Почетна / Култура / Ko ће коме, ако не свој своме

Ko ће коме, ако не свој своме

Одржана 27. Међународна трибина композитора 2018

Како су еминентне награде за остварења у области музике, те за изузетан допринос у промоцији српске музике и музичку есејистику додељене у – породичном кругу!

За разлику од Генералне скупштине европских композитора у септембру, коју је Удружења композитора Србије весело отворило вечером у башти СОКОЈ-а уз салсу Balkan Salsa Bendа Јована Маљоковића, 27. Међународна трибина композитора отпочела је крајње озбиљно, музиколошки. После доделе награде Стеван Мокрањац за најбоље остварење у 2017. Ивани Стефановић за радиофонску поему Велики камен, ансамбл Метаморфозис је свирао дела наших и иностраних композитора, уз обавезног Дејана Деспића са високим бројем опуса 168. Награђено дело може да се слуша само на радију. Од прошле године Удружење додељује још две награде: Александар Павловић (за изузетан допринос у промоцији српске музике) и Павле Стефановић (за музичку есејистику и критику). Павле Стефановић је био филозоф и естетичар, бавио се писањем о музици, али га је за заштитни знак ове награде највише кандидовало крвно сродство – отац је моћне Иване Стефановић. Јер било је много истакнутијих имена у нашој музичкој прошлости која су оставила далеко озбиљније наслеђе у овој области, као што су легендарни критичар Бранко Драгутиновић, музиколог Стана Ђурић Клајн, композитори Енрико Јосиф, Михаило Вукдраговић, Предраг Милошевић (ова двојица су била и генерални секретари Удружења композитора). Шта да се ради, кад ови великани нису били у сродству са Иваном Стефановић. Ову породичну награду је добила музиколог Ана Котевска, за текст о истој оној поеми за коју је добила награду Ивана Стефановић. Текст непознат за јавност се пригодно појавио у оквиру Трибине Нови звучни простори, као и на сајту Центра за музичку акцију, који је основала иста Ивана Стефановић са својим другарима. Дакле, укруг, укруг … замршено као лавиринт, а опет, кристално јасно само ако се обрати пажња.

„НЕУХВАТЉИВИ” ПУТЕВИ Награда Александар Павловић додељена је Ансамблу за нову музику Градилиште и његовом уметничком директору, пијанисткињи Неди Хофман. Поново, Удружење композитора Србије додељује награду (за коју су конкурисали разни састави и уметници) ансамблу који је то исто удружење основало као резиденцијални ансамбл за потребе извођења савремене музике својих чланова. Нуклеус ансамбла чине ћерка композитора Срђана Хофмана са мужем виолончелистом Срђаном Сретеновићем. Папа Хофман, деценијски некрунисани краљ наше музичке савремене сцене, паметно је смислио начин да деца имају сталну гажу и стабилно финансирање, а ето и награде. Као прокажени политички противник свих горепоменутих ликова, покојни Аца Павловић мора да се чудом чуди шта му се десило. Чудни су путеви господњи.
Што се тиче саме трибине, она се штедљиво одвијала сваког дана у дуплом термину у Студентском културном центру, а суд о новонасталим композицијама даће будућност, публика и историја музике, за пола века или век. У термину од шест по подне одиграо се докторски уметнички пројекат флаутисте Ханана Хаџајлића, наступили су Никола Пековић (хармоника), Немања Станковић (виолончело) и Слободан Герић (контрабас), ансамбл Градилиште, а промовисана су и нотна издања Ивана Бркљачића. Од осам наступали су већи ансамбли и на крају, за ефектни и громогласни завршетак, Balkan Conection Brass Quintet, о коме смо већ писали.
Најинтересантнији догађај било је извођење нове музике на копијама барокних инструмената (ансамбл Београдски барок), чији је звук оплеменио сваку композицију. Почетак није обећавао, јер је Токата немачког аутора Мориса Лацмана за соло чембало била анемична и недоречена, иако је најављена сасвим другачије („снажни увод“ нисмо чули јер је чембалисткиња Јована Топалов користила најтиши регистар на чембалу, и тако редом). Чим се музика много објашњава, није за слушање. Quasi la Nuova Musica Barocca Драгане Јовановић истакла је потенцијале групе, јер су је изванредно, како то увек раде, извели Катарина Поповић и Катарина Алексић (барокне виолине), Растко Поповић (барокна виола), Срђан Станић (виола да гамба) и Јована Топалов, а то је био и врхунац вечери. Чудотворна колајна Милане Стојадиновић Милић (са осам полудрагих каменова око врата) и B-G-B-A Ro(c)k Ивана Бркљачића (опет осам ставова) стандардно су користили старе инструменте, а могли су да буду и модерни. То се такође односи на Кавитацију Маје Боснић, везану за динамику флуида и проблеме водовода у виду мехурића (?), што сасвим одговара њеној склоности ка апсурдним решењима. На крају, веома успео комад Лијане Драгана Латинчића, који је коначно звучао музички успешно, намењен слушању и публици, са одличном искоришћеним звучним бојама инструмената у медитацији и примамљивом ритмичком матрицом у игри.

КАДА „ГРАДИ” ГРАДИЛИШТЕ Ансамбл Градилиште је наступио поводом доделе (себи) награде. Диригент Иван Марковић се појављивао не само са већим саставима већ и са триом и квартетом. Очито је савремена музика толико захтевна, да је потребан саобраћајац да управља неповезаним материјалом (Луис Мигел Делгадо Гранде – Дах за флауту, виолину и контрабас, Сунјеонг Пак – Остаци за флауту, виолину, виолончело и клавир). Замислите квартет Бородин како свира Бетовена, а испред маше диригент. Чули смо још Image за камерни ансамбл од шест Милана Михајловића, на стихове Милене Павловић Барили, са благом рециклажом дела старог 40 година, досадну Мандалу за осам инструмената Јане Андрејевске, јапанску легенду Tajimamori Аргентинца Демијана Рудел Реја за виолину, чело и клавир и Фантазију на тему Чарли Чаплина Џонатана Грејбила (САД) за виолину и клавир, без диригента (да подсетимо, сам Чаплин је свирао виолину на снимању свог филма). Од свих ансамбала и мандала, са диригентом и без њега, најуспешнија је била Ана Гњатовић, сама са својим гласом и електроником, у делу Фонације 2 – Успомене, у коме суптилно и нежно истражује своју вокалну прошлост кроз звучне импресије. Креативно и маштовито. Понекад је мање-више.

2 коментара

  1. Gordana Krajacic

    Bravo Smiljka!
    Kriticarka je direktna, bez dlake na jeziku, stručna, sa odličnom moći zapažanja i hrabrošću da ono što je očigledno i drugima manje smelim i kaže. S obzirom da je i izuzetan interpretator i sjajan kritičar niko, ama baš niko nema prava (a ni razloga) da joj bilo šta zameri!




    3



    0
  2. Velimir Popović

    Ha ha ha! Bravo Smiljka.

    Ali, morate priznati da i Dragutin Gostuški nije pisao hrđave kritike. Komunisti ga nisu voleli, ali ipak. A ni Vinaver…
    Bravo u svakom slučaju. Duhovito i istinito.




    3



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *