Почетна / Дух времена / Између нема их и били су (други део)

Између нема их и били су (други део)

Фотографије: Небојша Зрновић

Има неке необјашњиве туге када се закорачи на хришћанско гробље у Бизерти: прашњава гробљанска стаза доводи нас до плоче са натписом „Српско војничко гробље – Le cimetière militaire Serbe“. Запуштена гробљанска стаза пролази крај великог броја камених, отмено стилизованих, у поретку постављених и једнообразних породичних гробница (…) Као да је давно минуо час када је неко походио ове гробнице….

Ускоро би, у издању Catene mundi, требало да се појави књига Мила Ломпара Слобода и истина (белешке о промени свести). Да бисмо најавили ову књигу разнородног садржаја, у којој су спојени ауторови полемички и политички одговори на критике упућиване његовом заступању српског становишта с његовим оштрим и критичким анализама и освртима на духовну ситуацију нашег времена и, посебно, наше земље, доносимо завршни есеј у њој.

На путу за Бизерту уочавамо таблу на којој је путоказ за Сус. Никада нисмо били у тој луци, али су асоцијације прецизне: на међузонском шаховском турниру за првенство света, 1967. године у Сусу, Фишер је – после десет кола – имао застрашујућих 8,5 поена и практично се квалификовао за мечеве кандидата за првака света. А онда је – отишао са турнира: имао је све у рукама и једним уметничким потезом, премда у њему није било много уметничког и кад је показивао генијалност – све је просуо. То је била главна интрига шаховског света у то време: пре педесет година. Ко се још сећа да је наш Светозар Глигорић – нека верзија Андрића у свету шаха – тада успео да се квалификује за меч са Таљем? Ко још памти да је само тада успео да победи совјетског велемајстора Леонида Штајна: од кога је редовно губио? Да ли има иког – у овом туниском летњем дану – ко зна како је Штајн био један од оних великих играча који никад нису успели да играју мечеве за првака света? Како је то необично, а понавља се у свету: имати шаховску или уметничку или животну снагу, сасвим очигледно и пуно пута показано, а никад не успети у одлучном тренутку, промашити kairos сопственог живота, умрети са свешћу да таквог kairos-а заправо нема. Човек је каткад страшно сам када располаже знањима која му не користе и која никоме нису потребна: у часу када угледа путоказ за Сус.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *