Зона сумрака – НОВА ЗВЕЗДА АУТОШОВИНИЗМА

На небу друге Србије рађа се нова звезда. То је „новинар“ Никола Крстић, човек који сматра да је „бели, средовечни, православни мушкарац који се изјашњава као Србин“ крив за све муке које остали око њега проживљавају, док је сам ушушкан као бубрег у лоју и заштићен као бели медвед

Чини ми се да не постоји ништа арогантније од тобоже препаметних Београђана који из удобности својих фотеља покушавају да објасне остатку Србије и њеним суседима како би требало да се живи у овој земљи – написао је у својој претходној колумни „Страх и презир у Београду“ бисер у развоју који се већ сматра новинаром иако је (према подацима доступним на сајту једног реномираног приватног факултета) тек на трећој години студија и иако је до сада објавио мање од десет текстова (колико смо успели да пронађемо на интернету).

[restrict] Нама би се чинило да је ово најпаметнија реченица коју је Крстић до сада у својој новинарској каријери написао, када би се радило о аутопортрету, али не, није то. Прецизно описујући себе, ово свеже наоштрено новинарско перо је желело да опише недовољно екстремни и недовољно активни део друге Србије. Поред ових „арогантних“ истомишљеника у „срцу грађанске идеје“, како он пише, на општини Стари град живе, авај, још гори људи, неки који би, замислите, „између Косова и Европске уније, просто речено, изабрали – Косово“. За време ратова у бившој Југославији, овај „кукавички Београд“ је, пише новинар рођен децембра 1993. године, „безбрижно шенлучио“ и „безбрижно су се славиле славе, ђускало се уз тадашње новопечене хитове, носиле златне кајле, играло на кркачама ортака и, мало-мало, пуцало у ваздух од весеља и миља, све у свему, декадентно се тонуло у провалију бахатости“. Какво је ово виђење Београда из времена ратова, санкција и хиперинфлације? Колико је људи у то време с платом од пет немачких марака (што је у оно време отприлике био просек) могло да „тоне у декаденцију“? Да ли „провалију бахатости“ млада нада српског новинарства види у борби изгладнелих људи за векну хлеба? Ако већ он није био рођен у то време, или је био премали да би видео и схватио свет око себе, и ако његови родитељи и породично окружење нису били у тој ситуацији, могао је да се распита на неком другом месту, на пример да пита неког професора са свог реномираног приватног факултета.
Скрећући пажњу на то да „многи млади Београђани данас не знају“ како је у Сарајеву „само у једном дану погинуло 68 људи, а преко 200 њих рањено, тако што је била минирана пијаца Маркале“, овај млади новинар показује да не зна још две врло важне ствари. Прва је да је у то време међу људима у Сарајеву било и неких Срба којих више нема, а друга је да су оба инцидента на Маркалама крајње спорни догађаји за које постоје озбиљне сумње да одговорност сносе муслиманске снаге. Он не зна ни да се Београђани нису баш „драпали по главама, шетали по граду, испијали кафе и пива, зевали до подне, слушали музику, гледали Касандру – када је са Косова протеривано стотине хиљада Албанаца“, него да су неки и гинули под НАТО бомбама. Од мале Милице у Батајници, до пацијената у болници Драгиша Мишовић. Овај дечко који мисли да све зна верује да „Београд нема благе везе шта је страх“ и рекло би се да жали што Београд, који „истински нико не воли“, „не зна како изгледа прави презир“.
Шта је узрок што су и Београд, а и Србија такви, ова мудра глава открива нам у најновијој колумни под насловом „Велика мржња, мала Србија“. Узрок зла у Србији је „бели, средовечни, православни мушкарац који се изјашњава као Србин“. Он је одговоран што небројено пута дневно „они напаћени мигранти – без игде ичега, без игде икога и без икакве перспективе – бивају изложени некој врсти тортуре“ и што исто толико често „свако ко се облачи другачије, изјашњава другачије, свако ко је другачије боје коже, вероисповести или сексуалне оријентације буде, у најбољем случају, под лупом“. Да сад не разматрамо колико су мигранти у Београду били мучени и нападани, али запитајмо се кроз које све муке и проблеме на дневној бази пролази просечан средовечни православни мушкарац који живи у Београду и да ли је његов живот баш толико бољи од живота овог младог бунтовника с разлогом из друге Србије. Ако му је баш толико стало до људских права, зашто се не запита кава су данас права радника и сељака у Србији, а не само да ламентира због „стављања под лупу“ гејева. Шта у Београду и Србији живот једног католика или муслимана чини тежим од живота једног православца, реално?
Није Крстић до спознаје о кривици просечног Србина дошао искуствено (највероватније са таквима није у животу ни проговорио више од пет реченица и о њима зна колико и о животу у Београду ’92) него је закључак донео на основу искустава својих сабораца и истомишљеника из САД који за све криве управо белог, хетеросексуалног (овај детаљ је заборавио) мушкарца и желе му истребљење. А иста жеља се назире и код њега. Јер шта друго урадити са онима који су одговорни за то што је „толики концентрат мржње наталожен у овако малој Србији“ да би његово игнорисање (…) „могло само да акумулира у (писменост?) много веће зло, које ће постати ђавоље игралиште за безуме психопате и неотесане барабе“. Ти Срби, како би рекао овај писмени новинар, имају „озловљено мишљење“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *