Вуково својство

Трагом идеје да нас ништа боље не обједињује него културно памћење

И данас, када смо доста потиштени, посегнимо за Вуком. Мањка нам данас таквог приступа, премда вуковаца, у пуном значењу речи, има и сада и биће их док нам је свести и борбености и људског образа. Сам Вук је – као што се из факсимила његова потписа може видети – лично име писао малим словом, а очево име и презиме од старине великим. У видокругу данашњице, међутим, уочљивији су они елитисти којима је лична корист и статус једино подручје рада и који дају свој ум моћнима под аренду, говоре и делују по обрасцима и захтевима разних фондова и давалаца стипендија

Пре тачно две стотине година Вук Стефановић објављује свој први Српски рјечник. Обично га зовемо Вуков речник, а могли бисмо га звати и Јадрански речник. Јер један од приговора на који Вук одговара још у предговору свога Рјечника из 1818. године управо се тицао уже завичајности језичке грађе, што му је рецензент, унапред и на невиђено, пребацивао: „Ја не знам како је он могао разумјети из објављенија, да ће у мом рјечнику бити само Јадрански језик (који он и да познаје, опет не би могао доказати да је гори, него што Србљи данас говоре на коме другом мјесту.“
У наставку одговора Вук оцртава ширину језичког простора коју је речнички обухватио, све полазећи од завичајног језгра. Завичај нас заснива, а наше је разумевање света језичко, као што је писао један мудри Немац нашег доба, с којим би се и Вук јамачно сагласио: „Ми можемо да мислимо само на неком језику и управо је та завичајност нашег мишљења у језику дубока тајна чије решење језик захтева од мишљења.“ Ова се тајна и даље одгонета, коме је уопште до дубине и до тајне. Свагдашњу и данашњу погубну површност дубина не занима, као ни језик као израз наше личне и колективне дубине.
У предговору Рјечника, као што знамо, Вук износи критику тадашњег језичког безакоња. Навратимо се изнова на те речи, биће нам корисне за сналажење у нашем времену и простору, особито на дубљем степену поређења: „Ако се наш списатељ родио у вароши, он већ није ни чуо правога и чистога Српског језика“, а ако је из села дошао у варош, ово наводи Вук као кључну замерку: „учећи науке на туђим језицима, мора заборавити и мислити Српски (зашто сви народи не почињу с једне стране мислити о стварима; и отуд је постала она разлика између језика, што се зове својство језика).“
Када се окренемо и ослушнемо около себе, видећемо да смо увелико заборавили мислити српски и на српском, у најосновнијем значењу, него мислимо туђом главом и унапред датим и задатим, медијски и политички увезеним и потуреним одговорима – толико да губимо своје дубље човечанско својство. Јер није својство језика само граматичко питање него својство и својственост чини укупно предање, пробрано искуство прошлости што га језик чува и посредује кроз културне симболе и садржаје једног народа. Тако просејано искуство, посредовано језиком а најпре поезијом као уметношћу речи, помаже нам да се разаберемо, препознамо и одлучимо како даље у савременим пометњама што се увелико и стратешки производе.
У истом предговору, који је донекле и оштра расправа с противницима и опадачима, Вук се суочава и с најкрупнијом примедбом упућеном с тадашње друштвене висине да је његов језик свињарски и говедарски – значи недостојан књижевности и културе. А овај сада двестогодишњи Српски рјечник уследио је након првих Вукових издања, Писменице и Мале простонародне славено-сербске песнарице. Ако је Вук у Писменици указао на правила српског језика, онда је у Песнарици, највећма преписаној из опсежног фонда његове личне меморије, показао каква се чиста и својствена поезија на том свињарско-говедарском језику ствара. Многи тада нису могли видети оно што ми одавно знамо, да су Вукове тежње проистекле из обухватних тежњи европске културе за повратком извору, из тежњи за откривањем неоткривених народа и пред собом и пред другима. Наспрам славеносрпске и класичне учене мешавине, Вук подастире исмејаване сљепачке песме као хомерски глас тадашњег доба. Јер те песме носе оно својство што се тече и стиче историјским прегнућем народа, оног простог а самосвесног народа, што трпи много да би очувао своје име и језик, а што је одлучно огласио потребу за слободом. Или, како је приметио Иво Андрић поводом Вуковог рада: „Он је схватио као свој задатак не само да своме народу да нов и савремен језик и правопис и тако удари темељ модерној књижевности него и да иностранство упозна са тим народом и његовим умотворинама и да тако на неки начин на културном пољу надокнади оно што је тренутно било изгубљено на ратишту и у политици, и подупре нове напоре за ослобођење. Већ објављивање Речника и први преводи народних песама значили су врло корисно привлачење пажње на српски народ у тренутку његове најдубље потиштености.“
И данас, када смо доста потиштени, посегнимо за Вуком. Мањка нам данас таквог приступа, премда вуковаца, у пуном значењу речи, има и сада и биће их док нам је свести и борбености и људског образа. Сам Вук је – као што се из факсимила његова потписа може видети – лично име писао малим словом, а очево име и презиме од старине великим. У видокругу данашњице, међутим, уочљивији су они елитисти којима је лична корист и статус једино подручје рада и који дају свој ум моћнима под аренду, говоре и делују по обрасцима и захтевима разних фондова и давалаца стипендија. Окрећу леђа и од најчистијих својстава свога народа и опадају га по свету, држећи то за врлину и отвореност. И за то траже и добијају повластице не само на страни него и у својој омрзнутој земљи. Хоће да свој народ обезличе, да му укину свако својство, јер моћнима више одговара да имају пред собом етнички материјал што га могу месити по вољи, а не народ који памти и има шта да памти. И нема потребе да сувише измишља нити од других да отима и присваја. И који чува своје, стечено и својствено, али га и унапређује, оживљава.
Ништа нас боље не обједињује него културно памћење. Не само савременике међу собом него нас утешно спаја и с претходницима, родитељима и прародитељима, који, свесно или несвесно, живе у нама и од којих, све и да хоћемо, не можемо побећи. И тек тако обједињени у себи, приправни смо за сваки изазов који нам живот намеће. И то је Вуково искуство и вуковско својство. Тако је и Вук, од самог почетка предговора Српском рјечнику, показивао на примерима из Душановог законика или Лазаревих повеља да је између језика далеке прошлости и народног језика разлика мања него од вештачког језика и резона тадашње пречанске елите. Језик старине био му је чврсто упориште за отискивање у нову епоху. Некако испада да се и ми, данашњи говорници српског језика, кључно разликујемо по томе да ли се држимо својстава нашег језика и предања, или пак посежемо за језиком површне и претенциозне туђинске мешавине, без својства, мириса и укуса. Ако памтимо Вука, не можемо да се и на то не осврнемо. Али нам је лакше јер имамо Вука као упориште, његово својство, а не његов калуп, па докле се отиснемо, у нашем времену.
Реч на отварању 85. Вуковог сабора у Лозници

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *