подстицајно; оно је увек декор.
Добар део „Добрислава“ сам написао у возу између Париза и Поатјеа; „Драги мој Петровићу“ је настајао у држави Масачусетс, у поткровљу дрвене двоспратнице, наспрам сличне зграде у којој је, у 19. веку, живела песникиња Емили Дикинсон; једну верзију „Године (која) пролази кроз авлију“ завршио сам на југу Индије, у држави Керала, ослушкујући хуку високих морских таласа. Индија је била пуна звукова, мириса и укуса који распаљују сећања на мој сеоски завичај.
Све су то, сада, у траву зарасле стазе трагања за светом и за собом. Задовољавао сам се оним на шта бих случајно наишао. Давао сам се планети и пожудно гутао њене пределе; потврђивао, табанима, своје присуство на њој. Страни језици су ми били део путне опреме, корисни колико очи и уши; неке бих успут, делимично, освојио, а после употребе одбацивао. У Боготи, у Колумбији, две недеље сам говорио шпански: онда, и никад више. Пре тога, две године сам, у Београду, на Одсеку за романистику, слушао предавања Хуана Пренса, и то знање је, одједном, у Јужној Америци, добило примену. Једног лета ме је, на Сицилији, као аутостопера, примио у камион млађи шофер, па смо све до Падове брбљали на његовом језику. Италијански веома волим, али га никад нисам учио, нити га знам, а ипак смо хиљаду километара разговарали.
Најлепшу језичку пустоловину доживео сам са једним Арапином у Алжиру. Возио је камион киселе воде радницима једне нафтне компаније чије је седиште било дубоко на југу, негде према Нигеру и Малију, ако се добро сећам. Запосленима у налазишту нафте храна је допремана авионом, а минерална вода, као мање важна потреба, ишла је копненим превозом. Скроман и врло предусретљив, какви само Арапи, кад су у својој кући, могу бити, није хтео да чује за било какво плаћање. У Сахари су ноћи хладне; он би, увече, одлазио са ћебетом да одспава на песку, испод возила, а мене је остављао у кабини, где је било удобније и топлије.
Што се споразумевања тиче, у почетку смо гестикулирали и смешкали се, све док се пут није укрстио са караваном камила. Уперио сам прст према њима, на шта је камионџија узвратио: Жмел. Тако Арапи зову камилу. Од тог тренутка, жмел је постала шифра универзалног значења. Страшно је вруће – жмел. Жедан сам – жмел. Сад ћемо се мало одморити – жмел.
У повратку, негде надомак града Алжира, камион налете на зеца и усмрти га. Приметивши да сам се сневеселио, тужно је прошаптао: жмел, жмел. Покупио је случајни улов са асфалта и убацио га у камион. Жена му је тога дана, свакако, скувала изузетан ручак. На растанку, извадио је, из недара, фотографију своје породице. Он, жена, и три сина, један другом до увета.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *