Злодух антисрпске хегемоније

Живимо у свету у коме се у глобалним оквирима лаж систематски намеће као истина, а истина омаловажава као лаж. Наша нација је у епицентру таквих паклених комбинација, док њена политичка елита то не схвата на одговарајући начин или ту чињеницу из неког разлога занемарује

Под хегемонизмом се подразумева доминација или тежња политичкој и свакој другој надмоћи једне нације, односно једног ентитета у сложеним државним заједницама или суштински мултиетничким и дубински комплексним државама које би требало да буду утемељене на више, у реалним размерама ако не и на идеалан начин, равноправних националних стубова.

ИЗМИШЉЕНИ СРПСКИ ХЕГЕМОНИЗАМ На нашим просторима се прича о хегемонији, нажалост, обично односи на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније названу Краљевина Југославија. Комунисти су прво из илегалне опозиције пласирали мантру о „великосрпском хегемонизму“, која је, да ствар буде гора, после њиховог доласка на власт била уграђена у све пропагандне поре система и преко њих у многе мозгове. Довољно је осврнути се на уџбенике историје Друге Југославије. Они су на све стране били испуњени том отужном формулом. И то у Србији, па можемо онда да замислим како је било у другим републикама.
Свако зло између два светска рата, од високих пореза до међунационалних тензија, представљано је као да се базира на тзв. „српској хегемонији“. А ње заправо никада није било. Нема сумње да је београдска политичка елита имала највећи утицај у Првој Југославији, али она готово ништа није предузимала како би српски национални интереси уистину имали примат на југословенским просторима. Гледала је – у духу става Арчибалда Рајса о њеној саможивости, корумпираности и другим видовима искварености – само себе. Српство јој је служило углавном у реторичке сврхе.
То се види и по олаком пристајању на лажни компромис с Хрватима 1939. године, када је њима први пут у историји дат Дубровник, као што су им даровани и делови Босне и Херцеговине и Срема са српском већином, док упоредо са успостављањем хрватске широке аутономије у оквирима Краљевине, за Србе у Крајини и Славонији није захтевано слично. Да ли је то био „великосрпски хегемонизам“? Можда, из угла наших бољшевика, који су ишли у антисрпску крајност, те им је све оно што није баш до морбидности тотално на штету Срба – као што је био њихов модел разграничења међу југословенским републикама и стварања лажних нација науштрб српске – деловало као да је у корист Срба!

[restrict]

НОВА СРБОФОБИЈА Српство које није баш потпуно раскомадано и осакаћено титоистима је деловало као „великосрпство“. Тако стоје ствари и данас с „нашим“ неотитоистима из редова анти-Србије и припадницима владајућих националних елита у бившим југословенским републикама и на нашем сецесионистичком Косову. Полазећи од тога време је да се из прошлости вратимо у наше доба и осврнемо на некада толико помињани а данас у актуелном контексту заборављени хегемонизам. Баш сада би, у светлу политике која се од стране Запада и новонасталих држава око нас према нашем народу већ дуже време води, о њему требало причати. За то има много више основа него што је било у вези с наклапањима о „српској хегемонији“ у прошлости.
С падом Берлинског зида отпочео је, потпомогнут локалним факторима, НАТО поход против Срба са циљем да на нашим просторима буде учвршћен антисрпски поредак који је Ј. Б. Тито развио до застрашујућих размера а против кога су Срби почели да се буне. Коминтерна је дефинисала србофобну националну политику за Југославију полазећи од тога да су српски народ и његова династија носећи стуб државе која је перципирана као један од кључних елемената у антисовјетском бедему. Када су дефинитивно премоћ у врху Комунистичке партије Југославије стекли кадрови из редова несрпских народа и српски јаничари, у све је унета додатна антисрпска страст и енергија. Коминтерновска политика је настављена науштрб Срба и када Москва није више имала такве намере.
Са сломом комунизма у Европи, и нешто пре тога каквим-таквим отпочињањем процеса националног препорода код Срба са циљем умањивања штете из претходног периода, наш народ је постао мета Запада. Свакако томе је допринео и идеолошки аутизам нашег тадашњег вођства које није разумело глобалне трендове, али од тога је вероватно битније нешто друго. Они који су у временима о којима говоримо креирали западну политику, очито су у Србима видели потенцијални ослонац Русије. Није им био циљ да само уруше црвену империју, већ и сваку ширу пројекцију руске државне моћи. А полазили су од тога да су Срби традиционално блиски с Русима, и да ће пре или касније постати савезници обновљене посткомунистичке руске државе. Уз то је постојао, пословични, империјални страх од српског слободарског духа. С друге стране, наши регионални опоненти су подржавани јер су препознати као поуздани вазали. Небитно је да ли носе СС или НАТО униформе.

ДУПЛИ УСУД СРБА Тако смо доживели парадокс да нас бољшевици прво комадају јер смо набеђени да смо велика опасност за црвену Москву. Онда пола века касније западњаци су на нас отворили сезону „лова“ пошто су сумњали да ћемо у неком тренутку постати партнери Кремља који је оборио петокраку. Јељцинова Русија је клечала пред Западом, али тамо се, с правом, веровало да такво стање неће потрајати. И зато су благовремено сечене гране потенцијалног руског утицаја. Као једна од њих, можда у то време и најозбиљнија, препозната је српска страна.
Не треба ни рећи, у свему томе је било много тзв. вредносне маскараде. Геополитички мотиви су вешто камуфлирани. Као што су своје спољнополитичке интересе совјетски комунисти заклањали бајкама о братству и равноправности народа или баснама о социјалној еманципацији, НАТО јуришници се непрекидно заклињу у демократију, грађанска права, свеколике слободе и друге тзв. европске вредности. Њима ништа не треба већ се као боре за глобалну правду. Тако су против Срба покретане казнене експедиције јер је наше вођство, наводно, било регионална сметња томе. Међутим, да се радило о великим лажима видимо и на основу поретка који су после НАТО окупације делова територија бивше Југославије успостављали његови стратези.
Поново стижемо до хегемоније чија смо жртва. И то у најбољем случају јер друго нама намењено је и горе. Ако су Срби којим случајем и били лоши моци јер нису прихватали тзв. вредности које је Запад проповедао, онда је логично било да пошто он стекне контролу на терену, оне буду успостављене. Да ли је било тако? Видимо на Косову какав је одговор. Пошто га је НАТО окупирао у име борбе против, како је речено, националног угњетавања, оно је добило готово геноцидне размере. Срби су масовно прогањани, етнички чишћени па и убијани, док су немачки, амерички и британски војници то мирно посматрали а неретко и подржавали. Пре тога, у Српској Крајни су, уз потпору америчке авијације и дипломатије, стотине хиљада Срба прогнане а хиљаде убијене. Слично се десило с немалим делом територије Републике Српске, од Дрвара до Сарајева.

ГРАЂАНСКА ПРЕВАРА Пошто су подигли своју кровну конструкцију у БиХ и на КиМ, односно прву земљу, после вишегодишњег исцрпљивања Срба, али без потенцијала да лако буду потпуно поражени, и у Дејтону је конституисали као сложену државну заједницу, а другу област, тј. јужну српску покрајину ставили под протекторат ОУН – упоредо с причама о равноправности и демократији – евроатлантски центри моћи су лицемерно наставили да помажу реализацију ратних циљева овдашњих народа с којима су Срби били у сукобу.
Дејтоном је успостављена БиХ конфедерација, као заједница два равноправна ентитета и три народа. Али није се на споразуму ни мастило осушило, а почела је његова прерада са циљем да се у миру стигне до онога за шта су се тамошњи муслимани борили с оружјем у рукама. Прво је високи представник претворен од супервизора мировног споразума у колонијалног управника коме је задатак да ради на централизацији БиХ. Онда је он почео да се понаша као енглески гувернери у 19. веку. Прича се о грађанским и европским вредностима, а радило се и ради на томе да се устоличи бошњачка хегемонија, односно да Срби и Хрвати буду сведени на ниво националних мањина.
У томе се иде толико далеко да се прворазредни међународни споразум из Дејтона, и с њим у пакету међународно право, потпуно багателишу. А само захваљујући чврстом ставу Бањалуке, од када се тамо на власти учврстио Додик, нису до краја реализовани унитаристички, односно великобошњачки планови, који су много реалнији него старе искривљене и излизане приче о некадашњој српској хегемонији у Југославији. Актуелни председник РС је изложен сатанизацији не зато што он мења Дејтонски споразум већ стога што је имао храбрости и умећа да се ефикасно успротиви његовој даљој модификацији, под плаштом успостављања европске и грађанске Босне и Херцеговине, а заправо у смеру успостављања квазифедералног уређења с хегемонијом бошњачке политичке елите.

МРЦВАРЕЊЕ СРПСТВА Још много горе је на Косову и Метохији, где је српски фактор знатно слабији а подршка Београда на коју мора да се ослања – пречесто склоног да се из лично-партијских мотива властодржаца цењка српским националним интересима и на просторима које контролише а камоли тамо где нема јурисдикцију а Срби су аутохтони народ – врло променљива и несигурна. У тим оквирима се одвијају процеси који, и пошто је прошло време отвореног насиља над Србима на КиМ, воде ерозији српских позиција. Прво на југу, а од 2011. до данас и на северу Косова који бисмо, да наше елите не калкулишу, чврсто а без већег ризика могли да држимо у својим рукама без обзира што је Приштина донела сецесионистички акт. Уместо тога албанска хегемонија се увелико надвија и над тим делом наше јужне покрајине, док је у другим њеним крајевима неумесно о њој и говорити. Не зато што је нема већ зато што је надграђена горим. Срби су ту, као и у Хрватској, постали обична обесправљена мањина.
Да тако буде и у Црној Гори форсирано ради официјелна Подгорица. Некадашња српска Спарта је данас, номинално, грађанска држава без већинског и титуларног народа. Но у пракси није тако. Црногорци имају хегемонију каква је потпуно непримерена модерној Европи. Уосталом, она је у функцији изградње вештачке нације. Чак и већина оних који се данас изјашњавају као Црногорци у националном смислу – то се види на основу њиховог односа према језику и цркви – знају да су Срби. Само из личног прагматизма пристају да се, мало-помало, одричу својих националних корена.
У Црној Гори је на делу пројекат социјалног црногорства, чија друга страна је идентитетски геноцид над Србима и српским наслеђем. Све што се назива црногорским форсира се а ко се тако изјасни има разне видове подршке од стране државе. Опет, све српско се омаловажава, а они који истрајавају у српском опредељењу суочавају се с бројним видовима дискриминације. Тешко или никако добијају послове у државној управи, поготово у деликатним безбедносним службама или добро плаћеним агенцијама. Имају низ пословних тешкоћа, односно не добијају ветар у леђа који је од стране власти важан и приватницима у свим државама без демократске традиције и политичке културе. Српски језик, историја и црква се третирају скоро као у НДХ. А Брисел, док се куне у своја високопарна начела, ћути!

ПРИЗИВАЊЕ ДОДАТНЕ НЕСРЕЋЕ Као што видимо, хегемонистичке, антисрпске работе одвијају се на великом делу некадашњег југословенског простора. И њих неће да виде колико западни национални и ЕУ бриселски властодршци, толико и овдашњи борци за људска права, заговорници либералних вредности и националне еманципације, те проповедници европских вредности. Све што је усмерено против Срба се игнорише или лажно представља у ружичастим бојама. Реверс тога је да се свако српско залагање за своје интересе стигматизује и третира као да је одраз агресивних побуда. Све то подсећа на однос према Јеврејима у доба широко распрострањеног па неретко и институционализованог антисемитизма у Европи. Они су били „криви“ и када их други прогањају.
Ствар тако стоје и с нашим народом. Али није ни то најгоре. Горе је што се ми томе млако супротстављамо на државном нивоу. Ради ЕУ интеграција или нечега другог, пристајемо да играмо на антисрпску музику, и при томе се правимо да је она грађанска или европска. А добро знамо да није тако. Тиме званична Србија доприноси тешком положају Срба у нашем региону. Додуше повремено реагује, али то је често маркетиншки мотивисано или у функцији личних сукоба београдских и других елита у окружењу, као што је последњих месеци подгоричка, која је упркос ономе што чини Србима у Црној Гори дуго код нас на званичном нивоу третирана као пријатељска.
И даље нема систематске, наравно модерне и мирољубиве, али енергичне и посвећене акције Србије у циљу одбране српских националних интереса. Тако се широм отварају врата за нова и стара хегемонистичка и друга деловање против Срба у окружењу Србије. Уместо да се опиремо туђим злим намерама према нама, сами себи правимо додатне проблеме и прихватамо ако не у целини, онда свакако значајне делове туђих лажи о себи. Тога смо дужни да се сваки пут сетимо када се помене измишљена великосрпска хегемонија, док заправо над нама већ дуго лебди и опаке последице оставља, злодух антисрпског хегемонизма који избегавамо да правилно именујемо и третирамо.
Сваки аранжман који склопимо, наводно ради мира и стабилности, тако се као бумеранг окрене против нас. Када смо у сукобу, што наравно ни на који начин не призивам, сабијени у „ровове“, инстиктивно се бранимо. Када одложимо „оружје“, олако се препустимо мирнодопској агресији. Као друштво утонемо у илузије о миру и братству, док они који су изабрани да организовано штите наше интересе то пречесто не чине доследно нити енергично. Добро је да се тога подсетимо док се сада толико прича о некаквом спасоносном косовском компромису или нормализацији односа с Приштином. Плашим се да и ако тога буде, све то се не претвори у нови антисрпски хегемонистички ударац. Исто тако њега се прибојавам ако услед опскурног НАТО специјалног рата против њега на предстојећим изборима буде поражен Додик. Они које странци доведу на власт обично то плате опасним уступцима а већ угрожена државност РС њих више не може да поднесе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *