Љубав до последњег Летонца

Нил Ушаков је годинама под сумњом Запада да је „проруски оријентисан“, што је бизарна оптужба према човеку који је стопроцентни Рус, и прозивају га да ће извести Летонију из НАТО-а ако постане премијер

На изборима у Летонији победила је проруска партија „Саскања“ (сагласност, хармонија), на чијем је челу популарни градоначелник Риге Нил Ушаков. И то није први пут. И пре тачно четири године, 7. октобра 2014, Ушаковљева Хармонија је освојила највише гласова, с тим што је сада у процентима добила нешто мање: од 23 одсто 2014, до садашњих 19,91 процената. Међутим, после новог изборног циклуса, ситуација на летонској политичкој сцени може знатно више да се закомпликује него раније, јер су се у међувремену догодиле и велике промене у читавој Европи. Сада су се „бранитељи европских вредности“ нашли између две ватре, па не знају да ли им више сметају проруски политичари попут Ушакова (односно Ушаковса, како га зову Летонци), или набујале снаге „десничара и популиста“, који не дају мира либералима. Како би спречили да се ове две групације споје у једну политичку силу, либерали ће морати да одлуче коме би се радије приклонили.
Иза „Саскање“ пласирала се партија КПВ (14 одсто), која је потенцијални коалициони партнер Ушаковљеве странке. Тек иза њих су Нова конзервативна партија (13), па прозападна либерална коалиција „За развој“ (12), десничарска Национална алијанса (11), Савез зелених и сељака (сада 9,96 одсто, а пре четири године освојили су преко 20) и Ново јединство (6,67 процената). Из овог кратког прегледа се види, поготово ако се упореди с претходним гласањем, да су владајуће снаге изгубиле значајан део позиција – пласирајући се тек од трећег места па наниже. Испод цензуса од пет одсто, на њихову срећу, остала је још једна проруска партија, Руски савет Летоније. Они су освојили око три и по одсто гласова.

[restrict]

ПРВИ НА ЛИНИЈИ ВАТРЕ Да тога није, Ушаков и његови савезници били би у још лагоднијој позицији, мада су и овако потврдили статус најјаче политичке опције. Остаје, стога, питање да ли ће се поново, као и у свих претходних 27 година, поновити стара матрица, по којој је проруским снагама блокиран улазак у централну власт. Формално, није реч о забрани већ о „одбијању“ других странака да сарађују. Овог пута, рекло би се, то ће теже ићи. Не само због тога што је народ опет рекао кога жели на свом челу него првенствено зато што сада и математика ради за Нила Ушаков(с)а.
А сам лидер Хармоније и градоначелник престонице Риге није скривао амбицију да овог пута са својом странком уђе у владу. „Без Хармоније није могућа стабилна коалиција која може да влада. Наравно, може да се формира и коалиција између ксенофоба и ЛГБТ активиста, али такав савез не би опстао дуже од две-три недеље“, поручио је најпопуларнији летонски политичар, који заступа умерено леве политичке погледе. У новом сазиву скупштине Хармонија ће имати 24 посланичка места, а КПВ 15, док им је за већину потребан 51 мандат. Зато овај пут није немогуће да нека од до сада владајућих партија, можда чак и либерали, направи четвртвековни заокрет и прихвати политички савез са Ушаковим. Или да се, ипак, окрену десничарима, по принципу „све што је против Руса – добро је“.
Не треба заборавити да је Летонија једно од оних места у Европи где НАТО већ годинама најревносније „јача одбрамбене капацитете“, односно допрема тешко наоружање и гради ратну инфраструктуру. Можда је и због тога владајућа коалиција изгубила популарност. Ма колико не волели Русију, Летонци знају да би они били први на „линији ватре“ уколико избије сукоб између НАТО-а и Москве. И да би у том сукобу платили највећу цену. Ма колико страсно Летонци волели НАТО, свесни су да је то обострано и да ће и њих НАТО волети до краја – све до последњег Летонца.
Чланица ЕУ и НАТО-а са нешто мање од два милиона становника показује већ годинама да, без обзира на кризу због „руске агресије“ и мешања у све и свашта широм света, летонски бирачи највеће поверење указују партији „Саскања“, на чијем је челу Нил Ушаков, први у историји руски градоначелник престонице. Још једном се поновила чудна ситуација да су Летонци, на које НАТО полаже велике наде против Русије, масовно гласали за странку коју у западним медијима називају проруском. И поново се поставља то фамозно питање: да ли ће победнику на изборима бити допуштено да формира владу и стане на њено чело, или ће превагнути „страх од повратка у мрачну прошлост“. Па ће, услед тога, владу направити од проверених НАТО играча. Али сада уз кључну разлику – тих играча остаје све мање и ускоро ће сви моћи да стану на једну америчку крстарицу.

НЕОПРОСТИВ ГРЕХ УШАКОВА Ма како ова замишљена слика изгледала можда и смешно, ситуација у овој малој, али веома значајној држави за безбедност Русије далеко је од забавне. У земљи где Руси чине скоро трећину становништва, а 40 одсто грађана код куће, у своја четири зида, говори на руском језику – док се њена влада истовремено позиционира у средиште табора противника Русије – све може да поприми драматичне обрте. Ни њих не треба искључити, све док се русофобија подстиче споља и проглашава за камен темељац „летонске државности“. Како то све изгледа, најбоље се видело после избора пре четири године. По проглашењу резултата, тадашњи председник Андрис Берзњиш дао је странкама рок од недељу дана да се „договоре“ ко ће саставити владу, и после тога ће прогласити мандатара, а да није ни помислио да мандат повери лидеру најјаче парламентарне странке, па да он проба да окупи већину.
Ушаков је већ годинама под сумњом да је проруски оријентисан, што је прилично бизарна оптужба према човеку који је стопроцентни Рус. Њега су, још уочи претходних избора, отворено прозивали да ће извести Летонију из НАТО-а ако постане премијер. А то је неопростив грех, разуме се, у земљи чија је сврха постојања (са становишта „западних пријатеља“), да буде НАТО залетиште према Москви. Још једна победа Ушакова, без обзира на то да ли ће постати премијер или неће, уноси конфузију у НАТО планове. И показује да су Летонци народ чудан: сваки пут гласају за човека који не може да постане премијер.
И за Брисел и Вашингтон савез либерала и популиста био би вероватно прихватљивији него да на чело владе стане Рус, узгред, већ скоро деценију убедљиво најпопуларнији лидер Летоније. Осим што је чистокрвни Рус, Нил Ушаков је, за разлику од многих, и без иједне мрље у политичкој каријери. Али политичке снаге које заступају рускојезично становништво (40 одсто грађана), не могу да уђу у владу и према њима се примењује политичка изолација. Да ли ће и сада, док „десничари и популисти“ освајају Европу, летонски либерали склопити радије са њима савез, него са „експонентима Кремља“? Врло могуће. Тим пре што у Европи већ има доста примера где ове снаге преузимају власт, од чега се француском председнику Емануелу Макрону диже коса на глави. А и њему је рејтинг на историјском минимуму.
Да је то реална опција, види се и из тога што је Летонија „чувена“ по спорним моментима, о чему западни пријатељи радије ћуте и на то затварају очи. Власт скоро три деценије спроводи отворену дискриминацију према руској етничкој заједници и одбија аутономију или федерализацију. Школе на руском језику претварају се у летонске, а у земљи живи најмање 233.000 „неграђана“, махом руске националности, којима Рига ускраћује основна економска и политичка права. Руси то називају „европским апартхејдом“. Слична пракса присутна је и у суседној Естонији, а у обе земље одаје се почаст припадницима СС јединица, који су се борили на страни Немачке у Другом светском рату. У Риги се маршеви СС ветерана и њихових младих следбеника, упркос противљењу Ушакова, редовно одржавају сваког 16. марта – у знак сећања на 1944, када се „Летонска легија“ први пут директно сукобила са Црвеном армијом, која им је пак приредила „Курландски котао“. Од својих 150.000 есесоваца, Летонци су имали 40.000 погинулих и 50.000 заробљених. Ова лекција важи и данас, поготово за понављаче историје.

ЗВЕЗДА КОЈА ЋЕ ДУГО СИЈАТИ Летонија живи у психози, где се сваки избори представљају као „судбоносна битка“ за независност од Русије. Досад се на овој матрици како-тако намицала постизборна већина, а у коалицију су улазили сви: од конзервативаца, либерала, до зелених и сељака. Резултати ових избора показали су да то више није довољно. Због свађе са Русијом и оријентацијом само на западне центре моћи, летонска привреда доживела је колапс током светске економске кризе, забележивши стопе привредног пада од скоро 20 одсто. Тек што се мало опоравила, уследиле су западне санкције Москви, као и разорне руске контрамере. Оне су удариле по Летонији, која је огроман део извоза пласирала на тржиште Русије. Летонија је и земља где су руска култура и језик веома заступљени и у њој постоји регион Латгалија који тежи припајању Русији. Засада нема озбиљних напетости, али ако се положај Руса не буде побољшао, никад се не зна шта носи сутрашњи дан.
Позиције Ушакова, европског политичара који скоро деценију изврсно води Ригу, јачају после сваких избора. Док је централна власт смањивала социјална давања, он их је повећавао на локалном нивоу. То га је и произвело у најпопуларнијег политичара. Образован, млад (42 године), магистар економије с данског универзитета, полиглота, социјалдемократа који брине о народу, рођени Рижанин и космополита – његова политичка звезда још дуго ће сијати. Пре или касније Летонци ће се заморити од ирационалне „руске претње“ и пожелеће нормалне односе с моћним суседом. А 40 одсто рускојезичних грађана ове земље, укључујући и натполовичну већину у три највећа града Летоније, биће ту да их увек на то подсећају.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *