СПАСОНОСНИ АНАХРОНИЗАМ? ТО ЈЕ ПОЕЗИЈА!

О улози и месту библиотека у културном животу Србије

Будући да живимо у доба превласти слогана и крилатица, наспрам стрпљиве и разложне анализе битних питања, нећу одолети том изазову, истурићу и сам једну незграпну паролу: СПАСИЋЕ НАС АНАХРОНИЗМИ! Нешто слично је већ рекао савремени српски романописац из Боке (јер није сва памет у песмама, има је и у понеком роману), његова је лозинка: НАША ПЕРСПЕКТИВА ЈЕ У РЕТРОСПЕКТИВИ… Бранко Миљковић, чија је реч старија од наших, испевао је још једноставније: ДАЈ НАМ БУДУЋНОСТ КО СЕЋАЊЕ!
Можемо сада кренути у теоријске фикције, маглине и магме, месити и развлачити вербално тесто, али ништа боље не говори него искуствена реч у стварној ситуацији. Обрех се, недавно, као посетилац једне трибине о поезији чији су учесници обећавали живљи сусрет и непосредну размену естетских енергија, што се и десило. Сакупило се пратилаца, ни мало ни много за сите београдске прилике, али је модераторка очито прижељкивала више, па је и упутила коментар што је напола изражавао чуђење, а напола домаћинску нелагоду због незнатног одзива, доводећи ову околност у везу са општијом темом одсуства занимања за поезију.

ОДРЖАТИ ВАТРУ На то је песник зарад кога смо дошли – а штошта је претурио преко главе у годинама распада бивше државе као и годинама тзв. транзиције – с уверењем посегао за следећом аналогијом, коју памтим. И пола века су, рече он, у Титовој држави привидног напретка и привидне слободе цркве биле полупразне и празне, али је ваљало чувати и одржати ватру. Мислио је, наравно, пре свега на српске цркве, јер је у богомољама других народа и вера и тада било другачије. У томе је ствар, одржати ватру.
Живимо у вртложном току који неуротизује и производи несигурност, појединаца и колектива, а друштва се расипају на атоме што се међу собом не разумеју нити томе теже. Савременом узнемиреном човеку, како је црнохуморно рекао Новица Тадић, само још треба поезија – па да пресвисне. А живео је за поезију, без остатка.
Све више постаје упитан налог за прилагођавањем духу и матици епохе, јер су многе маске, лаже и паралаже пале. Тврда тоталитарност замењује се меком, на коју пристајемо као саморазумљиву. Мада су глобалне размере опита који се над нама изводи такве да унапред обесхрабрују сваки отпор, једино нас отпор чини људима, појединцима од свести и савести, гајеним на идејама слободе и човечности. Јер угрожен је и појединац и културним памћењем окупљена заједница, у овој епохи производње био-масе за глобалну корпоративну употребу. Поезија у томе може да буде једна од тачака отпора, или чак опстанка. Тиха вода брег рони.
Поезије нема у књижарама, све ју је мање и у библиотекама. Слично је и са другим жанровима неподесним за циљану менталну корупцију. Романи преовлађују и тржишни механизам у који се убацују преподешава и добре писце према скројеним обрасцима, некада важећим само за тривијалну књижевност. Реченице као по букварским стандардима, не више од пет краћих речи, стил испран од сваке слојевитости и колорита, сижејни и смисаони склоп холивудски упрошћен. Остаци критике напустили су идеју о књижевној аутономији, него служе или политичким или пословним интересима чак и када се претварају да чине управо супротно, у задатим координатама глобалног система политичке коректности. На установљеним капијама системске контроле – а говоримо о нашој особито опсервираној средини – и најостваренији аутор препознат као несистемски, као конзервативац или недајбоже националиста, биће пребрисан, медијски невидљив, или, ако то више није могуће, склањан постранце.
[restrict]

ТАЈНА „НЕСАВРЕМЕНОСТИ“ Историјска свест се не препоручује, осим препакована према актуелним потребама. Новије поделе на елитисте и популисте више скривају него што објашњавају суштину глобалног тока и природу друштвених судара, једино уводе нов испражњен термин учесницима јавних дебата, који све више личе и јесу само тумачи опречних улога у друштвеном ријалити програму, над којим влада невидљиви Велики Брат који се игра и згрће. Непомирљиви актери заправо су истог лажног соја и лако мењају улоге. Обе стране међусобно упућују често истоветне приговоре, у зависности која се страна тренутно налази на позицијама све немоћније моћи. Концепт слободне размене сучељених становишта одговорних појединаца важи само за презентере системске матрице мишљења. Остали не постоје, или су прећутно медијски изоловани, као окужени.
Отуда је и налог за сустизање савремености све више обесмишљен. Ако је савременост још некако продуктивна у технолошкој сфери, у области идеја то одавно није. Уместо да се смислу тежи, смисао се с предумишљајем растаче. Лице стварности се унификује, језик поравнава, укидају народи као носиоци заједничких повесних искустава. Постајемо бића само једне димензије и само једног смера у свести и времену, постоји само Сада и наше мало-велико Ја задато диктатом тока.
На тој тачки препознајемо спасоносни анахронизам поезије. Јер одржава ватру и одражава дубину језичког и културног искуства. Али можемо и заменити иронијски осенчену ознаку анахроност другом, прикладнијом ознаком несавременост која, по речима Мила Ломпара, „почива на темељном и прецизном увиду у савременост“. Бити несавремен, како то све занимљивије звучи. Јер ствари се споља мењају, а дубина остаје нетакнута. Као у слици коју читамо у есеју Чарлса Симића, о древној Сапфо што би се уплашила да види неразумљиве савремене призоре. „Међутим, да може да види песме које сам управо читао“, наставља Симић, „само би зналачки климнула главом“. На трагу енглеског романтичара Хазлита, наш лирски емигрант у Америку поезију потврђује као „највећи утопијски пројекат који су људи икад смислили“. Паралеле са религијом се подразумевају, али поезија песницима, и не само њима, чини основ личне вере, са конфесионалном подлогом или мимо такве подлоге. Потреба за таквом утопијом, ако је реч о утопији а не о нечем иманентном, у околностима глобалне дистопије само расте.
Треба се оријентисати у простору, треба препознати свој уски пролаз, мимо широке главне трасе која се намеће као једини могући избор и пут. Указивати на вредности и танчине, јер није све једнако вредно а нијансе су често пресудне. Зато библиотеке, као повлашћени простори, поред неизбежног обола главном тржишном току који се не може избећи, треба да буду тачке на којима ће се одржати ватра праве поезије, која не признаје битније налоге од налога бартовског Писма, које је у свима нама, и над свима нама, што смо читању и писању склони.

ЧУВАРИ НАШЕ ЦЕЛОВИТО-СТИ Посежем за сећањем на властити формативни период. Млад човек тражи насумце, неће свакога ни да чује а камоли послуша, набаса на шта набаса. Често нема предметног наставника да му укаже и да га побуди, нити се свакоме појави нпр. искошени професор логике да му помене чаробна песничка имена за која у школи није могао чути, понуди репертоар према адреналинској осећајности растућег бића. Али ту су библиотечке полице, које се, истина, стратешки празне од лирске плеве. Ту су и песничке трибине што, поред локалних генија и већинских средњака без којих се не може, призову и понеко име које вреди упамтити, које нас придобије.
Име Ивана В. Лалића нисам утврдио у памети када сам га у књижари видео на корицама на којима је писало Страсна мера, јер је било у белом једноличном низу разних „Нолитових“ аутора, него када се појавило на плакату што је најављивао његов песнички портрет у краљевачкој Библиотеци. Тиме је већ био издвојен од других имена, које можда није нужно упамтити. Имао сам поверења у ту селекцију, јер је обављена у библиотеци. Ко изабира наслове и ауторе за библиотеку ваља да води рачуна, не толико због свог образа него због угледа посвећене установе.

У серији библиотечких трибина, коју је тада агилно водио Владимир Шекуларац, из околности да су извесном Миодрагу Павловићу била посвећена два програмска термина, схватио сам, неук момчић, да Павловић није било ко. А гостовања Десанке, Давича, Раичковића и других школских песника потврђивали су да поезија није папирната и давнопрошла појава и да иза ње стоје живи, убедљиви људи. Неке је песнике боље не срести него само читати, знам то, али ипак значе прилике да песнике сретнемо, да се њихове речи отелове. Поезија је одавно више писана за читање у себи, у соби и осами, неголи наглас, али није угасла ни потреба ни вредност њеног непосредног, усменог општења са другима. Некоме поверујете на реч тек ако је чујете изговорену из његових уста. А нема прикладнијег места за такве насушне профане обреде, него међу редовима окађеним старом књишком прашином. А будући да је поезија, као и сваки други разговор, обраћање другом, изискује и непосредну реакцију – и тако се хране и прихрањују обе стране у поетском општењу.

Поезија је изгнана из медија, нарочито она изван граница препоручених поетика и тема, али ако буде потиснута из библиотека, онда више ни библиотеке неће бити библиотеке, места за чување и откривање безграничних могућности људског израза, од којих нека могућност баш чека на нас, стрпљиво, у својој отиснутој дуговечности. Кажемо да се неке ствари само поезијом могу изразити и дочарати: ствари нарочито осетљиве, нарочито дубоке и нарочито људске. Нека ово залагање зазвучи патетично, али биће да нам у доба оплићалог хладног цинизма управо топлина патоса највише недостаје. А надохват је руке, у поезији старих и нових мајстора, који се не обазиру на налоге спољашње контролисане стихије што обесвећује све што је људима вредно. Зато и библиотеке морају да имају ту храмовну улогу, чувара наше унутрашње целовитости, Матићевог тајног пламена, макар на такве језичке обреде долазили само ретки, усамљени, замајани и замлаћени. Док год неко долази, има смисла одржавати ватру, бранити вредности и наслеђени и новопронађени смисао што нам га права поезија посредује. Поезија је најпре евокација, битно сећање. Будућност нам је у сећању.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *