Македонија између народа и НАТО-а

У сложеној ситуацији која је настала у Македонији после успешног бојкота референдума о Преспанском споразуму од стране православних Македонаца, отворила су се многа питања. Најпре, да ли су чином изостанка с референдума Македонци успели да одбране своје право да самостално и слободно одлучују о имену своје националне државе или ће одлука о томе, као и о питању националног идентитета ипак бити донета на другом месту. Ништа мање значајно је македонско црквено питање, без чијег решења нема коначне стабилизације националног идентитета Македонаца. О томе какав значај има садашња Македонија из угла покушаја НАТО-а да допре у срце Балкана, какав би био резултат трампе националног идентитета за „шаргарепу“ обећаног чланства у НАТО-у и ЕУ, шта о томе каже Устав Македоније, те да ли би, уместо Цариградске патријаршије, СПЦ могла да понуди томос Македонској православној цркви разговарамо са др Душаном Пророковићем, професором Факултета за дипломатију и безбедност, др Слободаном Орловићем с Правног факултета у Новом Саду и доцентом Зораном Чворовићем с Правног факултета у Крагујевцу

[restrict]

Душан Пророковић

Македонија у раљама геополитике

Јован Цвијић је центром Балканског полуострва називао Косовску Митровицу, Ниш, Скопље и Софију. Геополитички посматрано какав значај има садашња Македонија из угла покушаја НАТО-а да допре у срце Балкана?
Македонија је бисер у балканском геополитичком ђердану. Најкрупнији. Најскупљи. Јован Цвијић је српске војне циљеве пред балканске ратове класификовао: прво, присаједињење Македоније, а затим излазак на море. Под тим утиском је регент Александар Карађорђевић, како нам изводи из историјских архива показују, био спреман да због Македоније води и нови, трећи балкански рат. Није желео да попусти Бугарима. Није се поколебао пред притисцима Беча.
Иако без адекватне стратегијске дубине и без директног приступа мору, (Вардарска) Македонија има велики геополитички значај. С једне стране, проходна и правцем север–југ, чинећи саставни део моравско-вардарске вертикале, и од запада ка истоку, долинама Вардара, Црне и Криве реке, Беласице и Струмице, овај простор је својеврсна „балканска раскрсница“. Македонија спаја Централну Европу, преко Србије, са Источним Медитераном, преко Грчке, као и приобаље јадранског акваторија, преко Албаније, са црноморским ареалом, преко Бугарске. С друге стране, таласократским (поморским) силама, континуално заинтересованим за наш део света, Македонија је својеврсни „геополитички амортизер“, инструмент за одржавање равнотеже између грчких, бугарских, српских и албанских интереса.
Да ли од избора Македоније којим путем ће се даље усмерити на неки начин зависи и оријентација читавог Балкана?
Својевремено је, на почетку југословенске кризе, мудри Валери Жискар д’Естен прокоментарисао шта је суштина у „македонском питању“. Односно да ли ће се Македонија дугорочно „усмерити“ ка балканској хоризонтали – чвршћем повезивању са Албанијом и Бугарском, или ка вертикали – која води од Грчке ка Србији. Од тог избора зависи оријентација целокупног Балкана. На том трагу је негде и идеолог неоосманизма Ахмет Давутоглу, који, разумљиво, подржава прву варијанту. Спречити стратегијско умрежавање Грчке и Србије он назива „ноћном мором“. За интересе Турске, наравно. Таласократске САД и Велика Британија, вођене глобалним циљевима и успостављајући једнополарни поредак, логично и са њиховог становишта посматрано сасвим рационално, уопште нису желеле да праве изборе између хоризонтала и вертикала. Желели су све. Као што је Фреди Меркјури у популарној песми опевао крајем тих осамдесетих: I want it all, and I want it now! Цео Балкан је морао бити интегрисан у НАТО. Као копча за лакше позиционирање ка новим циљевима на Блиском истоку и постсовјетском пространству. У том контексту, Македонија је послужила сврси. Срећна околност за САД био је и Киро Глигоров. Умерен, тактичан и више него опрезан, успео је да замишљено спроведе у дело. Да није било Кире Глигорова, тешко би било данашње Македоније. Замислите само да се на његовом месту нашао неко од новокомпонованих политичара. Зоран Заев, на пример. Македонија би пливала у крви. Тај рат би био гори него онај у БиХ.
У којој мери се македонско питање прелива и на интересе околних земаља?
Због проходности и последично – конективности (како је Цвијић дефинисао – због елемената спајања), Македонија је веома геополитички значајна за све околне државе и народе. Што пракса доказује: Грци јој не признају име државе, Бугари језик (тиме оспоравајући и народотворни процес етничких Македонаца), Срби „аутокефалност“ цркве, а Албанци територијалну целовитост. Одржавање целовитости Македоније за глобалну таласократију је у таквим околностима постало „балкански приоритет“. А решавање спора са Грчком, како би се коначно „ударио НАТО печат“ на македонско питање – кључна ствар. Али историја је узвратила ударац. Како дефинисати Македонију? Префикс „Вардарска“ није долазио у обзир, због реминисценција на српско ослобађање; „Илинденска“ је сметало због ВМРО-овског устанка, повезаног с бугарским елементима; „(Јужно)Словенска“ је било проблематично за Албанце, који чине око четвртине популације; „Горња“ је неприхватљиво за Грке, јер би онда постојала и „Доња“, а што имплицира на „целовитост простора“, па би тиме (према неким њиховим тумачењима) могло доћи до појаве територијалних претензија у будућности.
Да ли на македонском примеру видимо како је све геополитика. Једино што с великом поузданошћу не видимо јесте – какав расплет следи?
Очигледно, већина становништва на „северномакедонизацију“ неће пристати. А како смо дубоко загазили у еру мултиполарности, САД и Велика Британија више немају утицај као пре деценију и по, па не могу усмеравати политичке процесе као тада. Без угуравања у НАТО, тешко ће контролисати и унутрашње (македонске) и регионалне (балканске) политичке процесе. Ма колико су појединцима деведесетих година деловале смешно речи Д’Естена, показује се да је био у праву: решење балканске кризе је у македонском питању. НАТО и даље жели цео Балкан, али је уочљиво да алтернативна балканска хоризонтала јача. Тиранска платформа је управо о томе. Као и обраћање самопроглашене МПЦ бугарском патријарху. Да ли ико гаји илузије да ће „вертикала“ све то посматрати мирно? Македонија је (поново) у раљама геополитике. А с њом и цео Балкан!

Слободан Орловић

Скривени мамци референдумског питања

Шта предвиђа Устав Македоније када је реч о одлукама пред којима се нашао народ Македоније на референдуму одржаном 30. септембра?
Референдум је, као непосредно одлучивање народа, споредан и редак начин доношења важних државних одлука у већини данашњих држава. Углавном се расписује када власт путем референдума жели да подели политичку одговорност за последице које ће изазвати доношење неке одлуке. Други случај је aкo je уставом или законом прописано да мора да се организује референдум о питањима којима се одлучује о нечему важном, на пример, о промени устава. У БЈР Македонији национални референдум је уставна категорија (чл. 68 и 73 Устава Републике Македоније) и расписује га Собрање (парламент) већином од укупног броја посланика (њих најмање 61). Референдум се расписује о питањима која су у надлежности Собрања. Одлука на референдуму је пуноважна ако је за њу гласала већина изашлих бирача, под условом да је на гласање изашло више од половине укупног броја бирача. У Уставу стоји и да се референдум обавезно расписује (Собрање је дужно да га распише) на предлог најмање 150.000 бирача. Овако Уставом уређен референдум је правно обавезујући, што значи да је референдумска одлука обавезујућа за органе власти.
Да ли се питања од суштинског националног значаја која се тичу имена, службеног језика, територије и других државних атрибута, могу се решавати рефендумом или, пак, само променом устава?
У случају БЈР Македоније, као уосталом и у свакој држави где постоји владавина права, уставноправна питања – она суштински национално значајна која се тичу имена, службеног језика, територије и других државних атрибута, могу се решавати само променом устава. Референдум одржан у БЈР Македонији 30. септембра 2018. заправо није прави референдум, онај који познаје македонски устав. Због тога што је унапред проглашен необавезујућим, тај референдум није ништа друго неко нека врста званичне, од стране власти, анкете или испитивања о томе шта грађани мисле о ЕУ и НАТО-у, и о тространом Преспанском споразуму (2018) закљученом између министара спољних послова у македонској и грчкој влади и представника УН. Да је расписан „прави“, обавезујући референдум, он свакако не би могао имати противуставно питање – какво је, на пример, промена имена државе које је утврђено уставом. Како је Преспанским споразумом предвиђена, између осталог, и промена имена садашње македонске државе, референдум о том споразуму отворено крши њен устав. Стога је било политички (не и уставноправно) могуће само расписати овакав, консултативни референдум који правно не обавезује било кога. Треба напоменути да се чак и у Србији почело говорити о некаквим референдумима који би садржали неуставно питање, на пример: да ли сте за признање „Косова“ као државе, да ли сте за територијално разграничење с Косовом и сл.
Да ли може бити консултативан референдум који мора да одговори на питање суштински значајно за једну земљу – као што је улазак у НАТО и ЕУ?
Главна политичка битка у вези са било којим референдумом тиче се референдумског питања. Оно је често сугестивно (упућујуће) јер власт жели да грађани одговоре на један начин; може бити и мимикрирано (прикривено) – када се право питање „закачи“ за неко или нека наглашена питања; компликовано – просечан грађанин често не може ваљано и извесно да процени последице свог одговора „да“ или „не“ јер просто нема довољно искуства, образовања, знања или интересовања за решавање важних државних питања; а може постојати и више од једног референдумског питања на једном референдуму. БЈР Македонија, као и друге бивше југословенске републике, има искуства са оваквим референдумским питањима. Тако је 8. септембра 1991. организовала референдум о отцепљењу од СФР Југославије с питањем које је било мимикрирано и „закачено“ за друго питање: „да ли сте за суверену и независну Македонију, с правом удруживања с независним државама Југославије?“. Логично, следи одговор „да“ јер одговор „не“ не значи ништа. По таквом искуству, и на овом необавезујућем референдуму из 2018. године, за сваку случај су, осим главног а скривеног питања о Преспанском споразуму, повезана и истакнута још два (обећавајућа) питања, попут мамаца: да ли сте за улазак у ЕУ и НАТО, уз прихватање споразума између Македоније и Грчке?. Формулација је таква као да се грађани изјашњавају о чланству у ЕУ и НАТО, а Преспански споразум је ту онако успут, као нешто неважно и споредно, а не прворедни услов од кога, између много тога осталог, зависи чланство неке будуће Северне Македоније у ЕУ и НАТО-у.
Ако је референдум због излазности проглашен неважећим, шта би могао бити следећи корак у инсистирању да договор с Грчком буде реализован – да ли је могуће поништити вољу народа и гласати о уставним изменама у самом парламенту?
О последицама резултата овог референдума (изашло 35,91 посто бирача, „за“ гласало 91,46 посто) може се говорити политички, али не и правно. Чак и да је био формално успешан (била је потребна натполовична излазност бирача), овај референдум не би производио правне последице јер је необавезујући. Али су политичке последице овог референдума веома јасне – изразита већина грађана није за прихватање Преспанског споразума, односно није за промену имена државе и националног идентитета. Остаје на власти да такву поруку народа прихвати или игнорише, имајући у виду будуће последице.

Зоран Чворовић

Зашто СПЦ не би издала томос МПЦ?

Да ли је у ситуацији када су Македонци рекли „не“ процесу лишавања државе свих македонских националних атрибута македонско црквено питање опет добило на значају?
Прихватање наметнутог имена државе било би тек прва фаза у процесу лишавања државе свих македонских националних атрибута, како би се Македонија преобразила из националне државе Македонаца у грађанску државу, у којој се испод национално безличне форме спроводи албанска експанзија. У таквој ситуацији поново добија на значају македонско црквено питање. Пошто интересу српског народа и државе Србије не одговара да Албанци добију још једну државу на Балкану којом би пресекли везу између православних Грка и Срба, српски народ би данас морао да пружи подршку православним Македонцима у одбрани националног идентитета, независно од оног што се дешавало у даљој и скоријој прошлости.
Шта имате у виду када кажете да би српски народ могао да подржи православне Македонце?
Тренутак у коме Запад покушава на бруталан начин да одузме Македонцима право да одлучују о имену своје државе, прави је моменат да Српска црква донесе томос о давању аутокефалности МПЦ, уз договор о имену који би био прихватљив и за Грчку цркву. Тиме би Српска црква у решавању македонског црквеног питања напустила Прокрустову постељу на којој се нашла после формирања аутономне Охридске архиепископије на челу са архиепископом Јованом (Вранишковским). С једне стране, Српска црква покушава да реши македонско црквено питање преко клира аутономне Охридске архиепископије, а с друге стране тај исти клир се налази под снажним утицајем Цариградске патријаршије, којој није у интересу да Српска црква, као црква-мајка, реши македонско црквено питање, макар и преко њихових клијената из Охридске архиепископије. Сходно својој тежњи да буде православни папа, цариградски патријарх вреба прилику да самостално, противканонски изда томос о аутокефалности МПЦ, али тек пошто се реализује Преспански споразум и реши НАТО перспектива Македоније. У таквој ситуацији целокупно незадовољство македонског клира и народа се излива на СПЦ и српски народ, док невидљиви мајстори који планске раде на удаљавању два најсроднија балканска народа трљају руке, отварајући простор за деловање на македонској црквеној територији како Цариграда, тако и Ватикана.
Издавањем томоса о ауткефалности МПЦ, Српска црква и српски народ би се представили као једини истински пријатељи македонског народа, у тренутку када је овај народ суочен с претњом губитка идентитета. На тај начин би Српска црква и српска национална политика изашле из наметнуте дефанзивне позиције у којој су се нашле због несвесног прихватања међуратног хрватског политичког става о истоветности македонског и црногорског питања. Јер нерешавање стварног македонског црквеног проблема услед зебње да се не разбукти суштински непостојећа тежња за аутокефалношћу у Црној Гори, није ништа друго него доказ да мртав Стјепан Радић страхом усмерава обамрлу српску националну црквену политику. Истовремено, издавање канонски утемељеног томоса о аутокефалности МПЦ од стране Српске цркве, као цркве-мајке, био би озбиљан удар стратегији Цариградске патријаршије да она неканоски преузме улогу издаваоца томоса о аутокефалности, од Украјине до Црне Горе. Само дефанзивна позиција Српске и Руске цркве омогућавају Фанару да ровари унутар њихових канонских јурисдикција и, насупрот томе, јасан став СПЦ и РПЦ о томе где је даривање аутокефалности национално целисходно, а где штетно, онемогућава реализацију папских папских претензија Фанара по налогу НАТО-а.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *