Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Новембарски избори у Америци – опстанак или крах „дубоке државе“
Борба Доналда Трампа за враћање независности америчкој нацији је борба у коју су загледани и други, посебно европски народи. Исход те борбе значиће или потпуну доминацију тоталитарног глобалног система и корак ка остварењу мрачне визије неограничене моћи неизабраних „државних“ ентитета над појединцем, или враћање историјском концепту суверености националних држава на коме почива савремени свет
У Сједињеним Америчким Државама се 6. новембра одржавају избори за Доњи дом америчког Конгреса, као и за 35 од 100 места у америчком Сенату (горњи дом Конгреса), и већ сада се ова провера народног расположења, на половини првог мандата Доналда Трампа, у светским медијима анализира као вододелница од које зависи исход укупног, последњих месеци врло турбулентног политичког процеса, својеврсне унутрашње „класне борбе“ коју је 2016. године покренуо нови амерички председник.
Jедан од најважнијих стратега веома специфичне Трампове изборне кампање Стив Бенон, човек који је врло брзо после освајања власти 2016. године напустио Белу кућу да би се, како је касније објаснио, позабавио важнијим глобалним питањима (попут оснаживања и повезивања десничарских популистичких покрета у Европи, од чега се либералима диже коса на глави), управо завршава нови документарац посвећен предстојећим изборима у Америци, под називом „Трамп у рату“. Кључни став редитеља: у питању је нешто много драматичније од видљиве жестоке политичке борбе за опстанак неолибералне елите у Америци.
Речју, у питању је прави рат који се у Вашингтону води између старих структура моћи и новог председника, чији је посао, како је сам више пута рекао, да „исуши мочвару“ и размонтира „дубоку државу“.
Да бисмо разумели праве размере овог сукоба на линији Трамп – „дубока држава“, анализираћемо појам „дубоке државе“, у чему ће нам помоћи вишечасовно предавање на ову тему које је пре неколико месеци јавности представио некадашњи службеник америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) Кевин Шип, један од малобројних узбуњивача, човек који је изнутра, попут Едварда Сноудена, након што је схватио о чему се заправо ради, решио да информисањем америчке и светске јавности демонтира читаву ствар и тако допринесе ослобођењу човечанства од глобалне тоталитарне владавине неизабраних, и по правилу тајних ентитета, дубоко утканих у бирократизовану структуру наднационалне светске управе која све снима, све слуша и прати и која, коначно, без изузетка, свима нама директно или индиректно влада.
Према анализи коју је дао бивши (по сопственим речима – „рехабилитовани“) амерички обавештајац Кевин Шип („рехабилитован“, објашњава, зато што је морао поново да научи да говори истину), у јавности се често мешају појмови „дубоке државе“ и „тајне владе“. Истина је да су оне, иако у директној међусобној вези, ипак различите ствари. „Дубока држава“ је шири појам који подразумева укупну вертикалну структуру службеника глобалне тајне организације на свим нивоима, док је „тајна влада“ врх ове структуре која у тајности управља друштвеним процесима у најширем смислу, а то подразумева и контролу не само јавног мњења већ и готово свих „демократски изабраних“ политичких представника америчког народа (али и многих других народа, посебно посредством НАТО интервенција и тајних акција „смене режима“ у неподобним земљама). Најважнији циљ ове завереничке групе је укидање (или неформално маргинализовање) америчког устава, укидање грађанских права, како америчких грађана, тако и странаца (дакле, глобално), и увођење тоталитарног политичког система који почива на тајности, страху и бесконачним ратовима.
Према речима Кевина Шипа, који за себе каже да није ни демократа ни републиканац, ни либерал ни конзервативац, већ је конституционалиста (уставобранитељ), сама чињеница да постоји противуставно деловање, било да се ради о појединцу, грађанину или некој државној агенцији или структури, криминално је деловање које ће морати да подлеже законским санкцијама.
ЦФР, ЦИА И „МОКИНГБРД“ Како објашњава овај амерички обавештајац, извор из којег је првобитно потекла „тајна влада“ је амерички Савет за спољне односе (ЦФР), основан 1921. године и састављен углавном од чланова највећих банкарских породица – Морганових, Ротшилда и Рокфелера. Овде је на делу било укидање демократског и успостављање, у Француској револуцији давно укинутог, аристократског принципа смене тј. одржавања власти. Ова организација и данас је, природно, у самом врху политичке елите у Америци и задужена је за обликовање укупне спољне политике Сједињених Америчких Држава (!), иако њени чланови нису бирани, нису подложни смени, нити су одговорни за свој рад америчкој јавности или политичким представницима грађана. Та организација, ЦФР, формирала је средином прошлог века, крајем Другог светског рата, америчку Централну обавештајну агенцију. Шип наводи да је до сада преко 20 директора ЦИА дошло управо из ЦФР-а.
ЦФР и ЦИА имају директну везу (како каже Шип, уговорни однос и споразум о тајности) са најважнијим организацијама „мејнстрим медија“, као што је нпр. „Вашингтон пост“ (оснивачи овог, некада локалног листа који је „врло брзо напредовао“ Филип и Кетрин Грам дошли су, такође, из ЦФР-а), а најважнији задатак ових креатора јавног мњења је упумпавање значајних информација у јавни дискурс и обликовање политичких ставова већине бирачког тела – скраћено: пропаганда, и за домаћу и за спољну употребу. А, како ћемо видети кроз ову анализу, један од најважнијих интереса „тајне владе“ је усмеравање јавног мњења ка расположењу које подржава спољне интервенције и непрестане и неограничене кризе и ратове. Може се рећи да операција „Дрозд“ – амерички термин „Мокингбрд“ – никада није укинута.
Једна од посебно проблематичних антиуставних активности ЦИА јесте стварање „тајног обавештајног буџета“ (мери се у милијардама долара) којим се, како каже Кевин Шип, далеко од очију јавности и било какве цивилне контроле, финансирају ратови, државни удари и операције „смене режима“ широм света, при чему чак ни амерички Конгрес не зна колико се новца у ове сврхе годишње троши.
Посебан стуб „тајне владе“ у Америци је и Национална сигурносна агенција (НСА), чије је главно задужење прикупљање података (шпијунирање) америчких грађана без изузетка. Део ове агенције је и ФИСА, неформални судски орган који без икакве цивилне контроле доноси одлуке о „стављању на мере“ америчких грађана, а жртва ове „завере“ и шпијунаже (арбитрарног укидања приватности грађана) био је и сам Доналд Трамп, тада кандидат за председника Сједињених Америчких Држава, и то на основу измишљене тврдње енглеског обавештајца Кристофера Стила о наводној сарадњи Доналда Трампа и Русије, тврдње за коју се накнадно, на јавном саслушању, утврдило да је била наручена и плаћена („налог за плаћање“ ових измишљотина дао је бивши директор америчког ФБИ Џејмс Коми).
СИЛИЦИЈУМСКА ДОЛИНА На структуру ЦИА и НСА директно се наслања америчка „силицијумска долина“, где послују највеће мултинационалне компаније из области информационих технологија („Гугл“, „Јаху“, „Фејсбук“, „Амазон“ итд.) и то тако што ове компаније директно зависе од мултимилионских уговора с већ именованим америчким агенцијама „тајне владе“, а један од услова за приступ овим уговорима и милионским трансферима је потписивање споразума о тајности, за чије кршење су предвиђене не само затворске казне, већ, према речима Кевина Шипа, и „много теже последице“.
Здружена команда за специјалне операције (ЈСОК), структура за коју многи људи уопште и не знају, јесте председникова приватна војска коју шеф државе лично може да пошаље у било коју земљу света да обави било који тајни задатак поверен непосредно од председника Сједињених Америчких Држава (!). Затим, ту је и Директор националне обавештајне агенције (ДНИ), који под собом има 17 различитих федералних агенција, а које броје на десетине хиљада људи директно ангажованих у „тајној влади“. Одељење за националну безбедност („Дипартмент оф хоумленд секјурити“ или ДХС) и Одељење државе („Дипартмент оф стејт“ или ДОС) имају своје посебне агенције, одговорне посебним деловима „тајне владе“, а њихове активности, такође, не подлежу контроли било каквих цивилних органа власти (ове агенције су, између осталог, одговорне за директно снабдевање тзв. „умерене опозиције“ у Сирији најсавременијим оружјем, из чега је само неколико месеци касније настала Исламска држава, која на располагању има чак и америчке тенкове и друго технички напредно наоружање, последњих месеци у највећој мери уништено у руском бомбардовању).
Одбрамбена обавештајна агенција (ДИА) јесте још једна агенција „тајне владе“ која у свом опису посла има и „програм мучења“ затвореника осумњичених за тероризам, којима по „Патриотском акту“ из 2001. године (донет после напада на САД 11. септембра) не припадају никаква људска права и слободе: ни право на адвоката, нити право на суђење у разумном року, али ни право на то да не будете мучени „унапређеним“ методама, осмишљеним на „научним основама“ и спровођеним уз „асистенцију“ лекара и психијатара који, дословно, на својим жртвама испитују, осим граница издржљивости људске психе и тела, и различите психоактивне супстанце које повећавају будност, пажњу и осетљивост на надражаје, а које вам „помажу“ да се што боље концентришете и осетите оно што вам се догађа. Према речима Кевина Шипа, овај „програм“ је подразумевао много горе ствари од „вотербординга“, односно симулације дуготрајног дављења затвореника, и неки људи су чак изгубили и своје животе у тајним америчким затворима (односно нису преживели мучење!)
ЕЛЕКТРОНСКИ КОНЦЛОГОР Национална канцеларија за осматрање („Нешeнел риконасенс офис“ или НРО) у својој надлежности има глобални систем и технологију за осматрање читавог света, највећим делом из свемира. Сателити ове агенције налазе се око читаве планете и, како наводи Шип, размере и могућности надзирања савременим технолошким иновацијама које су на располагању овој бранши „тајне америчке владе“ просечном човеку тешко је и замислити, посебно када се у обзир узме недавна револуција и развој нанотехнологије. Уз НРО ту је и Национална геосвемирска обавештајна агенција („Нешнел џио-спејшл интелиџенс ејџенси“ или НГА), која је пре више година ушла у „сарадњу“ са „Гуглом“ и која је „помогла“ „Гуглу“ да, кроз мултимилионски уговор (и уговор о тајности), заврши пројекат „Гугл-ерт“. Овим „Гугловим“ „сервисом“ данас је, према речима Шипа, из свемира могуће видети колико кромпира имате у башти. Уз остале технике континуираног надзирања читаве популације (путем мобилних телефона, праћења интернет протока, „смарт“ телевизора итд.) ова чињеница довела је до потпуног ишчезнућа приватности на глобалном нивоу и претварања читавог света у „електронски концентрациони логор“.
Тако, дошли смо до друштва у којем нпр. Федерални биро за истраживање (ФБИ) данас може да упадне у кућу било ког америчког држављанина без налога и да напусти приватни посед, а да власник објекта никада и не сазна да су службеници Бироа уопште били ту. Ово је, такође, тешка повреда америчког устава коју, дакле, континуирано чине федералне службе САД, што сведочи о својеврсној узурпацији власти и службених овлашћења у Вашингтону, о тешком кршењу устава и закона и практично систематским криминалним радњама за које су одговорне највише структуре „тајне власти“ у Америци, држави која је, готово неприметно, дословно склизнула из демократије у чисту тиранију.
ФОНДАЦИЈА КЛИНТОН Други битан појам у целој овој „теорији завере“, како би узнемирени либерали волели да мисле, јесте „дубока држава“, која је, у највећој могућој мери повезана с „тајном владом“ и којој се, бројним уговорима и под претњом озбиљним санкцијама, обавезује на доживотну тајност. Данас се, интересантно, већина анализа бави овим већ популарним појмом „дубоке државе“, при чему се под њим обично подразумевају „остаци“ Обамине администрације. Али, како наводи Кевин Шип, ово је класична димна завеса пласирана управо преко медија контролисаних из центра моћи који је већ описан. „Дубока држава“, заправо, историјски сеже до настанка саме „тајне владе“ у Америци, и њено формирање кореспондира са настанком ЦИА, и последично, других стубова „тајне владе“, о чему је горе било речи.
Сама „дубока држава“ је много бројнија од врха „тајне владе“ и у њу треба, пре свега, убројати тзв. војноиндустријски комплекс, о којем је још говорио амерички председник Двајт Ајзенхауер. Он је у једном свом обраћању, које није тајна, говорио о војноиндустријско-конгресном комплексу, будући да је амерички Конгрес толико дубоко увезан са тим системом да је то, како каже Шип, „одвратно“.
Од крупнијих играча у војноиндустријском комплексу, чији су посао „авиони, ракете и ратови“, треба издвојити компаније „Локхид Мартин“, „Џенерал дајнамикс“, „Нортроп Груман“, „Ратеон“, Боинг“ и „Буз Ален Хамилтон“ (одакле је побегао Едвард Сноуден). Процењује се да је вредност уговора америчке владе с наведеним компанијама на годишњем нивоу око трилион долара. Природно, последица оваквог система је чињеница да су САД убедљиво највећи извозник наоружања (ратова и несреће) са укупним годишњим извозом оружја у вредности од око 46 милијарди долара. Интересантно је да су управо ове компаније међу највећим „донаторима“ појединих америчких сенатора задужених да, попут недавно преминулог Џона Мекејна (човека који се сликао са вођама Ал Каиде и ИСИС-а), обезбеђују легислативу неопходну за несметано функционисање овог система „неограничене тираније и непрестаног ратовања“. Осим војноиндустријског комплекса, Шип упозорава и на постојање обавештајно-индустријског комплекса.
Ту су и бројни лобисти који дословно пумпају милионе долара у систем америчке „представничке демократије“, усмеравајући, тако, државне службенике да обликују државну спољну политику САД која служи интересима великих донатора. Посебно је то последњих година било видљиво кроз фондацију Била и Хилари Клинтон, која је, док је била државни секретар у Обаминој администрацији, доносила дискутабилне одлуке на међународном плану – одлуке које су биле у складу са интересима великих донатора њене и фондације њеног супруга, а не у складу са интересима америчког народа; нпр. одлука да се не продубе санкције Ирану на увоз телекомуникационих технологија из Европе и Америке, чиме је оправдана „’Ериксонова’ инвестиција“ у виду донације Клинтоновој фондацији. Таквом одлуком Хилари Клинтон, овој компанији је, практично, омогућено да неометано послује у Ирану и тако настави да остварује милионске профите у држави која је била означена као државни непријатељ Америке.
Иначе, овом појавом детаљно се бавио Стив Бенон у документарном филмском остварењу „Клинтон кеш“. Интересантан детаљ је моменат када Бил Клинтон у једном од својих астрономски плаћених говора, где је највећа појединачна донација била од компаније „Ериксон“ (750 хиљада долара за један говор!?), обраћајући се својим донаторима на свечаној вечери, дословно изговара: „Никада нећете начинити ниједну донацију која ће допринети већој извесности за остварење ваших добрих намера и за постизање позитивних промена у животима људи, него што ћете вечерас урадити овде.“ Седам дана после овог говора државна секретарка Хилари Клинтон доноси одлуку да се не продубљују санкције Ирану на увоз технологије за телекомуникације.
ФЕДЕРАЛНЕ РЕЗЕРВЕ Посебан сектор „дубоке државе“ међу тзв. лобистима су и „страни лобисти“, групе које долазе из Израела и Саудијске Арабије и које поседују изузетну моћ у врху америчке елите, а један од стубова „дубоке државе“ у Америци је и „Волстрит“ који је, упркос организовању мреже тајних рачуна у „пореским рајевима“, темељно повезан са Националним трезором (Кевин Шип тврди да је однос шпекуланата са „Волстрита“ и државних службеника у Националном трезору готово „партнерски“). Треба имати у виду да Трезор води обимну документацију о свим грађанима Америке и ту документацију је обавезан да стави на увид агенцијама „тајне владе“ о било коме, уколико је то „национални интерес“.
Једна од најважнијих финансијских структура у Америци, па и шире, јесу Федералне резерве (Шип ову организацију назива „економском тајном владом“ и наводи да је противуставним формирањем ове организације давне 1913. године у Америци укинута економска независност земље). Федералне резерве су приватна банка настала оснивачким капиталом неколико међународних банкарских породица (управо као што је то био случај са ЦФР-ом), и своје активности (обликовање укупног америчког макроекономског система!) реализују у највећој мери у тајности, без одговорности према америчком народу. Овоме треба додати и чињеницу да је ЦФР својевремено формирао и Међународни монетарни фонд и Светску банку, као средстава доминације „приватизованог“ америчког економског система у глобалним размерама (за ову појаву најчешће се користи израз „нови светски поредак“, а то није ништа друго до свет апсолутно доминиран политичким, економским и војним интересима „тајне владе“ и „дубоке државе“ у Америци).
Када је реч о величини „тајне владе“ која већ две године води отворени рат с председником Доналдом Трампом због његове тежње да је демонтира (ово није једини покушај у историји САД – последњи који је покушао исто то, био је убијени амерички председник Џон Ф. Кенеди!), према речима Кевина Шипа у Америци постоји 10.000 тајних локација на којима 1271 тајна агенција и 1931 велика приватна корпорација из војноиндустријског и обавештајно-индустријског комплекса обавља тајне, у најдубљем смислу речи противуставне и, у основи, криминалне активности. У овим пословима учествује готово пет милиона људи везаних уговорима о тајности, од чега најмање око 854 хиљаде људи има приступ највишим државним тајнама. Уз ово, треба додати још сигурно неколико милиона људи који су уговорима о тајности повезани с „тајном владом“ по дубини друштвене стратификације, дакле кроз „дубоку државу“, све до најнижих чиновника, лобиста, новинара који раде у „мејнстрим медијима“, као и људи који раде у приватним компанијама ангажованим кроз војно и обавештајно-индустријски комплекс на пословима од стратешког интереса Сједињених Америчких Држава, а то су: тоталитарна држава (тиранија) која друштво на глобалном нивоу претвара у „електронски концентрациони логор“, финансијски „нови светски поредак“, неограничени ратови, смена неподобних режима и одржавање криза ниског интензитета широм планете.
Јасан доказ да се ради о глобалној тиранији је, наводи Шип, систем тзв. „привилегије државне тајности“. Наиме, ЦИА и НСА имају могућност да прекину било који процес покренут пред јавним властима управо користећи „привилегију државне тајности“, која овој „тајној влади“ практично омогућава да заустави читав поступак и склони све релевантне доказе у било ком процесу пред јавним властима, уколико управо ове исте агенције процене да се ради о „државној тајни“, а у том случају чак ни Амерички Конгрес не може да дође до било каквих информација у вези са прекинутим поступком (!).
Историјска је иронија да је овај последњи противуставни принцип, заправо, потекао из праксе енглеских краљева који су доминирали северноамеричким континентом пре стицања независности САД, истих оних краљева против чије су се тираније борили оци америчке нације која је одавно, како видимо, склизнула у исту ту, само данас глобалну тиранију. Колико год то звучало неприродно, будућност оваквог завереничког и криминалног система зависиће, између осталог, и од новембарских избора у САД.
Европа је опет загледана у Америку.
