Почетна / Колумне / Зона сумрака / МИРДИТА ПРОТИВ ВИТЕЗОВА

Зона сумрака / МИРДИТА ПРОТИВ ВИТЕЗОВА

Захваљујући најновијој (нажалост не последњој) колумни културне деконтаминаторке Борке Павићевић коначно можемо да схватимо пуноћу и обим деконтаминације коју жели да нам спроведе – треба избрисати све српско не само до Немањића него и до кнеза Вишеслава, па и раније

Тешко је схватити и анализирати крајње конфузан, стихијски написан и логичких и чињеничних грешака пун текст једне од ведета у борби за отрежњење Србије од митова (не и од алкохола) Борке Павићевић под називом „Највећи фестивал“. Ради се о међународном витешком фестивалу који се сваке године одржава у манастиру Манасија у славу деспота Стефана Лазаревића, једном од највећих ове врсте у свету. Борка Павићевић га, међутим, смешта „подно Смедеревске тврђаве“, од Манасије удаљене скоро стотину километара. Чини се да деконтаминаторка на првом месту критикује (нисмо сигурни због изванредног, надреалистичког стила писања чији пун смисао могу да схвате само они у вишим сферама свести) идеју одржавања оваквог фестивала због очитог несагласја између средњовековних витешких вредности и оних модерних Боркиних, екстремнијих чак и од на пиједестал дигнутих „европских вредности“. Не само да је управо ову годину Европска комисија прогласила „Европском годином културног наслеђа“ када се „прошлост сусреће са будућношћу“, што је, како наводи Комисија, „јако важно за изградњу Европе“, него се истоветни фестивали и манифестације (од којих многи уживају подршку институција ЕУ) одржавају широм Старог континента. Поменимо само „Rivivi il medievo“ у Италији, „Feira Franca“ у Шпанији, „Burgenfest“ у Немачкој, „Roi de l’Oiseau“ у Француској, „Jorvik Viking“ у Енглеској… Укратко, од Португалије до Естоније нема државе у којој се не одржавају овакви фестивали.

Стиче се утисак да госпођи Павићевић смета и што „ће сви они, мушкарци, учествовати у борбама, турнирима, док ће жене кувати и плести, и појати“ (не знамо зашто пише у футуру иако је фестивал одржан недељу дана пре објављивања њеног текста). Наслућујемо да Борки Павићевић овде смета подела улога на мушке и женске. Иако „родна политика“ у средњем веку није била на апсурдном нивоу до којег је доведена данас, чињеница је да је било жена које су учествовале у ратовима и биткама. Најпознатија је свакако Јованка Орлеанка, али било је и других примера попут Елеоноре од Аквитаније, која је учествовала у Првом крсташком рату, или Катарине Сфорце која се борила против Борџија. То су, међутим, само изузеци који потврђују правило да је ратовање и онда, а и данас, било углавном „мушка ствар“. Чисто сумњамо да би, да је иједна жена изразила жељу да учествује у борбама, остале фестивалџије покушале да је у томе спрече, тако да је на њену жалост, све највероватније било ствар слободног избора учесника и учесница фестивала. Или је, можда, у духу пародичне политичке коректности, требало фалсификовати средњовековне и историјске чињенице и обичаје па жене претворити у ратнике, а мушкарце у плесаче, као што Холивуд Ахила, Херкула или нордијског бога Хајмдала претвара у црнце. Борка Павићевић с подсмехом (рекло би се) цитира организаторе Фестивала: „Боримо се за поштовање моралних вредности. Учествујемо и помажемо у бескомпромисној борби против насиља над женама, децом и слабима. Ово је наша мисија, наш завет!“ У свом, показује се универзалном, незнању, она није свесна да је такав став потпуно у складу с прокламованим средњовековним витешким вредностима и начелима.

Замерајући друштву „повратак у доба Немањића“, пошто је „избрисана сва двадесетовековна прошлост“ (не знамо ко је то учинио, а свакако не они што се поносе на битку на Кошарама или стално подсећају на Јасеновац), Борка Павићевић показује да би управо она брисала прошлост и историју, осим „геноцида у Сребреници“ и „пет милиона Албанаца протераних са Косова“. Она у дизању споменика „добу Немањића испред расељене железничке станице“ види „повратак у средњи век“. С обзиром на горепоменуту девизу Европске комисије да је прошлост суштински важна за изградњу будућности, чуди да ова особа, има нешто против тога. Да ли овде долази до њеног скретања с европског пута? Зар не треба да нам буде узор то што напредни Французи усред Париза, испред Нотр Дама, имају статуу Карла Великог, оснивача франачке државе? Или што Минхен краси споменик Отону I Вителсбаху, зачетнику династије која је владала од 1180. све до 1918. године? Или… Опет од Португалије до Естоније, да не набрајамо сад.

С друге стране, замера се што нема споменика „’генералу живе војске’ Богдану Трифуновићу“ који је „умро у девет квадрата у хотелу ’Бристол’“ и што су сви остали станари овог здања (припадници ЈНА расељени из бивших југословенских република по њиховом отцепљењу) постали, како каже, „људи без имена и презимена“. „Генерала живе војске“, који је по свим мерилима струке (не улазимо у морална мерила) починио издају и који (покој му души) никако не заслужује јавни споменик, управо она, Борка Павићевић, чини човеком без имена, јер му је у свом тексту дала погрешно. Не ради се о „Богдану“, него о Владимиру Трифуновићу.

Колико Борка Павићевић појма нема о чему пише говори и њена идеја да се данашња европска десница бори против „’Турака’ и ’Сарацена’, баш као у временима формирања Европе као ’беле и хришћанске’, беше то када је Колумбо открио Америку“. Прво, убедљиву већину Европљана су од памтивека па до средине двадесетог века чинили белци. Друго, „борба за хришћанство“ у Европи поведена је под Јустинијаном у петом веку и окончана 1387. када су Литванци, као убедљиво последњи у Европи, примили ову веру, што је стотину година пре открића Америке. Треће, борба против „Сарацена“ вођена је на европском тлу у осмом веку и први успех у ослобађању од завојевача био је тријумф хришћана у бици код Поатјеа 732. године, што је више од седам векова пре Колумба. Дакле, „бела и хришћанска Европа“ формирана је много пре периода о којем Борка Павићевић говори, а окончање Реконквисте (потпуног ослобађања Шпаније од Сарацена) било је предуслов за Колумбово путовање.

Сигурни смо да би и Борка Павићевић, у случају да су Албанци имали неке средњовековне витезове и витешку традицију, организовала у свом Центру за културну деконтаминацију „витешки фестивал“. Овако мора да се задовољи крајње спорном, а у најмању руку „езотерично-концептуалном“, фестивалском приредбом на којој се витешки статус даје обичном друмском разбојнику из Дренице и његовим терористичким саборцима. А добронамерно бисмо јој саветовали да убудуће колумне пише пре него што попије прву ирску кафу.         

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *