Исукани мач Фанара

Да ли уласком у оквире спољне политике САД и поништавањем одлуке старе три века патријарх Вартоломеј ризикује да буде последњи на положају поглавара Цариградске патријаршије?

Еухаристички дијалог с васељенским патријархом биће обустављен, руски свештеници неће моћи да учествују у служењу литургије са клирицима Константинопољске патријаршије, а верници се од овог тренутка више неће причешћивати у тамошњим црквама, као и у црквама и манастирима на полуострву Атос у Грчкој у којима се помиње име поглавара Цариградске патријаршије – одлуке су донете на заседању Светог синода Руске православне цркве који се састао у Минску. Раскол се десио. Очекивања милиона православних верника да се константинопољски патријарх Вартоломеј ипак неће усудити да направи тако радикалан корак – да потчини украјинске православне вернике себи, и, по угледу на римске папе, прогласи себе за доносиоца општеобавезујућих норми за целу православну цркву – изневерена су. Одлука донета 1686. према којој је Кијевска митрополија дата на управљање Московској патријаршији, поништена је једним декретом.

ЦЕНТАР ВИШЕ НИЈЕ ЦЕНТАР На заседању у Истанбулу одржаном 9. до 11. октобра Фанар је не само потврдио одлуку генералног секретаријата Светог синода Цариградске православне цркве о именовању двојице јерарха за „егзархе“ Цариградске патријаршије у Кијеву, оставши при одлуци да украјинској квазицркви да аутокефалију, већ је и с њеног поглавара Филарета Денисенка, кога је Архијерејски сабор РПЦ одлуком из 1992. године лишио чина, и свих свештеничких звања, скинуо анатему. Патријарх Вартоломеј уједно је у поменутом документу најавио да ће исто поступити у случају молбе било ког анатемисаног расколника из било које аутокефалне цркве.
Одлуке су донете без сагласности РПЦ, али и митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија. Одговор Москве на заседању Светог синода Руске православне цркве био је очекиван.
„Налазимо се пред новом црковном стварношћу: више немамо јединствени центар за координацију у православној цркви и морамо да будемо врло свесни тога. Цариградска патријаршија се као такав центар самоуништила. Цариградска патријаршија је изгубила право да се зове центром за координацију за целу православну цркву“, изјавио је председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије, митрополит волоколамски Иларион у интервјуу за руски „Први канал“, преноси „Спутњик“.

[restrict]

Да ли уласком у оквире спољне политике САД и поништавањем одлуке старе три века патријарх Вартоломеј ризикује да буде последњи на месту поглавара Цариградске патријаршије, те да ли више неће имати, на шта је упозоравао митрополит Алфејев, никаквог права да се назива, како то сада чини, „поглаваром 300 милиона православних становника планете“, пошто га бар половина православних уопште неће признавати?
Професор Православног универзитета друштвених наука „Свети Тихон“, доктор црквене историје Владислав Игоревич Петрушко занимљиво тумачи насталу ситуацију. Он сматра да патријарх Вартоломеј поред све своје амбициозности мора да схвати да оно што тренутно ради може изазвати рушење читаве конструкције испод које ће се и сам наћи. „Имам у виду кризу православља у целом свету. Не каже се случајно: понекад изгледа да у Фанару још увек нису приметили да Византијског царства више нема. Испоставило се да су царске амбиције врло жилаве у Цариградској патријаршији и очи многих су толико обневиделе да не примећују да су самим тим већ довели православни свет на ивицу огромног раскола.“
Драматичност овог тренутка он види у чињеници да су се подударили интереси три силе. Као прво, то је Порошенков режим којем је данас по сваку цену потребна аутокефалност – како би скренуо пажњу народа са стварних проблема које није у стању да реши и како би повећао рејтинг уочи председничких избора. И уопште, каже, ако у Украјини избије верски рат, избори ће моћи да се одложе на неодређено време.
„Као друго, у питању су амбиције Цариграда. И као треће, то су Сједињене Државе за које све што се после Мајдана дешава у Украјини представља могућност да нанесу штету Русији као политичком супарнику. У САД се налази огромна грчка дијаспора која чини главни део пастве Цариградске патријаршије. Она у великој мери живи захваљујући овој пастви. У њој постоји низ кланова и лица која спадају у елиту америчког друштва, пре свега у глобалистичку елиту која се сад толико окомила на Русију. Сигурно је да ови људи данас врло активно делују преко Фанара. Дошло је до извесне резонанце, кад су се о питању аутокефалности Украјинске цркве подударили интереси три политичка играча. Управо политичка. У овој проблематици нема ничег црквеног!“, тврди Петрушко.

УХВАЋЕН НА ДЕЛУ Интересантно је да је одлуку патријарха Вартоломеја да призна украјинске расколнике поздравио специјални представник САД Курт Волкер, који у име САД учествује у решавању украјинске кризе на основу Минских споразума. „Ухваћен на делу“, прокоментарисао је Сергеј Лавров, министар спољних послова РФ.
„Украјинска патријаршија није окретала леђа Руској православној цркви због тога што се Украјинска православна црква Московске патријаршије залаже против тих провокација које сада покреће патријарх цариградски Вартоломеј уз директну, јавну подршку из Вашингтона. Та провокација је замишљена тако да искористи две неканонске, расколничке цркве у Украјини (Украјинска православна црква Кијевске патријаршије и Украјинска аутокефална црква) које никада није признала ниједна православна црква“објашњава Лавров.
Мешање Цариграда унутар канонске територије помесних цркава посебно на простору под јурисдикцијом Московске патријаршије није новијег датума, али се у тим интервенцијама уочава историјска константа. Било је изражено после Октобарске револуције и деведесетих година прошлог века. Лако се да приметити да је Цариград користио невоље руског народа и тренутке када је руска држава била у кризи. Но поред спремности да изађе у сусрет очекивањима САД, Цариградска патријаршија има и своју унутрашњу мисију – оспорити Руску цркву као главног конкурента и главну препреку на путу ка сопственом примату. Петрушко подсећа на случај Финске којој Цариград даје аутокефалију у тренутку стицања аутономије. Исто се дешава у Естонији.
„На сличан начин Фанар покушава да делује у Летонији (премда у овом случају мање успешно). Врхунац такве политике Цариграда јесте давање аутокефалности Пољској православној цркви 1920-их година на захтев пољске власти. Узгред речено, не бесплатно (иако за врло умерен износ – Пилсудски није био широке руке). И то је учињено управо под изговором да је Кијевска митрополија крајем XVII века наводно незаконито предата Московској патријаршији. Зато је Пољска црква, коју је Цариград видео као наставак Кијевске митрополије, добила аутокефалност коју је Руска црква одмах оспорила. Пољска црква је аутокефалност од Московске патријаршије поново добила тек после Другог светског рата.“
Вредна пажње је и чињеница да су САД с Ватиканом 1949. уклониле патријарха Максима, који је показивао симпатије према Русији, и довеле америчког човека, митрополита Атинагору, да би спречиле утицај Русије међу православнима. У овој работи учествовали су председник САД Хари Труман и папа Пије Дванаести. Из објављених докумената на која је указао руски историчар Павел Јермилов јасно се види да је Вашингтон још патријарху Атинагори наменио место челника екуменског покрета на Истоку, са циљем да се спречи утицај Москве на помесне православне цркве.

МАСКА ПОБОЖНОСТИ Руска православна црква у Украјини била је тема коју је са сталним члановима националног Савета безбедности разматрао и Владимир Путин. Сам ток разговора није познат, али каква је атмосфера била приликом заседања може се наслутити из предлога члана Библијско-богословске комисије Московске патријаршије протојереја Андреја Новикова, који је резолутно затражио да се, будући да је бивша Цариградска патријаршија отпала од Цркве, на територији Турске, укључујући и сам Цариград, формирају епархије и парохије Руске православне цркве.
„Треба сазвати ванредни Свеправославни сабор у Москви и свргнути патријарха Вартоломеја и чланове његовог Синода. Треба прекинути све контакте са Цариградском патријаршијом и предати анатеми јерес источног папизма, заједно са лажним учењем и правом цариградског епископа да поништава анатеме које изричу друге помесне православне цркве.“
Места за оштре полемике више нема. Дијалог је доведен у слепу улицу. На потезу су поглавари и Свети синоди помесних православних цркава да дају одговарајућу оцену антиканонских радњи Цариграда. Прва се огласила Антиохијска патријаршија, трећа по части у диптиху, једна од најстаријих аутокефалних цркава, са седиштем у Дамаску. Уследила је подршка Пољске православне цркве. Такође, три бугарска митрополита – ловчански Гаврил, варненски и великопреславски Јоан и видински Данил – на официјелном сајту Бугарске патријаршије одлуке цариградског патријарха Вартоломеја назвали су „опасним“…
Велики православни сабор, уколико буде сазван, неће се бавити догматским питањима, већ само признавањем украјинских расколника и оспоравањем права патријарху Вартломеју да издаје томосе о аутокефалији без једногласја с другим црквама. Хиљадугодишње норме црквено-канонског права морају, јасан је став РПЦ, бити очуване – са Цариградом или без њега.
А до тада ће већ бити јасно какве су последице Вартломејове одлуке на самом терену. По мишљењу аналитичара, ово је бацање сувих дрва на ломачу већ распламсалог грађанског рата у Украјини. Прецизно ствари сагледава протојереј Владимир Вигиљански. У ауторском тексту „На ивици раскола“, објављеном на сајту pravoslavie.ru, он каже: „На страну украјински расколници и неодговорни политичари који се боре за власт и политички утицај, али како православни турски јерарх може да дозволи себи да се уједини с расколницима, да се меша у политички живот у земљи у којој је у току грађански рат и предизборна борба на страни оних које занимају само личне амбиције. Да ли је свестан да ће лов на златну рибицу у мутним водама немира историја оценити као политичку провокацију, као акт распиривања пожара мржње у украјинском народу и као подстицање на верски рат“?
Уколико буде, а биће, отворено питање прерасподеле имовине, храмова и манастира и њихово отимање од канонске цркве, народ ће бранити светиње. Крвопролиће ће бити неизбежно. Да ли ће Вартломејови егзарси подсетити своје вернике у Кијеву на Христову Проповед на гори?
Није тешко одговорити на ово питање. Лаж и лицемерје су увек посебно одвратни кад се скривају иза маске побожности, оцењује Петрушко.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *