Одлазак диве и принцезе српског филма – Милена Дравић (1940–2018)

Смрт најсјајније женске глумачке звезде домаће кинематографије Милене Дравић, која једнако недостаје глумишту филма колико и оном позоришном и телевизијском, још један је у низу тешких удараца када је реч о врхунском кадру овог дела српске културе чији су редови сада безнандно и тешко ослабљени

Тек што је недавно напунила 78 година, само нешто више од годину и по дана после смрти свог супруга и колеге Драгана Николића, с којим је била у браку четири и по деценије, у родном Београду преминула је славна српска и југословенска глумица Милена Дравић. Ударац је то тешки у превише бројном низу за нашу кинематографију.

После праве сече легенди која је протеклих неколико година задесила глумиште наше земље, одневши скоро све преостале великане овог посла у нас, на ред је дошла без сумње највећа звезда међу овдашњим глумицама која је својим елегантно и пристојно доминантним и непрекидним радним присуством обележила скоро целокупну послератну историју наше глуме, како оне филмске у којој се најчешће остваривала, тако и позоришне и телевизијске.

[restrict]

Улоге на свим глумачким позицијама Свестраност, наиме, њеног рада није се огледала само у томе да је била способна за мултижанровско глумачко опробавање већ и што је улоге прихватала на свим глумачким позицијама. У театру је остварила десетине великих, изазовних, захтевних и љубитељима театра драгих, незаборавних улога, а последње глумачке задатке остварила је на малим екранима на којима је оставила преко тридесет улога, мада је свакако и данас, барем оним довољно старим да то памте, највише у сећању као звезда шоу-емисије коју је водила са својим Гагом, чувеног „Образа уз образ“, који је дословно празнио улице у време емитовања, а пред камере је доводио највеће југословенске звезде из свих области живота. Што се тиче филма, у преко пола века бављења филмском глумом одиграла је скоро стотину улога, по чему је свакако рекордерка. Филм јој је уосталом омогућио глумачко доказивање у најширем могућем обиму, али и најозбиљније препознавање њеног талента и пословног учинка. Ниједна глумица у време Југославије, или било ког другог времена, није тако често награђивана престижним признањем које се добијало на Фестивалу у Пули. Њихову је Златну арену добила у седам наврата за десет филмских рола. Али била је награђена и у Кану 1980. као најбоља епизодна глумица за улогу у „Специјалном васпитању“. Тешке драмске роле помешане с бројним комичним изазовима које је тако успешно савладавала да су је многи прихватали пре као комичарку него као драмску глумицу, као и способност уверљивог сналажења у свим глумачким нијансама између ове две крајности, не само да су јој обезбеђивали пословну трајност већ и врхунско вредновање свега што је урадила у својој скоро шездесетогодишњој каријери. Отуд и дословно сва признања за животно дело које глумац може да освоји, а којима је била почашћена током ове деценије (Добричин прстен, Велика Жанка, Награда Павле Вуисић, Нушићева награда…).

Нежни сапутник господина мангупа Њен први муж, с којим је провела неколико година у браку током шездесетих година прошлог века, режисер Пуриша Ђорђевић назвао ју је принцезом његових филмова. Била је то и у свим другим филмовима и уопште у нашој култури. И као звезда такозваног црног таласа југословенског филма („Јутро“, „Улога моје породице у светској револуцији“, „Мистерије организма“), али и великих ратних спектакла („Битка на Неретви“, „Битка на Сутјесци“), односно помињаних лаганих и изузетно комерцијалних комедија, Милена Дравић је у једној ствари увек била иста. Наиме, њен изузетно посвећени рад и очигледна страсна љубав према послу никада нису били помућени бременом славе. Никада није правила испаде и с Драганом Николићем провела је четири и по деценије у достојанственом животу и под светлошћу позорнице и приватном. Алтруиста великог срца и сасвим синхронизована у том смислу с Драганом Николићем, који је био према свету одређен као џентлмен великог срца, као, како духовито али и најтачније могуће једном за њега рекоше, господин мангуп. Управо је Милена била његов фундаментални животни ослонац, нежни сапутник господина мангупа, који је у том узајамном допуњавању пронашао неицрпно надахнуће за сопствени рад колико и за вољење и поштовање живота. У том, кажу, врло нежном браку била је с глумцем чија је величина није плашила, а још мање спутавала. Напротив.

Отуда их није тешко замислити како сада опет образ уз образ пуне срца некој небеској публици као што су то радили овоземаљској, спојивши у себи ненаметљиво, али незаборавно дух правог Београда са најпоштенијим могућим схватањем душевне ширине што не познаје границе, поделе и ограде. Врхунски таленти без данас готово подразумевајућег терета егоцентричности, бахатости и ароганције, који се јављају уз тако богат дар, а што је све нажалост широко присутно у бројним њиховим наследницима, њих двоје су отишли у историју као симболи најпре људскости, а онда и глумачке супериорности. И као такви ће заиста много недостајати нашој култури и уопште овом друштву.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *