Почетна / Друштво / Злодух антисрпске хегемоније

Злодух антисрпске хегемоније

Живимо у свету у коме се у глобалним оквирима лаж систематски намеће као истина, а истина омаловажава као лаж. Наша нација је у епицентру таквих паклених комбинација, док њена политичка елита то не схвата на одговарајући начин или ту чињеницу из неког разлога занемарује

Под хегемонизмом се подразумева доминација или тежња политичкој и свакој другој надмоћи једне нације, односно једног ентитета у сложеним државним заједницама или суштински мултиетничким и дубински комплексним државама које би требало да буду утемељене на више, у реалним размерама ако не и на идеалан начин, равноправних националних стубова.

ИЗМИШЉЕНИ СРПСКИ ХЕГЕМОНИЗАМ На нашим просторима се прича о хегемонији, нажалост, обично односи на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније названу Краљевина Југославија. Комунисти су прво из илегалне опозиције пласирали мантру о „великосрпском хегемонизму“, која је, да ствар буде гора, после њиховог доласка на власт била уграђена у све пропагандне поре система и преко њих у многе мозгове. Довољно је осврнути се на уџбенике историје Друге Југославије. Они су на све стране били испуњени том отужном формулом. И то у Србији, па можемо онда да замислим како је било у другим републикама.
Свако зло између два светска рата, од високих пореза до међунационалних тензија, представљано је као да се базира на тзв. „српској хегемонији“. А ње заправо никада није било. Нема сумње да је београдска политичка елита имала највећи утицај у Првој Југославији, али она готово ништа није предузимала како би српски национални интереси уистину имали примат на југословенским просторима. Гледала је – у духу става Арчибалда Рајса о њеној саможивости, корумпираности и другим видовима искварености – само себе. Српство јој је служило углавном у реторичке сврхе.
То се види и по олаком пристајању на лажни компромис с Хрватима 1939. године, када је њима први пут у историји дат Дубровник, као што су им даровани и делови Босне и Херцеговине и Срема са српском већином, док упоредо са успостављањем хрватске широке аутономије у оквирима Краљевине, за Србе у Крајини и Славонији није захтевано слично. Да ли је то био „великосрпски хегемонизам“? Можда, из угла наших бољшевика, који су ишли у антисрпску крајност, те им је све оно што није баш до морбидности тотално на штету Срба – као што је био њихов модел разграничења међу југословенским републикама и стварања лажних нација науштрб српске – деловало као да је у корист Срба!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *