Предраг Ејдус (1947–2018) Одлазак великана нашег глумишта

фото: Бета

Заиста, на бриљантан начин, Предраг Ејдус умео је да буде оно што је био. А умео је у једном тренутку да игра седамнаест улога на сценама неколико позоришта у Београду и другим градовима

Глумац феноменалне меморије, Предраг Ејдус глумио је широк репертоар не правећи разлику између великих и малих улога. Свака улога коју би му доделили за њега је била добар повод да је прихвати и – постане улога, како је говорио и један од његових великих претходника на српској позорници Пера Добриновић, кога је достојно наследио у његовој најбољој роли Кир-Јање у Стеријиној комедији. У тој улози на сцени Народног позоришта у Београду непосредни претходник био му је Раша Плаовић, који је за креацију Кир-Јање награђен на првом Стеријином позорју, 1957. године. Ако знамо да су поред Добриновића и Плаовића улогу Кир-Јање интерпретирали још и Илија Станојевић, Драгољуб Гошић и Страхиња Петровић, дакле, све сами великани српског глумишта, онда можемо констатовати да им се својим тумачењем овог Стеријиног лика Предраг Ејдус придружио на достојанствен начин, не пренаглашавајући тврдичење, већ уносећи својом глумом прикладну меланхолично-медитативну интонацију, која је читавој представи у режији Егона Савина дала посебну димензију. Управо на креацији Кир-Јање могућно је сагледати драгоцену особеност Ејдусовог глумачког поступка који се огледа у трагању за новим, на нашој сцени дотад још недовољно уоченим појединостима карактеризације ликова у домаћем класичном репертоару.
У представи Шекспировог Млетачког трговца, који је после Хамлета највише приказивано Шекспирово дело на београдским позорницама, на сцени Југословенског драмског позоришта Предраг Ејдус достојно је наставио традицију наших глумачких великана остварену приказивањем улоге Шајлока међу којима је највећи био последњи романтичар наше позорнице и миљеник београдске публике Добрица Милутиновић, који је 1937. прославио четрдесетогодишњицу свога уметничког рада тумачењем Шајлока. Ако је Милутиновић својом улогом остварио успелу студију дорћолског Јеврејина, Ејдус је у своме изразу, нарочито погледима, али и свеукупним држањем на сцени, еманирао властита трагична осећања због губитка оца, кога су Немци већ првих дана окупације Београда 1941. године погубили као Јеврејина.
Предраг Ејдус наступао је на готово свим београдским позорницама и одиграо на сценама Народног позоришта, у којем је од 2007. до 2009. био и управник, изузетно велики репертоар почев од Софокла (Тиресија у Цару Едипу) и Молијера (Оргон у Тартифу) па до Гетеа (Фауст), Пушкина (Борис Годунов), Чехова (Астров у Ујка Вањи, Шабељски у Иванову), Грибоједова (Чацки у Невољама због памети), Гончарова (Обломов), Достојевског (Иван и Аљоша у Браћи Карамазовима, Порфирије Петрович у Злочину и казни, Мишкин у Идиоту). С успехом је тумачио Нушићеве ликове: Павле Марић и Спасоје Благојевић (Покојник), Пера Каленић (Госпођа министарка), Јаков Недељковић (Тако је морало бити) итд. Наступао је у савременом домаћем репертоару постигавши изузетне успехе као Лаза Дунђерски (Вида Огњеновић, Је ли било кнежеве вечере), Игњац Глембај (Мирослав Крлежа, Господа Глембајеви), Цар Николај II (Александар Поповић, Свети ђаво Распућин), Шварц (Биљана Србљановић, Супермаркет), Др Драх (Радослав Павловић, Шовинистичка фарса I-IV), Казанова (Миодраг Илић, Казанова против Дон Жуана) и др.
Немогућно је навести све значајније Ејдусове улоге, будући да је током уметничке каријере наступао и на више алтернативних сцена. И сам је био оснивач неколико позоришних трупа у Београду („Под разно“, „Пивара“, „Студентски град“, „Култ театар“). Играо је и у Атељеу 212 и у Београдском драмском позоришту. Наступао је с великим успехом широм негдашње Југославије – у Црногорском народном позоришту у Подгорици, Српском народном позоришту у Новом Саду, као и у театрима Суботице, Загреба и др. У иностранству постигао је запажене успехе у Немачкој, Француској, Канади, Сједињеним Америчким Државама, Мађарској и Швајцарској. Године 2008. награђен је Добричиним прстеном, највишим признањем за глумачку уметност. Ове године добио је две награде за животно дело – Стеријину награду за нарочите заслуге и „Златног ћурана“ на Данима комедије у Јагодини.
Глума Предрага Ејдуса одликовала се ванредном сугестивношћу и богатством у нијансирању израза. Умео је да с великим рафинманом карактерно сенчи и боји комичне ликове успевајући да налажењем и позитивних особина карактера не иде у подсмеху и карикатури до краја. Увек с деликатном мером оживљавао је комичне фигуре баш као што је и драмске јунаке представљао без пренаглашености и патетике. Због тога се може рећи да је његова глума у пуној мери имала модерно обележје и да је одговарала укусу данашње публике.
Његовим одласком у нашем позоришту, али и у другим медијима – на радију, филму и телевизији – дошло је до ненадокнадивог губитка, без обзира што ће његова уметност остати у трајној успомени свих оних који су имали задовољство да је доживе и у њој уживају. Једно је сигурно: његово име биће златним словима исписано у историји српског позоришта.

Један коментар

  1. Veljko Živković

    Предраг Ејдус је био српски глумац и професор глуме.
    Улоге Предрага Ејдуса памтићемо по улогама историјских личности као што су: Алберт Ајнштајн у ТВ Филму “Милева Ајнштајн”, Мита Ракић у ТВ Филму “Прва српска железница”, Осип Мандељштам у представи “Страх и нада Надежде Мандељштам”, Милутин Бојић у Радио драми “Прометеј наде – Милутин Бојић”, Милорад Митровић у Радио драми “Кућа Илићевих”, Јован Јовановић Змај у ТВ Филму “Странствовање” и у ТВ Филму “Снохватице”, Цар Николај II Романов у представи “Свети ђаво Распућин”, Алексеј Фјодорович Карамазов у представи “Браћа Карамазови”, Лудвиг Аугуст Франкл у документарно-играној серији “Знамените жене српске прошлости”, Иво Андрић у ТВ Филму “Конац комедије”, Јоаким Вујић у представи “Како засмејати господара”, Иван Југовић у ТВ Серији “Вук Караџић”, Франц Кафка у преедстави “Клопка”, Борис Годунов у представи “Борис Годунов”, Кнез Мишкин у представи “Настасја Филиповна”, Вукашин Катић у представи у Сава Центру “Одбрана Београда”, Лазар Дунђерски у представи “Је ли било кнежеве вечере”, Милан Кашанин у радио драма “Пронађене ствари — Живот и дело Милана Кашанина”, Кир Јања у представи “Кир Јања”, Порфирије Петрович у представи “Злочин и казна”, Николај Гогољ у филму Пун месец над Београдом”, Јован Стерија Поповић у документарно-играној серији “Театар у Срба” и у ТВ Филму “Љубав, женидба и удадба”, Фауст у представи “Фауст I”, Фауст Плуто у представи “Фауст II”, Антонио Салијери у представи “Амадеус”, Феликс Каниц у филму и ТВ мини серији “Ивкова слава”, Шајлок у представи “Млетачки трговац”, Тиресија у представи “Цар Едип”, Митрополит београдски Теодосије и Митрополит београдски Инокентије у ТВ Серији “Последња аудијенција”, Бранислав Нушић у ТВ Серији “На путу за Монтевидео”, Лав Толстој у представи “Чехов је Толстоју рекао збогом”, Гавриловић у представи “Родољупци”, Алексеј Шабељски и Гроф Матвеј Семјонович у представи “Иванов” и Јован Ђорђевић у филму и ТВ серији “Santa Maria della Salute”.
    Предраг Ејдус је био велики глумац, професор глуме, маестро глуме, велики господин глуме, велики поета глуме и феноменални глумац.
    Предраг Ејдус је био сјајан као Алберт Ајнштајн, сјајан као Осип Мандељштам, сјајан као Јован Јовановић Змај, сјајан као Цар Николај II Романов, сјајан као Лудвиг Аугуст Франкл, сјајан као Иван Југовић, сјајан као Кир Јања, био је сјајан као Николај Гогољ, сјајан као Јован Стерија Поповић, сјајан као Антонио Салијери, сјајан као Бранислав Нушић и сјајан као Лав Толстој.
    Нека му је вечна слава и хвала!
    Почивај у миру Пецо!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *