Време после правде

Живимо у епохи деградације, у свету који се назива „свет после правде“, када истина никоме није потребна. Тврдњом о деградацији, као планетарном цивилизацијски ретроградном ходу човечанства, прошле недеље је Василиј Небензја, стални представник Русије при УН, поткрепио своје уверење да западне земље циљаном политиком рачунају на исцрпљивање актуелног политичког режима у Москви.
Иако је говорио посебним поводом, у проницању у тајну доба које живимо, руски дипломата дотакао се духа епохе тако убедљиво да његове дефиниције, попут природног закона који важи увек и свуда, сада делују и у приликама које имају мало везе с принципима геополитичке праксе. Чини се, стога, да је умесно да се из овако одређене перспективе, с видика „стварности епохалне деградације“, разматрају и догађања у Србији. Склони смо закључку да друштвено и политичко, заправо комплетно искуство овдашњих прилика на много начина сведочи о томе како управо грађани Србије својим данашњим искуством драматично убедљиво показују значење ситуације: бити усред „света после правде“. У наведеном смислу, прва потврда је, разуме се, историјски усуд наше државе и народа, данас посебно у домену догађања око јужне српске покрајине. Прилике нас воде закључку да смо на Косову сведоци, унеколико и (не)вољни учесници и актери, својеврсне, духу времена примерене, деградације историјске, политичке, друштвене и свих других пракси.
Како у наведеном ретро-значењу наш домаћи „свет после правде“ прожима много шири, безмало целовити простор друштвеног живота, аксиому цитираног дипломате обраћамо се и наизглед тривијалнијим поводом. Реч је о догађају из престоничке црне хронике који је у минулој недељи усталасао духове прокључале јавности. Вест која је у потоњем следу догађаја попримила енергију пројектила баченог у срце друштвених мрежа била је „обична“: „Стојанка Стојановић (70), звана Цока, из Београда ухапшена је због сумње да је у Булевару краља Александра хицима из пиштоља убила Зорана Трифуновића (59). Стравично убиство догодило се усред бела дана испред једне ауто-перионице у близини Цветкове пијаце, највероватније због судског спора око земљишта који су осумњичена и убијени имали.“

[restrict] Оно што се потом догодило силовито је оцртало обрисе друштвене деградације у озбиљној снази, а „космос“ црне хронике (који иначе често доминира српском штампом, не мање и српском стварношћу), и његов одјек на интернет порталима посведочио је да је епоха друштва после правде у нашем животном простору код куће.
Док су таблоиди праштали, утркујући се у репортерско-истраживачко-коментаторском ангажману поводом злочина, уобичајени след догађаја, тачније медијско густирање „посластица“ о актерима овог ужаса, после сведочења сина осумњичене за убиство (испричао да је мајка годинама трпела претње и тортуру од Трифуновића, јер је овај хтео да јој отме плац да би изградио стамбену зграду), те набрајања бисера из пословно-животне биографије жртве, уследио је, неочекивано, драматичан обрт. Наводимо парадигматичан пример медијског прилога који већ од наслова не оставља места сумњи о професионалним побудама: Народ брани бабу убицу! Овај елегантни наслов је „кров“ за објашњење: Хиљаде људи на порталима и друштвеним мрежама тражи да пензионерка Стојанка Цока Стојановић, која је у недељу убила инвеститора Зорана Трифуновића, буде одмах пуштена на слободу! Поруке „Правда за Цоку“ и сличне буквално су преплавиле интернет у Србији. Цинизам медијских посленика згуснут у лаконском давању имена „инвеститор“ некоме кога истовремено представљају као превејану хуљу и насилника заслужује посебну пажњу, није тек реч о хипокризији професије већ пре о друштвеној патологији озбиљније врсте.
Као што то често чини, и овим случајем црна хроника као незаобилазни и меродавни дамар свакодневице, на наличје изврнута претећа слика лишена тенденциозно улицканих, прихватљивих представа о друштву, суочила нас је поново са граничним ситуацијама и слабим местима стварности у којој живимо. Поруке подршке госпођи Стојановић су биле недвосмислене; да стварно није праћен ужасом насилне смрти, догађај би, заслугом интернет-бруја, већ могао понети име Балада о Стојанки и инвеститору.
Исти извори (поново таблоиди) известили су како „правни стручњаци разумеју разлоге људи који су се поистоветили са Стојанком и њеном патњом“, али су – каже се – упозорили да закон мора да се поштује, да нико не сме да га узима у своје руке, да Србија не би постала Дивљи запад! Изостало је правно стручно разматрање питања: да ли поменути Дивљи запад, као симбол безакоња у којем су људи питања опстанка решавали кроз „правну, законску и практичну самопомоћ“ најчешће колтом, уколико не и батином, једнако или више инсталирају насилници и узурпатори понекад заклоњени иза овде много помињаног имена инвеститор? Шта би стварно правни експерти посаветовали и каквим би аргументима и поступањем стварно пружили заштиту у овом, али и небројеним сличним случајевима отвореног насиља и бруталног притиска на „цивиле“ и „обичне грађане“? Критика институција задужених за заштиту слободе и безбедности грађана ретко бива убедљивији део оваквих разговора. Како, међутим, у епохи која се разложно именује као време човекове деградације уопште говорити и о овим институцијама, а занемарити да оне јесу функционални и органски део деградираних друштава? Идеал правне државе и уређеног поретка, па институција грађанске сигурности, подразумева строжи систем вредности и другачији друштвени амбијент од овог у којем су „инвеститори“ у овом случају конкретно поменутих својстава своји на своме. Владавина права је „метаправна идеја о ваљаном правном поретку који подробним и постојаним правним ограничењима државне власти, одговарајућим својствима закона и поузданим институционалним јемствима највећма обезбеђује људску сигурност и слободу“ (К. Чавошки). Уважавање поретка у коме владавина права и закона не би била само идеал коме се у некаквом недогледу тежи, није међутим матрица према којој је уређен живот у Србији. Искуства мучне свакодневице већине грађана ове земље једнако убедљиво потврђују ту чињеницу, колико и јасне и знаковите поруке шаље актуелни покрет подржимо мајку храброст.
Свест о опасној засићености и нараслој енергији бунта против поретка који продукује ситуација где појединац неретко бива приморан да се понаша по узору с поменутог Дивљег запада надахнула је и друга занимљива експертска промишљања. „Сви ми имамо неког свог ’предузимача’, и шта сад? Треба сви да их поубијамо? Злочин је злочин и, као нормално друштво, ми треба да тежимо да се сукоби и свађе решавају на друге начине, а не пиштољем.“
Цитирали смо респектабилно мишљење Ивана Бајазита, адвоката и бившег судије. Својеврстан парадокс је да овакво разматрање оставља више недоумица него одговора. Како разумети неупитно признање да – сви имамо неког предузимача? Као филозофију живота или дијагнозу болести друштва у коме живимо, и у коме ходамо минским пољем предузимача, насилника, извршитеља најбизарнијих налога и притисака? Најзад: да ли смо заиста „нормално друштво“ како тврди Бајазит, или смо друштво скоцкано према дефиницији Василија Небензје, цитираног на почетку текста?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *