БОБИЦЕ СА КОШЋЕЛЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ Љиљана Хабјановић Ђуровић

Десетак пута сам отишла под Острог, пре него што сам почела да се питам какав је био човек који је заслужио да га Бог обдари даром чудотворења. Када сам прочитала прве податке о његовом животу, схватила сам да је то узбудљива и величанствена прича у којој се између осталог открива и како је Стојан Јовановић постао Свети Василије Чудотворац, каже наша саговорница која је управо објавила роман Со земљи, посвећен овом великом православном светитељу

Разговарала Мила Милосављевић Фотографије Немања Мараш

Проучавајући историју српског народа током припрема за писање неколико романа, схватила сам да се кроз векове мења само декор времена, а да је суштина иста и непроменљива. Користећи наше несреће, наше немоћи и слабости, на нас су насртали углавном исти непријатељи, са истим циљем: да нам кривотворе прошлост, да нам купе душе и да нас поробе, и физички и духовно. А то духовно ропство погубније је од физичког. Од њега човек више страда. Духовно поробљен човек најчешће није свестан шта му се дешава, па то ропство доживљава као слободу. Зато су поруке Светог Василија, Светог Саве, Светог кнеза Лазара, поруке кнегиње Милице и Мати Ангелине, и других наших славних предака и данас живе, стварне и спасоносне као и у време када су изговорене. Сви они поручују нам да се чувамо вукова у јагњећој кожи и хлеба замешеног квасцем фарисејским. Да се ослонимо на историјско наслеђе и веру православну. Да се не уплашимо уцена. Да нас не занесу обећања – каже у интервјуу за наш лист Љиљана Хабјановић Ђуровић, која ће на предстојећем сајму књига у Београду потписивати свој најновији,управо објављен роман Со земљи, о Светом Василију Острошком.

Како и када сте одлучили да напишете роман о Светом Василију Острошком?
Свети Василије био је део мог живота од најранијег детињства. „Слава му и милост!“, рекла би моја баба сваки пут када га помене. Устала би испуњена страхопоштовањем, скрушено би погнула главу и побожно се прекрстила. Баба је знала многе приче о Светом Василију. Причала ми је о чудима која је чинио за живота, и после смрти. А међу нама је живео живи доказ Свечеве милости, мој ујак Владимир, који је као дечак крај његових моштију чудотворно излечен од смртоносне болести.
Прошло је много година, десетак пута сам отишла под Острог, пре него што сам почела да се питам какав је био човек који је заслужио да га Бог обдари даром чудотворења. Када сам прочитала прве податке о његовом животу, схватила сам да је то једна узбудљива и величанствена прича. Одмах сам знала да ћу једнога дана написати роман у коме ћу открити како је Стојан Јовановић постао Свети Василије Острошки Чудотворац. И почела сам да чекам да Свети одреди час. Одахнула сам тек када је митрополит Амфилохије прочитао рукопис и дао ми благослов да објавим књигу. Када добијем његов благослов, знам да с књигом могу и пред Бога и пред људе. И на томе сам му веома захвална.

[restrict]

Како сте градили лик Светог Василија? Како су текла истраживања, припрема грађе?
Био је то дуг и веома сложен процес. Прочитала сам бројне књиге о Светом Василију и о времену и приликама у којима је живео, и текстове Светих отаца о мучеништву и чудотворењу.
Обишла сам место његове родне куће у селу Мркоњићи, Цркву Никољачу у којој је крштен, и гроб његове мајке. Била сам у манастиру Завала, у који је дошао као дечак, и попела се до горње пећинске испоснице при врху брда. Била сам у Тврдошу, манастиру његовог пострига. Примио ме је умировљени владика Атанасије, који је поделио са мном богато знање о животу Светога и дао ми важну духовну подуку. Била сам у манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој, где су ме монахиње позвале да се молим са њима током вечерње молитве. То је за мене било заиста изванредно и драгоцено искуство. Прошла сам кроз Бјелопавлиће и видела остатке црквице коју је Свети Василије зидао својим рукама, и воденицу и воду коју је благословио да никада не пресуши. Седела сам на месту где је био брест под којим је он волео да седи. На свим тим местима у духу сам била с њим. Била сам неколико пута и у Острошком манастиру. Молила сам се пред Светитељем. Отац Роман дао ми је вредне и ретке књиге из манастирске библиотеке, које сам користила у раду на рукопису. Добротом оца Сергија видела сам и додирнула највеће благо острошке ризнице – завештајно писмо Светог Василија.
Неђо Бошковић, који се стара о црквици подигнутој на кућишту Јовановића у селу Мркоњићи, поклонио ми је пуну кесу бобица са кошћеле коју је засадио отац Светог Василија када му се родио син. Те бобице су јестиве, јео их је и Свети. Док сам писала књигу, сваког јутра после молитве узимала сам по једну бобицу као нафору.

Свети Василије је још током свог земног живота стекао неизмерну љубав свог народа, која траје и данас. Али његов живот био је мученички. Како сте ви током рада на књизи као писац и верник проживљавали његова страдања?

Ми углавном знамо за чуда Светог Василија. И готово да ништа не знамо о његовом животу. Зато сам, када сам почела да истражујем, била најпре веома изненађена. Потом задивљена. Схватила сам да је он заиста био прави крстоносац. Високо је уздизао крст Христов. Под крстом је окупљао народ и крстом га је благословио. Али, истовремено, попут Христа, он сам посртао је под крстом, идући својим страдалним путем. Често је бивао и разапет на крсту. Свој крст је примио добровољно и носио га је с љубављу.
Смирено и без роптања подносио је патњу и одрицања, прогонство и клевете, подметања и лажи, претње и понижења, све ради вере православне. Бранећи свој народ и од Турака и од Латина. Док сам писала, замишљала сам његове муке, осећала сам његов бол и страх, његов стид због људских недела и усамљеност међу људима. Понекад се у мени јављао гнев због онога што су му чинили, понекад сам плакала, али негде у себи знала сам да тако мора. Јер давно је казано да хришћанин не може да оствари ни љубав према Богу ни истинску љубав према човеку ако не проживи многе и тешке невоље. Да без невоље нема спасења. Да се, као што је Господ рекао једном хиландарском монаху посусталом у вери, с крста не силази. С крста се скида.

Ваш роман увелико кореспондира са стварношћу коју живимо. Светац као да и дан-данас неуморно бди над својим стадом да не посустане у очувању своје вере и не поклони се златном телету.

Кроз векове се мења само декор времена, а суштина је иста и непроменљива. Користећи наше несреће, наше немоћи и слабости, на нас су насртали углавном исти непријатељи, са истим циљем: да нам кривотворе прошлост, да нам купе душе и да нас поробе, и физички и духовно. А то духовно ропство погубније је од физичког. Од њега човек више страда. Духовно поробљен човек најчешће није свестан шта му се дешава, па то ропство доживљава као слободу.
Зато су поруке Светог Василија и других наших славних предака и данас живе, стварне и спасоносне као и у време када су изговорене. Сви они поручују нам да се чувамо вукова у јагњећој кожи и хлеба замешеног квасцем фарисејским. Да се ослонимо на историјско наслеђе и веру православну. Да се не уплашимо уцена. Да нас не занесу обећања. И опомињу нас да не вреди човеку да задобије читав свет ако души својој науди.

Свети Василије је веровао, да „само народ који је свестан своје славне прошлости може усправан да остане у садашњости ма каква она била и да спреман дочека будућност“. Колико смо ми данас као народ спремни да дочекамо будућност?
Ако је судити по насловним странама, ударним вестима и рекламама, чини се да смо се погубили. Да смо заборавили ко смо. Да не знамо куда идемо. Да смо се претворили у потрошаче треш робе. У сићушне карике у ланцу продаје свега и свачега. Да смо постали бесловесна маса, без стида и срама, без части и морала. Да смо отупели комирани гомилом бесмислених вести, заглупљени масовним забавама, дрогирани лажима. Да више не умемо да разликујемо битно од небитног, истински вредно од лажног, вечно од пролазног.
Али то је само привид. Осим те агресивне мањине, постоји и једна тиха, побожна, традиционална већина. Стално срећем те „невидљиве“ људе, и радујем се што је међу њима много младих. Та већина поноси се чињеницом да смо ми једини народ чију су Цркву и државу створила двојица Светитеља. Та већина хрли под Острог, Светом Василију. Та већина воли своју веру и своју историју. И то, хвала Богу, нико и ништа не може да промени.

Пишете да нас је Српска православна црква сачувала као народ у најтежим временима. Данас пак не чује се и не слуша толико глас, па ни вапај цркве. А неретко слушамо и да Црква не треба да се меша у политику.
Српска православна црква је кров под којим се свила српска држава. У време када је Србија била најснажнија, црквени великодостојници и световни владари радили су у слози за добробит земље и народа. Када су српске земље пале под турску власт, од оно мало племића који су преживели битке многи су се иселили у Угарску и Венецију, многи потурчили како би сачували старе и стекли нове повластице. Усред таквог расула народ би остао потпуно обезглављен да није било Српске православне цркве. Црква је поделила тегобну судбину народа. И упркос томе што је и сама страдала, водила је и очувала тај народ. Наши јерарси никада нису били искључиво духовни поглавари, већ и вође ослободилачких покрета и чувари наслеђа. Тако је било кроз читаву нашу историју.
Ни данас Српска православна црква не може и не сме да одустане од своје улоге и мисије старања о души свога народа и о његовом опстанку, али и о опстанку државе. И, хвала Богу, не одустаје. Када се Црква изјасни о најважнијим питањима наше садашњости, то није мешање у политику. То је одговорно исказивање става. На то је обавезују, то право јој дају њена прошлост, њена улога у народном и државном животу током минулих векова, и народ који јој верује.

Како би се наш Светитељ борио данас, када нам је Косово и Метохија окупирано?
Као и увек, ишао би међу народ и молио га да се не одрекне наслеђа и светиња. Објаснио би људима да је српска земља окупирана. Али да ће и та окупација, као и свака друга, проћи.
Подсетио би људе да ово није прва окупација Косова и Метохије. Да је ова земља пет векова била окупирана, али да никада није престала да буде наша, јер је се ми нисмо одрекли. Пренео би им речи патријарха Иринеја: „Оно што је отето, можемо да повратимо. Оно што добровољно дамо, никада више неће бити наше.“ Позвао би их да сваки скуп започну или заврше молитвеним заветом: „Данас овде. Догодине на Косову и Метохији!“ Објашњавао би људима шта стоји иза претњи и обећања сурових и моћних. Шта иза наговора плахих и лакомих. Клео би издајнике и преклињао невољнике. Молио би људе да издрже. Да не продају веру за вечеру. И био би им пример трпљења.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *