Почетна / Дух времена / СПАСОНОСНИ АНАХРОНИЗАМ? ТО ЈЕ ПОЕЗИЈА!

СПАСОНОСНИ АНАХРОНИЗАМ? ТО ЈЕ ПОЕЗИЈА!

О улози и месту библиотека у културном животу Србије

Будући да живимо у доба превласти слогана и крилатица, наспрам стрпљиве и разложне анализе битних питања, нећу одолети том изазову, истурићу и сам једну незграпну паролу: СПАСИЋЕ НАС АНАХРОНИЗМИ! Нешто слично је већ рекао савремени српски романописац из Боке (јер није сва памет у песмама, има је и у понеком роману), његова је лозинка: НАША ПЕРСПЕКТИВА ЈЕ У РЕТРОСПЕКТИВИ… Бранко Миљковић, чија је реч старија од наших, испевао је још једноставније: ДАЈ НАМ БУДУЋНОСТ КО СЕЋАЊЕ!
Можемо сада кренути у теоријске фикције, маглине и магме, месити и развлачити вербално тесто, али ништа боље не говори него искуствена реч у стварној ситуацији. Обрех се, недавно, као посетилац једне трибине о поезији чији су учесници обећавали живљи сусрет и непосредну размену естетских енергија, што се и десило. Сакупило се пратилаца, ни мало ни много за сите београдске прилике, али је модераторка очито прижељкивала више, па је и упутила коментар што је напола изражавао чуђење, а напола домаћинску нелагоду због незнатног одзива, доводећи ову околност у везу са општијом темом одсуства занимања за поезију.

ОДРЖАТИ ВАТРУ На то је песник зарад кога смо дошли – а штошта је претурио преко главе у годинама распада бивше државе као и годинама тзв. транзиције – с уверењем посегао за следећом аналогијом, коју памтим. И пола века су, рече он, у Титовој држави привидног напретка и привидне слободе цркве биле полупразне и празне, али је ваљало чувати и одржати ватру. Мислио је, наравно, пре свега на српске цркве, јер је у богомољама других народа и вера и тада било другачије. У томе је ствар, одржати ватру.
Живимо у вртложном току који неуротизује и производи несигурност, појединаца и колектива, а друштва се расипају на атоме што се међу собом не разумеју нити томе теже. Савременом узнемиреном човеку, како је црнохуморно рекао Новица Тадић, само још треба поезија – па да пресвисне. А живео је за поезију, без остатка.
Све више постаје упитан налог за прилагођавањем духу и матици епохе, јер су многе маске, лаже и паралаже пале. Тврда тоталитарност замењује се меком, на коју пристајемо као саморазумљиву. Мада су глобалне размере опита који се над нама изводи такве да унапред обесхрабрују сваки отпор, једино нас отпор чини људима, појединцима од свести и савести, гајеним на идејама слободе и човечности. Јер угрожен је и појединац и културним памћењем окупљена заједница, у овој епохи производње био-масе за глобалну корпоративну употребу. Поезија у томе може да буде једна од тачака отпора, или чак опстанка. Тиха вода брег рони.
Поезије нема у књижарама, све ју је мање и у библиотекама. Слично је и са другим жанровима неподесним за циљану менталну корупцију. Романи преовлађују и тржишни механизам у који се убацују преподешава и добре писце према скројеним обрасцима, некада важећим само за тривијалну књижевност. Реченице као по букварским стандардима, не више од пет краћих речи, стил испран од сваке слојевитости и колорита, сижејни и смисаони склоп холивудски упрошћен. Остаци критике напустили су идеју о књижевној аутономији, него служе или политичким или пословним интересима чак и када се претварају да чине управо супротно, у задатим координатама глобалног система политичке коректности. На установљеним капијама системске контроле – а говоримо о нашој особито опсервираној средини – и најостваренији аутор препознат као несистемски, као конзервативац или недајбоже националиста, биће пребрисан, медијски невидљив, или, ако то више није могуће, склањан постранце.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *