Почетна / Интервју / НИКОЛА МАЛОВИЋ – Поглед на море, то је питање националног поноса

НИКОЛА МАЛОВИЋ – Поглед на море, то је питање националног поноса

У Боки се, а не у Црној Гори, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Светог Саве, и први колски пут, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и прво позориште, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… Заправо, све што се догодило у Црној Гори збило се у Боки, укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да се озбиљно шалимо до краја

Никола Маловић, српски писац из Боке Которске, добитник 10 књижевних награда, један од оснивача Групе П-70, објавио је књигу „Бока Которска и Србија“ (Књига комерц), с рецензентским потписом Вељка Лалића. Књига нам из до сада непознатог угла дочарава боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана. Маловићева нова књига такође доноси концепт по коме је недопустиво да Србија нема излаз на море, и први пут нас упознаје са синтагмом Бока Которска и Србија, на коју нисмо навикли иако је једнако органска као и Србија и Црна Гора или Црна Гора и Бока Которска.
За вас је, и као романописца и као истраживача мало познате историје, Бока својеврсна планета. Шта то конкретно значи?
Планета Бока је згодна метафора из више разлога. Почесто казујем да је Бока Которска заправо острво, трима странама омеђена морем хиљадуметарског камена, а са четврте стране омеђена морем.
Бока Которска је залив, а заправо фјорд који ту не би требало да постоји. Наиме, фјордова нема у Медитерану, него само на сјеверу Европе, у Норвешкој, или на југу Јужне Америке, у Чилеу. За разлику од осталих фјордова који су ненасељени, Бока је постала пренасељена, невјероватна географија коју повезује вијугава обална линија дуга 100 км, што спаја древне и старе градове. Древни су Рисан и Котор, а стари Херцег Нови (из 1382), Пераст итд.
Није ли Бока велика тајна српског изласка на море?
Назив се увријежио, па тако више никога ко је озрачен синтагмом Црногорско приморје не можемо да убиједимо да се заправо ту ради о Бокељском приморју, од Херцег Новог до Конфина код Чања, а да је Црногорско приморје онај мали земљоуз од Бара до Улциња. Толико је Црна Гора у доба краља Николе добила на име заслугах, али не и Боку, коју је као неосвојиву тврђаву, са око 80 фортификованих објеката Аустроугарска саградила да буде до конца неосвојива фортеца. Да се Аустроугарска није распала, о Боки би могло да се говори и као о Тврђави Боки.
Данас, када је од веома српског и римокатоличког Дубровника остао само римокатолички Дубровник са инсигнијама хрватских демократских владара, данас када нема ни говора о озбиљнијим групацијама обалних Срба сјеверозападније од Боке, испада да је Бока једина историјски потврђена географија на којој наш народ и даље живи уз море.
Велика грешка српских средњовјековних владара била је у томе што са већом пажњом нису гледали на поморство. У праву је Предраг Матвејевић: Земље које нису дале службени положај картографији не биљеже велике поморске подухвате. Поморство и картографија били су дио војне моћи и стратегије.
Свети Сава који је био путник на броду, посебно када је пловио у Свету земљу, управо је у Боки основао Зетску епископију 1219, што ће рећи да догодине славимо 800 година Светог Саве не на још једној српској географији него у географији у којој је, мимо Свете Горе, култ Светог Саве управо најизраженији.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *