Мирни избори у немирној Босни

Шта ће Републици Српској донети тријумф Милорада Додика и Жељке Цвијановић, и како су Бошњаци добили два уместо само једног представника у Председништву БиХ

Пише Коља Бесаровић

Велика победа Милорада Додика и његове коалиције на изборима у БиХ  требало би, уколико опозиција и западни фактори не буду у наредним данима покушали да разним играма оспоре вољу гласача, да донесе стабилност и очување досадашњег курса Републике Српске. Додиков тријумф у надметању с Младеном Иванићем за место члана Председништва БиХ, као и избор Жељке Цвијановић за његовог наследника на функцији председника Републике Српске, гарантују учвршћивање веза Бањалуке са Србијом, али и наставак чврсте сарадње с Русијом, која такође може бити задовољна резултатима избора у мањем ентитету БиХ.

[restrict]

ПРЕ СВЕГА СРПСКА Државник из Лакташа је три сата после затварања бирачких места прогласио своју победу саопштивши да је после 85 одсто пребројаних гласова недостижан за свог ривала, пошто је добио 56 одсто гласова (330.000), а Иванић 44 одсто (260.000).
„Иванић је кажњен због поданичке политике коју је водио према Западу. Нису му помогли ни силни Енглези који су дошли“, објаснио је Додик разлоге неуспеха досадашњег српског члана Председништва БиХ, а затим најавио да ће у овом заједничком органу заступати политику која ће бити диктирана интересима Републике Српске. „Трудићу се да не разочарам људе који су ми поклонили поверење и гласали за мене. Моја девиза ће бити Република Српска пре свега, а инсистираћу да у мом кабинету у Председништву БиХ буде застава РС. Све оно што је до сада наметнуто биће поново на дневном реду, сигурно је да ћу тражити да се одбаци политика мешања странаца. Уколико чланови Председништва желе да направимо мало бољу Босну него што је она сада, онда морају да избаце високог представника из БиХ, а такође из Уставног суда морају да оду странци“, поручио је Додик.

БОШЊАЧКИ ХРВАТ Он је нагласио да га не занима ко су чланови Председништва Босне и Херцеговине из редова друга два народа, те изразио наду да ће имати добру комуникацију с колегама у овом органу. Ово би се првенствено могло схватити као дипломатско-куртоазно слање позитивних сигнала Бошњацима и међународним факторима у победничкој изборној ноћи, пошто је тешко очекивати да искусан политичар, какав је Милорад Додик, заиста очекује да ће имати добру сарадњу у Председништву у коме ће против себе имати двојицу заговорника унитаристичког бошњачког курса. Захваљујући изборном закону, који омогућава да сви грађани Федерације БиХ могу бирати чланове Председништва Босне и Херцеговине из редова оба народа у овом ентитету, бројнији Бошњаци нису само изабрали свога представника, кандидата СДА Шефика Џаферовића, већ и „грађански оријентисаног Хрвата“ Жељка Комшића.
Иако је кандидат ХДЗ-а и досадашњи члан Председништва БиХ Драган Човић добио чак 80 одсто хрватских гласова, то му није било довољно да и даље у овом органу заступа интересе свога народа, пошто су Бошњаци, користећи гласачку већину, прогурали човека који ће заступати првенствено њихове интересе. Комшић, који је током рата био припадник Изетбеговићеве Армије БиХ и за успешну службу у њој добио високо одликовање „Златни љиљан“, већ је два пута, 2006. и 2010. године, као кандидат социјалдемократа Босне и Херцеговине биран у Председништво државе, што је изазивало огромно незадовољство код Хрвата. Након што се разишао са социјалдемократама, препустио је 2014. место у Председништву Драгану Човићу, али се сада, мада није био фаворит, ипак вратио у зграду у сарајевској Титовој улици. Његов поновни избор (Комшићу је, иначе мајка Српкиња, а иако је крштен у Католичкој цркви, изјашњава се као агностик) наговештава нову кризу у бошњачко-хрватским односима, пошто је Човић, поручивши „да Бошњаци не могу бирати Хрватима њиховог члана Председништва БиХ“, најавио да се Мостар неће помирити са овом мајоризацијом. Могуће је да ће наметање Комшића довести до блокада канатоналних органа, као и Скупштине Федерације БиХ, а не би било изненађење ни да истинске хрватске странке опструишу и рад Парламента Босне и Херцеговине. Продубљивање бошњачко-хрватских супротности, које се, наравно, неће допасти њиховим западним менторима, могло би у овом троуглу да буде корисно за српску страну, која је досад, супротно чињеницама, од међународних бранилаца „јединствене БиХ“ била проглашавана јединим проблемом у Босни и Херцеговини.

ОСПОРАВАЊЕ РЕЗУЛТАТА Услов за то је постизање бар минималног национално-државног консензуса међу политичким блоковима у Републици Српској, што је, бар у тренутку док пишемо ове редове, нажалост мало вероватно. Иако су многи очекивали да ће Младен Иванић признати пораз и честитати Милораду Додику на очигледном тријумфу, то се није догодило по објављивању резултата. Уместо тога је досадашњи члан Председништва БиХ, обраћајући се јавности у изборној ноћи а тврдњом да је „још рано за проглашење победе“, настојао да продужи игру и остави простор за оспоравање успеха свог конкурента. Он је довео у питање резултате у Зворнику и затражио поновно пребројавање гласова, што, чини се, наговештава методе којима ће лидери такозваног Савеза за победу покушати да пораз претворе у победу, или бар закомпликују постизборну ситуацију у Републици Српској.
Још индикативније је било оспоравање тријумфа Жељке Цвијановић у надметању за функцију председника Републике Српске. Њен ривал, лидер Српске демократске странке Вукота Говедарица је, позивајући се на 45 одсто обрађеног изборног материјала, саопштио да има предност од 4.500 гласова и најавио да очекује коначну победу. Млађани први човек СДС-а је као свој адут навео велику предност у Бањалуци, а индикативно је да су из антидодиковске коалиције током изборне ноћи многи (попут лидера Иванићевог ПДП-а Бранислава Бореновића) у први план стављали успех овог блока у урбаним срединама (главни град РС, Бијељина, Добој). Тиме су желели да поруче јавности да њихову политику подржава младо, модерно и високообразовано градско становништво, док је уз Додика рурални, архаични, конзервативни и мање образовани део народа. Оваква подела на више и мање вредне гласаче потиче из добро познате глобалистичке кухиње, са чијим опасним рецептима смо се добро упознали у протеклим годинама. Релативан успех Савеза за победу (Додик је у изборној јединици Бањалуци добио више гласова од Иванића) треба ставити у контекст деловања утицајних специјалних западних агената, који углавном раде у највећим градовима државе на мети (сетимо се примера Београда и Кијева) где међу младим, високообразованим и друштвеним мрежама склоним гласачима имају најпогоднији „материјал за обраду“.
Жељка Цвијановић је у првим часовима 8. октобра, у присуству Милорада Додика, прогласила своју победу, поручивши да, након 77 одсто пребројаних гласова, њена предност над Вукотом Говедарицом износи недостижних 30.000 гласова. Извесно је да су Додик и Цвијановићка пре него што су се одлучили да прогласе победу узели у обзир фактор гласова поштом, односно гласова из иностранства, који су одлучујуће допринели да садашња председница Владе Републике Српске изгуби 2014. у фото-финишу трку с Младеном Иванићем за члана Председништва БиХ.
Није никаква тајна да госпођа Цвијановић нема харизму првог човека своје странке, па је свесно током изборне кампање била циљана као слаба тачка у Додиковом строју. Процењивало се да, ако се већ не може победити Додик у трци за Председништво БиХ, онда му се бар преузимањем места председника Републике Српске могу „ставити клипови под точак“, односно створити стање у коме представници ентитета из Бањалуке неће говорити једним гласом.

ДРЖАВОТВОРНИ РЕЗОН Народ у Републици Српској је, међутим, већински мислио другачије. Иако су многи од оних који су гласали за Додика и његову коалицију незадовољни негативним економским и социјалним резултатима његове политике, при изборном опредељивању ових људи је преовладао државни резон. Једноставно грађани су, добрим делом због отвореног притиска Запада да се подрже „умерене снаге“, проценили да им једино победа јаког човека из Лакташа гарантује настављање досадашњег курса очувања и јачања Републике Српске. При томе су посебно у обзир узимали руски фактор, пошто су се протеклих година могли уверити да након више од две деценије препуштености на милост и немилост ненаклоњеним западним моћницима, Срби са западне стране Дрине коначно имају подршку једне велике и историјски блиске силе персонификоване у Владимиру Путину. Милорад Додик је у њиховим очима био човек који обезбеђује наставак тих блиских веза, док је Младен Иванић представљао опцију гурања у евроатлантске интеграције и удаљавања од Москве.
Иако се у Председништву БиХ све одлуке доносе консензусом, извесно је да би Милораду Додику било далеко лакше да интересе Српске усклађује са аутентичним представником хрватског народа Драганом Човићем него да се супротставља двојици реализатора бошњачке унитаристичке политике. Без обзира на то, не треба сумњати да ће Милорад Додик, од чијег су доласка на ову функцију страховали сарајевски политички и медијски кругови, отворено и храбро заступати интересе свога народа и настојати да искористи сваку прилику да поправи његов статус на међународној сцени. У том смислу треба посматрати и Додикову изјаву да ће покушати да ступи у контакт с Доналдом Трампом, што би у случају да се реализује, представљало велики корак напред за Републику Српску, али и целокупне српске интересе.

СЦЕНАРИО (ДЕ)СТАБИЛИЗАЦИЈЕ Наравно, не треба имати илузија да ће све ићи лако, поготово јер је још увек нејасно да ли ће побеђени Савез за победу и западни фактори (у првом реду Велика Британија и заступници досадашњег босанског курса у Америци) прихватити резултате избора или покушати да их путем захтева за понављање бројања гласова или протестним окупљањем присталица антидодиковског блока оспоравају. Уколико се деси ово друго, Републику Српску очекују неизвесни дани, али и губљење шансе да се изборни резултати искористе за процес политичке стабилизације.
Мада у време док пишемо овај текст још нису саопштени коначни резултати избора за Скупштину Републике Српске и Парламент БиХ, извесно је да ће, у случају да се потврди Додикова процена да ће његова коалиција имати око 60 одсто места у скупштини српског ентитета, она моћи самостално да формира владу. Било би, међутим, државнички мудро да зарад стабилизације прилика у Републици Српској, Додик и Цвијановићева понуде Српској демократској странци формирање велике коалиције. Лопта би тада била у дворишту странке која има велике заслуге за формирање Републике Српске, али дуго не успева да увери бираче да заслужује шансу да се врати на власт. Сада би, макар као млађи партнер, добила прилику да се нађе на власти, али и потврди да су јој државни интереси пречи од ускостраначких. Ма како овај сценарио српско-српског компромиса изгледао мало вероватан, у политици су често оштро супротстављене стране проналазиле заједнички интерес у фотељама власти, па зато он, ипак, није незамислив.

ЧЕСТИТКА ВУЧИЋА

Милорад Додик је у првом обраћању јавности након изборног тријумфа саопштио да се телефонски чуо с председником Србије Александром Вучићем, који му је честитао победу. Лидер Републике Српске је такође најавио да ће се, пре разговора са другом двојицом нових чланова Председништва БиХ, састати с Вучићем.

ГЛАСАЛО 57,3 ОДСТО БИРАЧА

Избори у Републици Српској су, супротно неким најавама, захваљујући и ефикасном деловању полиције РС, протекли мирно и без инцидената. На гласање је изашло 57,3 одсто уписаних бирача, док је у Федерацији БиХ тај број био мањи – 51,25 одсто. Укупно је на изборе у целој Босни и Херцеговини изашло 53,36 одсто људи с правом гласа.

[/restrict]

Један коментар

  1. Mile je izuzetno vest i pametan politicar nemamo boljeg.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *