Између нема их и били су (други део)

Фотографије: Небојша Зрновић

Има неке необјашњиве туге када се закорачи на хришћанско гробље у Бизерти: прашњава гробљанска стаза доводи нас до плоче са натписом „Српско војничко гробље – Le cimetière militaire Serbe“. Запуштена гробљанска стаза пролази крај великог броја камених, отмено стилизованих, у поретку постављених и једнообразних породичних гробница (…) Као да је давно минуо час када је неко походио ове гробнице….

Ускоро би, у издању Catene mundi, требало да се појави књига Мила Ломпара Слобода и истина (белешке о промени свести). Да бисмо најавили ову књигу разнородног садржаја, у којој су спојени ауторови полемички и политички одговори на критике упућиване његовом заступању српског становишта с његовим оштрим и критичким анализама и освртима на духовну ситуацију нашег времена и, посебно, наше земље, доносимо завршни есеј у њој.

На путу за Бизерту уочавамо таблу на којој је путоказ за Сус. Никада нисмо били у тој луци, али су асоцијације прецизне: на међузонском шаховском турниру за првенство света, 1967. године у Сусу, Фишер је – после десет кола – имао застрашујућих 8,5 поена и практично се квалификовао за мечеве кандидата за првака света. А онда је – отишао са турнира: имао је све у рукама и једним уметничким потезом, премда у њему није било много уметничког и кад је показивао генијалност – све је просуо. То је била главна интрига шаховског света у то време: пре педесет година. Ко се још сећа да је наш Светозар Глигорић – нека верзија Андрића у свету шаха – тада успео да се квалификује за меч са Таљем? Ко још памти да је само тада успео да победи совјетског велемајстора Леонида Штајна: од кога је редовно губио? Да ли има иког – у овом туниском летњем дану – ко зна како је Штајн био један од оних великих играча који никад нису успели да играју мечеве за првака света? Како је то необично, а понавља се у свету: имати шаховску или уметничку или животну снагу, сасвим очигледно и пуно пута показано, а никад не успети у одлучном тренутку, промашити kairos сопственог живота, умрети са свешћу да таквог kairos-а заправо нема. Човек је каткад страшно сам када располаже знањима која му не користе и која никоме нису потребна: у часу када угледа путоказ за Сус.

[restrict] Има неке необјашњиве туге када се закорачи на хришћанско гробље у Бизерти: прашњава гробљанска стаза доводи нас до плоче са натписом „Српско војничко гробље – Le cimetière militaire Serbe“. Запуштена гробљанска стаза пролази крај великог броја камених, отмено стилизованих, у поретку постављених и једнообразних породичних гробница. На њима су написана италијанска и француска презимена: „Famiglia Amato“ и „Famille Vivona“. Оне делују заборављено и отуд запуштено: разбијена украсна стакла на кованим вратницама, отпали комади камена са ивица и углова, избледела слова на камену, понеки од сталних гробљанских сасуда распрострт по стази. Нема – тако изгледа – никог од читавих породица да овде дође: можда су потомци изумрли, можда су напустили афричко тле, које нам је милостиво подарило облаке, макар повремено, макар и кратко, можда су потомци све заборавили: само висока дрвета, и неуредно жбуње ижџикљале траве, чемпреси, афричко подне и случајни пролазници који, попут нас, иду другим послом: да се поклоне једној већој изгубљености и усамљености од ове коју смо осетили док смо корачали крај ових гробница.
Као да је давно минуо час када је неко походио ове гробнице: нема свежег цвећа, нема ни успомена да попут духова мину око њих, као да је нешто заувек отишло са људима чија су имена утиснута у камен и постала бледа – и све блеђа – на каменој плочи. Само чемпреси – сасвим сами – стоје као да их се ништа не тиче: има нечег величанственог у њиховој гордој усамљености. Али тако не изгледа посматрачу какав је Андрић: „На обали мора. Све је дрвеће мање-више нагнуто у правцу у ком зими дува бура. Једино чемпреси, црни и танки, говоре целом својом појавом и ставом: ’Видите какви смо ми, прави и исправни, непоколебљиви и доследни! Увек право, и само увис!’ И то понављају непрестано, неспособни да ишта друго смисле и кажу, глуви за све што други говоре, слепи за све што се око њих дешава, тако да су заиста додијали и травки и дрвету, и мору и кршу својом самодопадном гордошћу.“ Одакле ово одсуство симпатије за последњи пркос инерцији и гравитацији у постојању? Зашто би се све морало помирити са неправим и неисправним, поколебаним и недоследним у свету? Зашто би прашина и ветар морали да овладају сваким часом постојања, кад ће ионако на крају овладати? Зашто би на овој гробљанској панорами требало – као и на морској обали, која није далеко и чији се део и види – приклонити сав видик паду? Има неке страшне лепоте у позиву који чемпреси – горди и у посртању света – упућују: увек право и само увис! Нарочито је има кад свакако нема разлога за њу.
Нехотичан хумор побуђује презиме једне породице која се зове (или се звала) Maffia. Само је – сведочи наш жагор, извесно живахно струјање гласова којим застиремо нервозу пред оним што нас очекује – значење овог презимена непролазан појам у нашем доживљају, јер је непролазно искуство наше стварности: нестали су људи који су носили то презиме, али је оно остало, па се осавремењено појавило пред веселим погледом посматрача: у њиховом разгаљеном дозивању док показују на презиме које буди асоцијације на све четири стране света.
ДРАМА КАМЕНОГ ЗАПИСА Прошавши низ лепих, но запуштених гробница, корак по корак савладавши благи успон, стижемо пред камени постамент на којем пише оно што смо видели и на улазу у гробље: „Српско војничко гробље“. Ту су, дакле, наши гробови. И они делују заборављено, премда су недавно обновљени: контекст одређује значење, пејзаж одређује предмет. Туниске мачке, којих има свуд, дугих ушију, ситне главе, кратке длаке, шетају преко камених плоча. Овај ненамерни плес туниских мачака на улицама, плажама, крововима, гробовима, и као сасвим уобичајена и као зачудна ствар, увек остаје опште место ситуације, као периодично оглашавање мујезина са звучника џамије: очи мачака, упиљене у пролазника, не одају неко нарочито љубопитство, јер су оне навикле на све што виде.
На гробовима српских војника, који су лађом стигли у Бизерту, који су се на афричком сунцу – топлијем од овогодишњег августовског – лечили, опорављали и умирали, исписана су њихова имена, чин или војна јединица: некад све то, некад нешто од тога. Тако читамо: „Стеван В. Маговчевић, из Богетића, (Пјешивци – Цр. Гора) умро јула 918.г“. Датум смрти је избледео, као и број 1 у години умирања. Ово име из старе Црне Горе и у камену сведочи шта је човек који га је носио био и за кога се борио. Најзанимљивији је потпис испод његовог имена: „Спомен му подиже друштво Велике Србије – Савез Слога“. Тако само Србија памти онога ко, на афричком сунцу и у камену, сведочи шта је била Црна Гора: не памте то ни Југославија ни комунистичка Црна Гора – ова садашња, строго узев, не памти ништа. То као да је неко правило: један дужносник комунистичке тајне полиције, делатан у титоистичкој Југославији и неуморан у настојањима да се Црна Гора одвоји од Србије 2006. године, угледао је – на Равној гори – очево и стричево име у каменом попису побијених четника у словеначким пределима. Утрошити живот против и на зло Србије која ти памти, једина, име оца убијеног на зиданом мосту: овом Пјешивцу, Маговчевићу, то се није могло догодити.
Његово име је уписано ћирилицом, док је већина имена уписана латиницом: можда због каменорезаца који су учени француском језику. Понекад искрсне, као иза кривине, понеко ћирилично слово: „Ovde počiva telo Нikola Mitrović, pitomac, Skop. pod. škole. Srez masurički, Vranj, rodjen 1895, umro 18. jan. 1916. godine.everna. Afrike.“ Само једно ћирилично слово, оно Н у имену, открива тиху и нему драму каменог записа: оно је невидљива веза овог човека са светом у ком је рођен, који је познавао ‒ веза очувана на ивицама света у ком почива. На споменику налик крајпуташу ћирилицом је исписано: „Овде почива тело Саве Стефановића из села Врдила среза Жичког, округа Чачанског. Умро 1. марта 1919.год.“ Дочекао је ратну победу и умро у туђини: ни близу манастира Жиче. У потпису: „Спомен му подижу другови“. Анонимност је највећа отменост овог потписа: њихова имена би временом постала празна информација, док су другови последња и исходишна, сасвим лако препознатљива, блискост у каменом запису.
На понеком споменику записан је и чин: „Potpukovnik Tihomir (Miloš) Mirković rođen Februara 1880. g. u Požarevcu umro 15. februara 1916.g. Zahvalna otadžbina Srbija.“ Отаџбина – макар и са закашњењем, неопростивим – може бити захвална, али фамилија остаје заувек неутешна: „Божидар Ђорђевић српски наредник секретар првостепеног суда преминуо 13/16 јануара 1917. год. Поживео 37 година. Споменик подиже вечито ожалошћена фамилија.“ Као да из овог записа струји неко знање које припада потоњим временима: као знање о узалудности ове смрти. Јер, и кад је заувек ожалошћена, фамилија може остати поносна: кад то не жели да искаже, она као да оставља неми белег о времену које је недостојно смрти коју бележи камен пред којим стојимо.
На великим и усправним плочама, на којима су уклесана имена помрлих српских војника, и на француском и на српском језику, понекад се појављује најједноставнија и најсимболичнија идентификација: „непознат војник“. Бити непознат војник једне војске делује као предосећање њеног обележја у историји: и кад су победничке, војске остају заборављене, живи не памте, они настоје да се ничега не сете. Ови војници остадоше непознати; но, и они чија су имена записана делују као празан знак, јер представљају сећање на пут којим је једна држава отишла да нестане у својој победи.

О ГРОБЉИМА „ НИЈЕ БИЛО РАЗГОВОРА” Ако их је краљ заборавио, јер их је разменио за велику државу, краљеви се некад коцкају на велико, јер се коцкају у туђе, док се овај краљ коцкао у најблискије, зашто би их потомци памтили? Можда њихова судбина у овом афричком забораву и није најгора? Можда би боље било – макар за њега – да је и Веселин Чајкановић, чувени класични филолог и четник добровољац у балканским ратовима, који је, након што је оболео од трбушног тифуса, доведен са Крфа у Бизерту, остао са њима? Јер, не би дочекао да га 1945. године лише грађанске части као сарадника окупатора, са образложењем да је био декан факултета који није радио: кад је то дочекао, разболео се и умро.
Кости њихових погинулих другова у Првом балканском рату у Македонији, на Зебрњаку, развлачене су по земљи, јер македонски комунисти нису дозвољавали да се гробље уреди. О томе пише у својим сећањима тадашњи председник српске комунистичке владе, док Латинка Перовић – која је била секретар ЦК СК Србије – каже да о уређењу гробаља није било разговора. Не зна се шта је горе: што нису разговарали или што нису могли да покопају старе ратнике. Од каквог су људског материјала направљени српски комунисти кад су све то ћутке подржавали: кости српских војника биле су развлачене, као што је разорен гроб највећег српског песника за владе и по вољи онога чији гроб – и после 28 година од светске пропасти комунизма – чувамо као реликвију на туђем имању у центру Београда? Уопште није тако лоше овим мученицима у топлој афричкој самоћи.

ПОЗДРАВ РЕТКИМА КОЈИ ЋИРИЛИЦУ ЧИТАЈУ У таквим размишљањима, док се провлачимо између ниског растиња и полусасушене траве, одједном наилазимо на отмен, од белог мермера, загаситог сјаја који не шљашти, исклесан гроб, са великим – карактеристично руским – крстом преко целе гробне плоче. И кад не трагамо за њим, често сретнемо на неочекиваном месту, на меридијану на којем то не бисмо ни наслутили да постоји, неки руски траг. Тако смо у Бечу открили да спавамо сасвим близу руске придворне цркве, која се налази у дворишту амбасаде, некадашње, царске; тако смо у нашој цркви у Гетеборгу сусрели Русе, и посматрали их у њиховом послелитургијском заједничарењу: непоновљивом, непосредном и симпатичном; тако смо се и у Тунису фотографисали испод кубета руске цркве.
Ово је гроб најпознатије Рускиње у Бизерти, и њене породице, која је доспела у ову топлу даљину, кад је побегла од хладних и снежних даљина, крваво-револуционарних и бољшевичких. Готово у сам врх плоче је записано: „Анастасия Александровна Ширинская урожденная Манштейн.“ Просуђујући по девојачком презимену – пореклом је била Немица. Да све буде космополитски повезано, њено име је исписано – нешто ситнијим словима – и на француском језику. Ако је то знак прилагођавања, и захвалности, према средини у којој је живела, ако се тако – с оне стране гроба – поздравља са случајним посетиоцима који су овдашњи људи и разумеју француски, онда је руски језик само за упућене – знак најскривеније интиме која продире у свет, поздрав реткима који ћириличка слова умеју читати, самосвест велике културе у трнућем гесту.

НЕ ГОВОРИМО – НЕМА ИХ….! Дужина животног века записана је на француском језику: „5. Septembre 1912 21 Décembre 2009“. Живела је 97 година. Но ових датума нема на руском: као да се на руском не умире, него само постоји. Асоцијација не звучи паметно, али је неодољива, јер се подудара са речима исписаним на дну мермерне плоче, отмено сиво-беле, у коју је урезана једна узбудљива порука. Исписана је светлоплавом бојом, карактеристичном за ово поднебље, какву смо сретали често, највише на вратима, прозорима и гвозденим оградама тераса, као упечатљив плаво-плавичасто-плаветни контраст у односу на белину кућног зида. Гроб, дакле, бојама опонаша преовлађујући изглед медитеранских кућа, он се уклапа у најотменију (плаво-бело) форму света у ком се налази. Његова порука је таква: „Не говори с тоской – их нет, но с благодарностию – были.“ (И на француском: Ne dis pas avec tristesse – ils ne sont plus, mais avec reconnaissance – ils ont ete.“) Какво је значење ове поруке?
Ове речи припадају, можда, неком контексту, нама непознатом или заборављеном, па отуд имају сасвим посебно значење, и намеру која их води, можда долазе из неког светог или светског списа, али овако издвојене, на руском и на француском језику, без икаквог упућивања на неку ширу мрежу значења, саме попут нас који смо се – на афричком сунцу – наднели над мермерну плочу да бисмо их прочитали, оне као да обухватају све: „Не говоримо с тугом – нема их, него с поносом – били су.“ Њихова одређеност, као околност да се односе на жену и породицу на чијем су споменику написане, одједном обухвата и гробове српских војника: и који не изгледају више тако усамљено, јер су у непосредној близини.
Но то је предњи план значења: оне стреме, не напуштајући га, много даље. Јер, делују као благослов самом постојању, једно велико да значењу глагола бити; као безусловно поверење у то да ће неко нешто на овом гробу, на свим гробовима, прочитати и изговорити – као што се то догодило нама, непознатим шетачима. Али ове речи почивају и на непролазној супротстављености два значења: нема их – били су. Садашњост је чудно обезвређена, присуство оног ту у бивствовању метафизички је оглашено за занемарљиво, као да ништа не значи околност да неког нема: премда нас боли и отима дух и дах животу, то постаје небитно за ову поруку с оне стране гроба, која не посматра ствари ни из срца ништавила ни са мотришта вечности, већ из зачудне димензије несавремености. Тек из њене недогледне удаљености, важно је само ко је та личност која је била, јер то да је она била пуни бивствовање – и ово наше поред мермерне плоче, и неко потоње заустављање код ње – поносом: једним осећањем које наликује чемпресима, јер иде горе и увис.
Призвана у бивствовање, она га је населила поносом и после себе; и више од тога: она је укинула тугу пред тим што је нема, јер је таква туга постала беспредметна, када се распознао понос – каткад нешто сасвим скривено и тихо, готово тајно – као виши садржај нашег бивствовања. Јер, даровани смо не пуким бивствовањем, као дисањем или – што је мање племенито, али и даље животно – жвакањем, него нечим метафизичким у њему. Метафизика – као оно што се објављује на гробу, тамо где све као да је утрнуло – остаје могућа као дар који долази с оне стране гроба. Садашњица која открива да неког нема суштински не обележава никога: нема – ништа. Вечност је празна као васиона. Несавременост пак памти само оно што је било, тренутак у ком се нешто издвојило – одатле понос – у океану безузрочног таласања. Били су – дакле, ту су: они јесу и кад их нема, баш кад их нема. Како је то могуће?

ДУХ ПРЕДРАТНЕ СРБИЈЕ У чудној неизмерности, неодредивости и неминовности поноса. Има једна Кантова слика која га приказује, премда нема никаквих веза са њим: „Ми смо сада цело земљиште чистог разума не само пропутовали и сваки његов део брижљиво осмотрили, већ смо га и премерили и свакој ствари на њему одредили њено место. Али ово земљиште јесте једно острво које је сама природа затворила у непроменљиве границе. То је постојбина истине (једно дражесно име) коју опкољава један пространи и бурни океан, право седиште привида, где понека маглуштина и понека санта леда која ће се убрзо расплинути лажно наговештавају нове земље и, заваравајући празним надама морнара који непрестанце изгледа за новим открићима, заплићу га у пустоловине од којих никако не може да одустане, а које исто тако никако не може да приведе крају.“ Није утешно замислити ни понос ни несавременост у овако оцртаним оквирима, у маглуштинама и сантама леда, у новим земљама, у празним надама, у новим открићима, у незавршивим и неодустајним пустоловинама. Али они као да су ту: између постојбине истине и правог седишта привида.
Прошавши Бизерту, примичемо се месту које се зове Мензел Бургиба: премда је и тамошње хришћанско гробље запуштено, светле – на сасвим јаком сунцу – војничке хумке које блистају уређеношћу. Испред њих је заједнички споменик: „Francais et Serbes – morts pour la patrie“. После свега што смо са њених страна доживели у последњој деценији XX века, све до бомбардовања 1999. године, не волимо више Француску нимало, озрелили смо за такву љубав, много болнију од немачког верног непријатељства. Чак се колебају међу нама неки који воле и њен језик и њену културу и њене градове и њене људе. Али морамо се сетити да су је они – због којих смо овде дошли – волели: можда су били тако научени, или су морали – сами на афричкој обали – у неког веровати, тек спустили смо главу у знак сећања, ако не љубави.
Хумки је много, око две хиљаде, стоје у геометријском поретку: он је праволинијски, било да их посматрамо у хоризонталном, вертикалном или дијагоналном правцу. Делују као постројена војска: вечна војска мртвих. Сваки гроб – то је оно што племенито фасцинира – има исти гробни знак. Хумке сијају белином надгробног знака, који је стилизован тако да сугерише и мач и крст. Ови белези на гробовима српских војника тако сијају на сунцу као да секу човеков вид. Имена исписана на њима – Добросав, Тиосав – назначују нешто о духу предратне Србије: њену тадашњу спремност на жртву и – како је записала Исидора Секулић – спремност да саму себе прегори и затоми. Не чини се то са одушевљењем, када у човеку има разборитости и животног даха, него по дужности, у нужном тренутку избора, када се доноси или прихвата одлука. Прегорети значи учинити чврстим као земља, непроменљивим као смрт. Њихов надгробни знак – за сваког исти – јесте крст који је стилизован као мач. Као нешто скромно, свечано и једноставно, он обележава простор око себе, под собом и – тако умногостручен – изнад себе, и зенит и надир једног живота, поставши симбол, јер је – како је казао Николај Велимировић – „мач без Крста ништа, а Крст победоносан и без мача, на крају крајева“.
Такав надгробни знак не обележава верски фанатизам, који је често покриће за пљачку, као код крсташа, него обележава нешто сведено, једноставно и отуд одсудно. Крст је знак да су били део једне војске, једине истинске и ваљане војске у нас, која је под тим знаком, као јединственом могућом шифром своје судбине, донела слободу с Карађорђем; једне војске која је – изразито секуларна у духу и васпитању, трезвена у процењивању прилика и превасходно традиционална у значењима крста – ушла на Косово 1912. године, да се без њих у строју, али са њима у духу – на њега победнички врати 1918. године: сва израњављена. Тај крст на њиховом гробу, стилизован као мач, обележава онога ко је – пре него они на врелини афричког тла – био распет, да би распећем победио; онога ко ће – попут Веселина Чајкановића – бити пљуван, да би попљуван и умро: када дођу припадници – како су сами певали – војске против Бога. Стилизован као мач, као обележје ратника који је то постао свесно, слободно, премда из дужности, крст обележава како ће понижавање њиховог ратног подвига, људског прегнућа, долазити после рата: зар у скупштинским клупама нису хрватски посланици питали колико кошта њихова смрт – да је плате? Умрли су, дакле, да би били исплаћени.

ПРЕВАСХОДНО ДУХ (КРСТ), ПА ТЕК ОНДА И МАЧ Само питање погађало је нешто далекосежније од њиховог народносног осећања, јер на једном крсту који је мач пише „Крек“ – није ту сахрањен етнички Србин него Словенац. Питање је било политичко, јер је откривало жељу да се уклони њихов мач, подвиг који је њиме обележен, да њихова смрт, као тешка и главоболна мора, нестане са хоризонта: зар та тежња, потоња у односу на њих, није уписана у крсту на њиховом гробу? Тај крст, дакле, обележава деценијско потоње настојање да се са олакшањем и без уздаха напокон каже: нема их. У њему је и заборав наших партизанских ослободилаца, који су њихове победе, њихову смрт, прогласили за завојевачке, а своје концентрационе логоре за – ослободилачке.
Када смо се сагли и зажмурили на једно око, угледали смо замишљену линију уједначености сваког надгробног знака, као линију њиховог дефинитивног поретка, опазили смо их како стоје у линији, здрави, снажни, млади, болесни, средовечни, онемоћали, какви се – после албанске голготе – указаше на искрцавању у Бизерти, да се опорављени, али отроване душе, оснажени, али са раном у срцу и тугом у оку, млади, али препуњени горчином искуства, још једном поставе у поредак, на Солунском фронту, као зид, као сила једног сасвим метафизичког налога и људске, одвише људске жеље да се врате кући, као сила победе са укусом дубоког унутрашњег пораза.
Јер, морали су да победе себе, у себи и за себе, да би победили у свету до ког им као да више и није било стало. Било је то толико горко да нико више такав подвиг није ни хтео – а свакако ни могао – да понови. Остају пред нашим расањеним погледом да сијају бели крстови на којима су исписана њихова имена, они сијају у стилизованом подсећању на мачеве, јер је то била војска, у мукама али војска: дакле превасходно дух (крст), па тек онда и мач. Јер, ратовали су у Христовом знаку, у знаку жртве, премда су имали и замах, и корак, и страст: по нужности којој су се приклонили. Неспремни да победе са оним у шта не верују, слободни да изгубе са оним у шта верују: по слободи коју су досегли када су све прегорели. Јер, они су били: крстовима који су мачеви, мачевима који су крстови, отклонили су злокобна деценијска наметања да их нема. Можда се све може променити, али у човеку заувек остаје снага којом осећа да су они били. Да би постао поносан због тог осећања, човек мора много тога у себи прегорети: мора – попут несавременог Одисеја – осетити неуклоњиви талог горчине.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *