Велики косовски гамбит

Шта је председник Србије Александар Вучић заправо поручио из Косовске Митровице?

Председник Србије Александар Вучић изговорио је у недељу на митингу у Косовској Митровици тачно 4.169 речи – стале би на шест густо попуњених страница „Печата“ – којима је, коментарише дописник швајцарске радио-телевизије а преноси „Дојче веле“, „поделио таблете за смирење у свим правцима“ и тиме, сем оних који су и иначе формацијски задужени за јавно одушевљавање свим председниковим речима, разочарао безмало све остале. И оне који су се надали да ће председник Србије на Косову и Метохији потврдити да је то саставни део наше земље, како то и пише у највишим правним актима који нас се тичу – ни реч Устав ни бројеве 1, 2, 4 и 4 он, наиме, није изговорио – али је истовремено разочарао и све који су очекивали да ће се међу 4.169 изговорених речи наћи и оне којима ће најавити признавање самопроглашене независности Косова.
Значи ли то да је председник изговорио много тога, а да заправо није рекао ништа што би наговестило шта намерава да учини с Косовом и Метохијом? Или су, насупрот томе, тек сад почеле јасније да се оцртавају контуре сложене шаховске партије коју је споменути швајцарски колега склонији да опише као „непрозирну партију покера“? Управо на овај начин, наравно, с потпуно различитим расположењем, Вучићев боравак на Косову и Метохији тумаче државни медији из Немачке и Русије, „Дојче веле“ и агенција „Тас“…

[restrict]

БРИСЕЛСКА УВЕРТИРА Вучићев боравак на Косову и Метохији током минулог викенда, елем, своју је увертиру доживео претходног петка у Бриселу.
Баш тај састанак Вучића и Хашима Тачија, један у низу дотадашњих, „најављиван је као историјски“ („Дојче веле“), односно као „кључан за даљи ток дијалога“ („Вечерње новости“), а да се заиста очекивало да се тог 7. септембра догоди нешто значајно потврдила је и званична најава Европске комисије у којој је – први пут колико памтимо, а памтимо поприлично – био најављен „конкретан напредак“ ка свеобухватном споразуму о нормализацији односа.
Међутим, не само да је најављени напредак изостао него је и састанак Вучића и Тачија отказан, зато што га је отказала српска страна.
Као повод за отказивање преговора није искоришћено то што Приштина, ево, већ више од 1.970 дана не испуњава свој део погодбе из Првог бриселског споразума – мислимо на Заједницу српских општина – те би свако наше саучествовање у даљем конкретном напретку, у најмању руку, представљало неодговорну глупост, него су као повод искоришћене приштинске „лажи, покварености, преваре“ и „гадости“, како рече шеф канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић мислећи на покушај приштинских власти да председнику Вучићу дан после Брисела забране да посети језеро Газиводе и још неке тачке које је намеравао да посети.
Зашто је Приштина ово покушала, то јест да ли је у томе имала охрабрење Запада? Рефлексни одговор, проистекао из свег досадашњег искуства, морао би да буде потврдан. Међутим, с обзиром на то да је приштински шеф дипломатије Беџет Пацоли признао да је свој првобитни став његова влада променила после притиска Европске уније и Сједињених Америчких Држава, мора се потражити другачије објашњење, све и ако у Пацолијевом признању очигледно недостаје Велика Британија чије се охрабрење стога не може априори искључити, тим пре што планирано ограничавање плана Вучићеве посете, зарад тренирања строгоће и демонстрирања силе, и делује довољно покварено да би на њих личило.
Ипак, из вида се не сме испустити ни унутрашња динамика на косовској политичкој сцени која све тамошње актере приморава, а они се томе наравно не опиру, да не пропусте баш ниједну прилику да се покажу као доследни бранитељи њихове државолике творевине, чак и када им се те прилике врате као бумеранг у главу као што је било сада.
У сваком случају, коначни резултат ове уводне епизоде, несумњиво, није могао да буде по вољи ни заступницима косовске државоликости, али ни онима који прижељкују да се Србија с њом сагласи у виду оног конкретног напретка ка свеобухватној нормализацији, што у данашњим околностима може да значи само српско повиновање захтевима агресора из 1999. и 2008. године.
Зашто не може да им буде по вољи? Под један, зато што је Вучић на крају ипак отишао тамо где је и намеравао, и приде добио прилику да се покаже као јунак пред домаћом јавношћу. Под два, зато што је Косово поново демонстрирало да је протекторат, а не самостална држава каквом покушава да се представи. И под три, с најдалекосежнијим последицама управо због споменуте унутрашње косовске динамике о којој смо много писали у последње време, овај пораз Приштине на читавом албанском делу Косова и Метохије изазива додатни ресентиман који ће бити изражен у још већој неспремности на било какав компромис – о томе сведочи већ и свеопште одобравање блокаде коју су ветерани ОВК у недељу ујутру направили код села Бање како би Вучића спречили да и тамо стигне – што ће заузврат додатно ограничити маневарски простор за евентуално попуштање Београда, и тако даље низ ту спиралу у којој се Београд и Приштина све више удаљавају од споразума. Речју, већ прошлог петка нашли смо се даље од споразума него што се то чинило у четвртак.
Разуме се, ово у случају да не дође до тоталног слома и потпуног попуштања било једних било других, но такав је сценарио засад сасвим невероватан макар због тренутне политичке смрти која би у том случају уследила.

ВУЧИЋЕВ ГОВОР У оваквим је околностима, дакле, прилично ванредним и неочекиваним, Вучић и стигао у своју посету Косову и Метохији која је најављивана као историјска, као његов Газиместан али у искривљеном огледалу, од кога су многи у Србији стрепели таман колико су му се на Западу надали. Подизању очекивања допринео је свесно и сам Вучић, оним својим драматичним најавама да ће водити рачуна о свакој изговореној речи „јер ће се по свакој речи мерити будућност наше земље за пет и сто година“.
Изговорио их је, како рекосмо, само на митингу у Косовској Митровици који је био врхунац његове дводневне посете нашој јужној покрајини, укупно 4.169.
Шта је то рекао, пошто, како ћемо видети, није рекао оно што се очекивало? А очекивало се да ће изнети колико-толико јасан план свог деловања у односу на захтев који је пред њега изручен, а то је давање сагласности на улазак Косова у Уједињене нације. При чему је потреба за јасноћом била утолико већа што је период који је непосредно за нама обележила права поплава најава о договору Вучића и Тачија о некаквом разграничењу нас са нама самима, то јест о подели Косова и Метохије чији би нуспроизвод био управо споменути улазак Косова у УН.
Штошта је другог стало у Вучићев говор. И похвала Слободану Милошевићу („Милошевић је био велики српски лидер, намере су му свакако биле најбоље, али су нам резултати били много лошији. Не зато што је он то желео већ зато што жеље нису биле реалне“), и похвала самом себи („Свакога дана смо угледнији и уваженији. И у Бриселу, и у Пекингу, и Берлину и Паризу и Вашингтону. И, наравно, Москви. И хвала нашим пријатељима из Русије који су били политички уз Србију и када нико други није“), и конкретно обећање о теми која тренутно није на дневном реду („Смемо и можемо, јасно и гласно, да кажемо да не желимо у НАТО, јер желимо љубоморно да чувамо своју независност, војну неутралност, али и успомену на страдање нашег народа у 1999. години“) и нејасан став о теми која јесте на дневном реду („Могу … свима бар да кажем да нас неће понижавати и да је компромис када сви добију, макар помало, и нико не добије све… Морамо да учинимо компромисе, и ми и Албанци, јер без тога мира нема… Немојте да нас спречавате да узмемо нешто, ви који отворено нудите, или сте већ дали све…“), и правдање због разговора с Хашимом Тачијем („Ако је Стефан Немања, оснивач државе српске, могао пред Манојла Комнина са омчом око врата, голорук, због Србије, па могу ваљда и ја, без омче, због те исте Србије и пред Тачија, и пред сваког другог на овом свету“), и дефетизам („Мој посао је реалност. Оно што јесте, сада и овде, на овом Косову, у овој Србији, а не некој небеској. Пали смо ми са тог неба. Пали и озбиљно се разбили. Главе су нам крваве, руке поломљене… Нема нас, не рађамо се довољно, умиремо превише, напуштамо градове, села, на исти начин на који су толики напустили и Косово“) и охрабрење („Немојте да стрепите ниједног дана због тога. Јер, како на овом зиду у Косовској Митровици пише, одавде нема назад, а најјачи никада не узмичу“).
Ипак, Вучићев говор, био он историјски или не, то ће уосталом показати сама историја, а не тренутна политичка пропаганда, није био и сасвим лишен супстанце.
Вучић је, наиме, или то макар и тако може да се протумачи, процените сами, одбацио причу о подели Косова и Метохије („Када вам причају како ја хоћу да мењам границе, лажу, јер границе данас, где су? Ми мислимо једно, Албанци, многобројнији и јачи на Косову, мисле другачије. Један део света мисли једно, други мисли друго. У ствари, ја хоћу да мењам ваша права… Да освојим, за вас, сва она права која вам припадају, и која су део онога што се зове цивилизован свет“).
Оповргао је сумње да намерава да у предстојећем кратком року призна независност Косова: „Одмах да вам кажем, због оних недељама и месецима понављаних лажи како се неко спремио и како неко мора до Нове године да призна независност Косова, ја овде пред свима вама кажем да је то ноторна лаж и да то никоме од нас не пада на памет.“
И устврдио је да никаквог конкретног решења заправо и нема („Имамо ли некакав нацрт решења у Бриселу? Немамо, нисмо ни близу њега“) и, штавише, да решења неће бити ни у наредном периоду упркос сопственим заклињањима да мора да га буде под хитно: „Решење није на видику, али Богу се молим да га макар у наредних десет или двадесет година буде.“
При чему ово последње не побуђује пажњу само због очигледне промене очекивања у правцу непроглашеног замрзнутог конфликта, већ је и додатно интересантно будући да је, само два дана раније, ЕУ шефица дипломатије Федерика Могерини поручила да „верује у пуну посвећеност двојице председника да наставе процес и“ – ево тог битног дела, битне разлике у очекивањима – „у наредним месецима постигну правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа, у складу с међународним правом“.

„ДОЈЧЕ ВЕЛЕ“ И „ТАС“ Речима Александра Вучића, наравно, свако ће поверовати само у мери у којој то жели, све док бар неке од њих не пређу у дела. До тада, с обзиром на разумљиво високе страсти које у Србији постоје због питања Косова и Метохије, вреди на њих погледати и погледом са стране.
А немачки и руски поглед упадљиво су слични иако им је расположење због тога сасвим супротно. У најкраћем, и једни и други долазе до неочекиваног закључка да Вучић све време, практично, вуче Запад за нос својим најавама компромиса и договора с Приштином.
Пише „Зидојче цајтунг“ а преноси „Дојче веле“: „Вучић је као лукави стратег побудио велика очекивања претходних седмица. Јавно се дебатовало о плановима за размену територија између Срба и косовских Албанаца. Али онда је Вучић сам испустио ваздух из пробног балона који је пустио над Косовом. У ишчекиваном говору у недељу одаслао је нову поруку, ону да се са компромисом не може рачунати ни на дужи рок…“
Сличан степен резигнираности исказала је и Аделхајд Фајлке, уредница Европског одељења „Дојче велеа“: „Недељама скоро да није било друге теме на Балкану. Те Србија и Косово пред споразумом, те Тачи и Вучић раде на решењу, те размена територија могућа… Врхунац те инсценације – на коју је пала и међународна јавност – требало је да буде обраћање председника Србије мештанима Митровице… Након седмица политичке наде дошао је викенд хладног отрежњења. Уместо новог правца, Вучић је наставио старим, уз велике речи: ништа од признања Косова, ништа од корекције граница… Како да становништво буде припремљено на решење ако њихови лидери нису спремни да заједнички бране заједнички концепт? Или да макар вуку на исту страну? (…) Питање је да ли су актери потпуно дигли руке од концепта према којем је решење неопходно што пре. Вучић је у Митровици поново говорио не о месецима већ о годинама и деценијама. Без политичара из Београда и Приштине – поготово без Вучића који у Србији има свевласт – неће бити напретка. Можемо се припремити за још драме, јер хепи енд ове представе још није на видику, а нико не зна колико чинова има до краја.“
Цитирани разлози за немачко незадовољство изазвали су провалу руског задовољства, прави панегирик Александру Вучићу који је, судећи по опширном коментару/анализи „Таса“, извукао „реми вредан победе… Дуго очекивани говор на Косову није био алгоритам за напуштање српске покрајине, како су многи очекивали, већ упутство за преживљавање и борбу српског народа“. „Председник Србије постигао је ново одлагање признања Косова (…) упркос притиску Запада“, стоји у тексту, „а то је било могуће захваљујући подршци његових моћних савезника, Русије и Кине, с којима је Београд мукотрпно градио партнерство током протеклих година“.
ЕУ је покушала да натера Београд да пожури с решењем, наводи се даље, због скорог краја мандата Европске комисије и избора за Европски парламент – о томе ће и „Дојче веле“: „Улази се у цајтнот, на пролеће су европски избори па се не да ни прогнозирати шта ће бити после. Уз то, већ дуго гасне некада блештава привлачност ЕУ којом би се могао испословати компромис“ – те је, наставља „Тас“, „током последњих годину дана српско руководство било изложено притиску без преседана. И створен је утисак да овај притисак постиже свој циљ и да је руководство земље спремно да ’преда’ Косово у замену за европску ’шаргарепу’.“
Онда је, међутим, „бриљантном шаховском комбинацијом, која није била очекивана ни у Приштини ни у ЕУ“, тумачи даље руска новинска агенција „Тас“, Вучић искористио (не)расположење у Приштини према компромису са Србијом и одбијање Ангеле Меркел да разговара о подели Косова па су разговори у Бриселу „фактички пропали“, а „најважнији резултат (пропасти бриселских преговора) састоји се у времену које је Вучић добио. У ситуацији у којој САД мењају своју политику на Балкану ка прагматизму, у којој је ЕУ све више заокупљена решавањем сопствених проблема а ’глобални Запад’ постепено губи тло у глобалној перспективи, било какво одлагање решавања косовског питања иде Србима у корист. Штавише, српски лидер успео је да постигне одлагање на неодређено време. Постепено јачање главних савезника Србије – Русије и Кине – и у региону Балкана, Београду даје наду да ће у дужем року бити освећени историјски порази у 20. веку, чији је врхунац био на Косову.“

РУСИ И АМЕРИКАНЦИ Вучићу у заслугу „Тас“ приписује и то што се о решењу за КиМ више неће питати Брисел него Москва, Пекинг и Вашингтон, а ову је процену, вероватно и несвесно, у основним цртама потврдио овог уторка и амерички амбасадор у Београду Кајл Скот, рекавши да ће за имплементацију евентуалног споразума Београда и Приштине бити важна подршка САД, Немачке и – Русије. Штавише, додао је, САД и Русија спремне су да сарађују када им се интереси поклапају, а „када је реч о стабилности у овом региону, мислим да се наши интереси поклапају“.
А на ову неочекивану Скотову изјаву надовезују се подједнако револуционарне речи америчког сенатора Рона Џонсона, који је ове недеље посетио наше парче света и том приликом открио да САД, за разлику од Немачке, „нису подвукле црвену линију“ када је реч о могућем исходу дијалога Београда и Приштине, и, поврх тога па и још битније, да „решење мора доћи од страна у спору“ а „ми нећемо ништа наметати“, „понављам, ми нисмо овде да бисмо диктирали о чему треба дискутовати, шта треба размотрити и какво коначно решење треба да буде“.
Нањушили смо то још када смо коментарисали ону изјаву Џона Болтона, саветника за националну безбедност председника САД Доналда Трампа, о могућој подели Косова; констатовали смо да није толико битна америчка беневолентност према таквом решењу колико закључак да независност Косова за њих више није сасвим непроменљива категорија. Ове Џонсонове речи не само да то потврђују него приде изричито говоре да америчком притиску, на какав смо били навикли, убудуће нећемо бити изложени. Сувишно је и наглашавати колико је позитивна промена којој смо управо сведоци.
А притом, враћамо се већ цитираном тексту „Зидојче цајтунга“, „Вучић је дипломатским слаломом пре свега навео протагонисте Европске уније да се понашају као овце о питању померања граница. Док је Немачка, заједно с још некима, с правом то одбијала као опасан преседан, представници бриселске Комисије били су заражени идејом. Када се та два табора свађају, Вучић не мора да се плаши притисака. То је успех за њега, али ударац напорима ЕУ да посредује“.
И док притисак Запада попушта – колика је Вучићева заслуга за то, наравно, питање је, али не и најважније питање – руски је став све експлицитнији. Изразио га је и амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин: „То је српска земља. Колевка Србије. Њена светиња. Косово такође треба да се врати у правно и државно поље Србије у складу са међународним правом… Постоји Резолуција Савета безбедности УН 1244 од 10. јуна 1999. године, према којој је Косово део Србије. Не постоји никакав други међународни правни оквир.“
Ивица Дачић, шеф српске дипломатије, сад каже „њихова позиција је као и наша“, иако је само неколико дана раније рекао да под одређеним условима „Србија може да разговара о томе да Косово буде чланица УН“. Један од ова два исказа је, очигледно, неистинит и могло би се закључити да је саставни део оне шаховске игре обмане коју цитирани немачки и руски коментатори тумаче као Вучићеву куповину времена. Да ли је српски председник заиста обмануо читав Запад, или се аналитичари варају што тако мисле, може да покаже само време пред нама. Али једно је већ сада извесно: с променом америчког држања, и хаосом унутар Европске уније о коме пише „Зидојче цајтунг“ а и сами можемо да га приметимо, и непопустљивим ставом Русије, изговора за наше попуштање, једноставно, нема. Тим пре што ни наши Срби на Косову и Метохији нису попустили, него су и у много тежим околностима знали да одавде нема назад…

[/restrict]