НЕБО НАД ДАМАСКОМ

ШТА СИРИЈИ ДОНОСИ С-300

Иако је годинама блиско сарађивала с традиционалним непријатељима Израела – Сиријом и Ираном – Русија је успевала да очува добре односе с јеврејском државом. После обарања извиђачког авиона у Сирији, ситуација се драматично мења, а испорука убојитог система С-300 може бити тек први корак у ескалацији сукоба

Пробија се зрак наде: неко поставља границе Израелу. Први пут после низа година једна држава је јасно Израелу показала да постоје ограничења његове моћи, да није у реду да чини шта му је воља, да није сам у игри, да га Америка не може увек штитити и да постоји тачка до које може да прави штету. Редови које сте управо прочитали нису цитат коментара из неког иранског, путиновског или неонацистичко-антисемитског листа. Ради се о првим реченицама коментара под насловом „Русији с љубављу“, који је у најстаријем израелском дневнику „Харец“ потписао Гидеон Леви. Поводом одлуке Москве да, због израелског безобразлука који је довео до уништења једног руског авиона над сиријским небом и погибије петнаест руских војника, Сирији пошаље противваздушни одбрамбени систем С-300 (иначе плаћен Русији, а требало је да буде испоручен још 2013, али није управо због противљења Израела), Леви пише: „Израелу је било потребно да му неко постави та ограничења као што му је потребан кисеоник. Током последњих година гордост и геополитичка стварност су му омогућили потпуну обест. Могао је да патролира либанским небом као да је његово, бомбардује Сирију као да је Газа, повремено уништава Газу, стави је под бесконачну опсаду и настави, наравно, да окупира Западну обалу. Изненада, неко се успротивио и рекао: станите одмах. Макар у Сирији: ту је крај. Хвала, Мајчице Русијо, што си поставила границе детету које нико дуго није обуздавао.“

[restrict]

ИЗНУЂЕН ПОТЕЗ Да Левијев опис израелског понашања током протеклих година, ако не и деценија, у највећој мери одговара истини указује и став Тел Авива у односу на инцидент са обарањем руског извиђачког авиона ИЛ-20. Израелски званичници, и војни, и политички, заузели су надмени став у стилу „бомбардовали смо, бомбардујемо и бомбардоваћемо како, кад и шта нам буде одговарало“, а Русе су посаветовали да за све окриве Сирију и прихвате израелску верзију догађаја. У првим моментима после инцидента деловало је да ће тако и бити – председник Владимир Путин је за трагедију окривио „несрећни след догађаја“, а већина руских медија је, како указује аналитичар Израел Шамир (Рус јеврејског порекла који је 1969. емигрирао у Израел, учествовао у Јомкипурском рату 1973. године да би касније прешао у православље и постао оштар критичар државе Израел), заузела антисиријски и произраелски став. „Морам признати да сам и ја мислио да ће Руси прихватити израелска објашњења и да ће случај бити затворен“, навео је он, додајући да је у руским медијима „свако ко је позивао на снажнији одговор израелској провокацији био називан ’антисемитским агитатором’“. Ствари су, међутим, брзо почеле да се мењају и крећу сасвим неочекиваним током. Први сигнал да Москва овај пут неће Тел Авиву прогледати кроз прсте био је када је Кремљ одбио да прими високу израелску делегацију предвођену премијером Бењамином Нетанијахуом и министром одбране Авигдором Либерманом. Прихваћен је само долазак војне делегације с командантом ратног ваздухопловства генерал-мајором Амикамом Норкином на челу чија су објашњења по доласку у Москву одбачена обимном документацијом и доказима да су Израелци свесно и намерно изазвали обарање авиона, те да коначна одговорност лежи на њима, а не на сиријским снагама које јесу дефакто испалиле ракету којом је погођен несрећни ИЛ-20.
Шамир наводи да је израелски напад Путина лично узнемирио. „Познато је да он не подноси издају. Нетанијахуа је сматрао скоро пријатељем, а обарање авиона од стране доскорашњег пријатеља га је веома погодило“, навео је он указујући, ипак, да постоје и неки „мање лични“ разлози за чврст и бескомпромисан одговор: „Истовремено (са обарањем авиона) владајућа Јединствена Русија је претрпела понижавајући пораз на изборима за губернаторе. Неки кандидати (Јединствене Русије) поражени су са 70 према 30 посто гласова, а у три региона представници изразито антизападне коалиције националиста и комуниста су освојили власт. У оружаним снагама одмах је одбачена идеја да се прошлост заборави и војска је захтевала снажнији одговор.“ „Путин је најпрозападнији владар којег Русија може имати. Његов наследник би највероватније био још чвршћи у односу на западне захтеве, док шанса да прозападни елементи преко избора дођу на власт просто не постоји. Као и сваки владар, он мора да следи жеље своје базе. Он није желео да поквари односе с Израелом, али је слобода деловања израелском ратном ваздухопловству морала бити укинута“, додао је.

НОВА ПРАВИЛА ИГРЕ Руски министар одбране Сергеј Шојгу изјавио је 24. септембра (тачно недељу дана после инцидента) да ће противваздушни системи сиријским снагама бити испоручени „у року од две недеље“ (до 8. октобра) и упркос упозорењима не само Тел Авива него и Вашингтона да то нипошто не раде. Одмах после тога појавиле су се информације да је С-300, тј. највећи део овог система већ на територији Сирије и да су елементи система С-300, укључујући и систем за радио-електронску борбу „крашуха 4“ испоручени у ноћи између 24. и 25. септембра преко аеродрома Маздок у Северној Осетији. Руски сајт „Уралинформ.ру“ тада је објавио и три фотографије на којим се наводно види истовар „крашухе 4“ из транспортног авиона „АН-124 Руслан“ негде у Сирији. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров је у Уједињеним нацијама у петак 28. септембра отворено и јавно изјавио да је испорука система Сирији „већ почела“. Пет дана касније, 2. октобра, министар одбране Сергеј Шојгу обавестио је председника Путина да је испорука обављена. „Окончали смо испоруку система С-300“, рекао је Шојгу, прецизирајући да је испоручено 49 комада војне опреме укључујући радаре, контролна возила и четири лансера.
Слање С-300 Сирији у овом тренутку је свакако врло ризичан потез који би могао значајно ојачати позицију Москве и Дамаска у окончавању седмогодишњег грађанског рата у овој земљи, али би могао изазвати и шири сукоб, уколико би друге силе (посебно Израел и САД) већ добрано навикнуте да бомбардују Сирију како им се прохте, одлучиле да ово спрече. Овим потезом Русија, која је регион око Латакије прогласила „зоном забрањеног лета“ одмах после инцидента, планира да летење било каквих авиона који јој се не допадају забрани на територији читаве Сирије, а потенцијално и шире. Систем ће бити номинално под контролом сиријских снага, али је готово извесно да ће на обарачу бити руски прст, посебно ако се узме у обзир чињеница да ће захваљујући новим мерама читав сиријски ПВО систем бити интегрисан са оним руским и директно од њега зависан. Када (сада већ више није питање „ако“) овај систем буде успостављен на терену, то ће приморати Израелце (који се хвале да су у последњих 18 месеци у више од 200 наврата бомбардовали сиријске снаге) као и друге силе уплетене у сукоб, попут Турске и америчке коалиције, да се више консултују с Москвом ако пожеле да некада бомбардују Сирију, или да преузму већи ризик од могућих губитака.

ИНТЕГРИСАНИ СИСТЕМ ОДБРАНЕ Војни аналитичар, бивши заменик команданта румунског војног аеродрома Отопени Валентин Василеску тврди да је од испоруке ракета С-300 Сирији много важнија чињеница да ће ова земља добити најмодернији систем на свету за управљање ваздушним бојиштем. „Неће ове ракете гарантовати безбедност руских и сиријских авиона и копнених циљева. Нису оне најважнији елемент. Истинска важност је свеобухватна архитектура коју Русија ствара око сиријског ваздушног простора. Поред противваздушних система С-300/ПМУ2 домета 250 километара, Русија ће испоручити и најмодернији систем на свету за команду, контролу, комуникације и надзор у ваздушном простору. Ово представља огроман корак за сиријску армију чија ће се прецизност повећати 50 пута. Помоћу овога, ни лансирање најстаријих ракета из совјетског периода попут С-200, С-75 и С-125 више неће бити рискантан подухват, него ће и оне постати готово подједнако прецизне колико и С-300“, навео је он.
Од сада сва средства за противваздушну одбрану у Сирији – и руских и сиријских снага – биће интегрисана у јединствени систем. Када један радар у Сирији открије ваздушну мету, аутоматизовани систем ће информацију пренети свим осталим радарима који контролишу ваздушне и ракетне снаге руске и сиријске војске, али и руским интегрисаним компјутерским серверима који чувају радарски одраз свих могућих ваздушних мета, укључујући и крстареће ракете и најмодернији амерички авион Ф-35. По идентификацији, подаци о ваздушним циљевима се шаљу команди сиријских оружаних снага, а цео овај процес аутоматски надзире шеф руских снага у Сирији. Руски компјутерски системи тада у борбену готовост стављају све јединице сиријског ваздухопловства и ракетних снага које се налазе на путањи идентификованих циљева уз предвиђање потенцијалних копнених циљева непријатеља и израчунавање броја авиона и ракета неопходних за одбрану. Сиријски авиони и ракете ће, захваљујући руском систему, бити заштићени од електронских контрамера. У оквиру овог система налази се и опрема која омогућава ометање навигације путем GPS-а, поморских или ваздушних радара, што ће крстареће ракете и друга средства навођена овим путем учинити потпуно „слепим“.
Василеску претпоставља да ће Руси у Сирију послати систем за аутоматску контролу и команду „пољана Д4М1“ који покрива површину од 800 квадратних километара (простор величине Француске) и истовремено може да прати 500 ваздушних циљева и делује против њих 250 и интегрише више од 14 дивизиона далекометних ракета С-300 и противваздушних ракета средњег и кратког домета било које генерације уз време реакције између једне и три секунде. Када сиријска војска добије ове могућности, њен систем ће бити сличан онима које поседују значајне војне силе попут Русије, САД, Британије, Француске и Израела. Ово ће јој омогућити да покрене офанзиву на преостале терористе у Идлибу без страха од западне одмазде.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *