Преминула Смиља Аврамов

Вест о смрти професора Смиље Аврамов објављена је у тренутку када је овај број Печата, већ закључен, кренуо у штампу. Свесни да је реч о ненадокнадивом губитку за српску науку и друштво, редакција нашег листа, који је имао изузетну част и задовољство да професорку Аврамов убраја у своје сараднике и пријатеље, изражава дубоко жаљење због њеног одласка.
Овом приликом објављујемо и говор који је уважена професорка одржала пригодом уручења Сретењског ордена првог степена за „нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у области научне и просветне делатности“ – признања којим ју је председник Србије Томислав Николић одликовао 2015. године за Дан државности Србије.

Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Смиља Аврамов преминула је у Београду у уторак, 2. октобра 2018. у 101. години. То је саопштило Удружење „Огањ“.
Смиља Аврамов је рођена 15. фебруара 1918. године у Пакрацу. Правни факултет је завршила у Загребу 1947. године. Докторирала је на Правном факултету у Београду 1950, а стручно се усавршавала у Лондону и у САД, на универзитетима Харвард и Колумбија.
Од 1973. до одласка у пензију 1985. године, била је шеф Катедре за међународно право и међународне односе Правног факултета у Београду.
Предавала је по позиву и на бројним универзитетима у Европи, Азији и Америци, а од 1980. до 1982. била је на челу светског Удружења за међународно право.
Била је један од водећих светских стручњака за проблематику геноцида а током 1991. и 1992. године, као стручни консултант председника Србије Слободана Милошевића, учествовала је на међународним конференцијама везаним за распад СФРЈ. Касније ће бити један од оснивача Одбора за заштиту Срба од Хашког трибунала, формираног 1996. године.

Смиља Аврамов

Востани, Сербије!

Као историјски народ, сећамо се трагичних тренутака из наше историје, јер ово није прва историјска криза у коју је упао српски народ

Привилегијом година припала ми је част да се у име одликованих захвалим Вама, господине председниче, и српском народу за одликовања која смо управо примили, а која ћемо са поносом ставити на своје груди.
Значај овог чина је утолико већи што нам се орден додељује на Сретеније – Дан државности, када је Србија добила свој Устав, кренула тешким и трновитим путем изградње слободне, модерне државе, након вековног ропства.
Трновит, али славан био је њен пут.
У овом дану славља, не можемо затворити очи да се – после победоносних ратова и огромних жртава које су пале за слободу отаџбине, али и Европе, злочина геноцида који је почињен над српским народом – Србија налази у тешкој економској, политичкој и моралној кризи из које су произашли корупција и криминал, који тешко тиште ову земљу.
Из Хладног рата Србија је неоправдано изашла као једина поражена земља у Европи.
Српски народ вештачки је распарчан, сатанизован и лишен колевке своје духовности и свог битисања.
Ишчезла нам је вертикала наше историје у коју су уткане врхунске цивилизацијске вредности.
Злонамерно нам је прекројена историја уз вештачки исконструисане оптужбе. А жртве геноцида осуђене су на презир и негирање. У шездесет крашких јама леже и данас хиљаде српских жртава, неопојаних и заборављених.
Као историјски народ, сећамо се трагичних тренутака из наше историје, јер ово није прва историјска криза у коју је упао српски народ. Отуда делим мишљење свих добитника одликовања да ово велико признање примамо као позив и опомену да ујединимо своје снаге у најкритичнијем моменту наше новије историје, да уложимо своје снаге у васпостављењу и обнови српске државе.
Предстоји нам, господине председниче, још један задатак: да подсетимо Европу и свет на допринос, на историјско служење српског народа човечанству не само кроз ратне победе против мрачних сила нацизма и усташтва него, пре свега, кроз наш допринос који су свету дали велики српски умови – Миланковић, Пупин и Тесла, и тиме ударили темеље данашњој технолошкој револуцији.
Својом бежичном струјом обасјао је Тесла не само америчку Kонгресну дворану, где је први пут засијала Теслина сијалица, него је обасјао и повезао планетарно читаву међународну заједницу. Без тог осветљења, Европа и САД лежале би још дуго у средњовековној тами са фењерима у руци.
За Србију је од судбоносног значаја – којим путем кренути у циљу изласка из кризе?
Речи Доситеја, упућене својевремено Карађорђу, које имају трајну вредност посебно у савременим условима, када се Запад тако бездушно понео према Србији и засуо уранијумским бомбама територију Србије:
Востани, Сербије!
Ти воздигну твоју царску главу горе!
Да те опет позна и земља и море,
Покажи Европи своје красно лице!
У том симболично названом царском лицу садржан је континуитет српске државе у доприносу светској цивилизацији од Савиног Номоканона, Душановог законика до Теслине бежичне струје – али и порука Доситеја у виду императива потоњим генерацијама:
Востани, Сербије! Давно си заспала,
У мраку лежала; Сад се пробуди!
И Сербље возбуди…!
Са овом обавезом примамо орден.
Немамо право на неутралност и заборав.

Реч на уручењу Сретењског ордена првог степена, на Сретење, фебруара
2015. године