Суверенисти и либерали

Идеолошка подела прети да располути свет и због тога не треба кривити руског председника: није се он мешао у америчке унутрашње процесе него политички систем САД лута и тражи изгубљену равнотежу

Јединствени дан за гласање, у прошлу недељу, када је Русија бирала губернаторе у 26 од 85 региона, послужио је антисистемској опозицији да организује протесте против председника Владимира Путина у 80 градова. Повод је била најављена пензиона реформа, по којој ће у наредним годинама мушкарци радити до 65, а жене до 60 година, што је стандард у већини држава света. Забавно у свему, ако је до смеха у ситуацији када се вештачки изазивају тензије и поделе док је Русија под најжешћим притисцима Запада у последњих пола века, може бити то што против повећања старосне границе протестују људи за које се види да су већ одавно у пензији, или сасвим млади – које ће ове мере погодити тек кроз три или четири деценије. Ако би неко покушао да им рационално објасни да су ове непопуларне мере неопходне како би се државне финансије довеле у ред, у условима санкција и необјављеног рата против најмоћнијих геополитичких ривала, такав напор би био прилично узалудан. Баш њих брига што је Москва више од три деценије одлагала неопходно повећање старосне границе (до сада је била 55 година за жене и 60 за мушкарце), већ се мора оправдати поверење страних спонзора.

[restrict]

ШТА СВЕ НИЈЕ, А ШТА ЈЕСТЕ ВЕСТ! Државне власти, наравно, ове скупове нису одобриле, сматрајући да представљају кршење изборне тишине и ометају грађане у остваривању бирачког права, али је лидер ових (не)масовних демонстрација – блогер Алексеј Наваљни – из притвора позивао присталице да буду одлучни и бескомпромисни. Али шта је овде вест, изузимајући чињеницу да се неколико стотина активиста, због нарушавања реда и мира и закона о јавним окупљањима на неколико дана придружило свом идеологу иза браве? Њихово намерно провоцирање полиције да их приведе судији за прекршаје, уз понеки пендрек који севне ако баш насилно пружају отпор – више ни за западну јавност није новост. Навикли су тамо на много жешће репресивне мере против сопствених грађана, у последње време углавном десничара који негодују због мигрантске политике. У поређењу са америчким, немачким, француским или британским колегама, које користе и тешку механизацију, Путинови милиционери делују пристојно и љубазно.
Вест није ни то што Наваљни и његове присталице годинама покушавају да изведу обојену револуцију у својој земљи – као да не знају да такви преврати ни у једној држави нису довели до бољитка, већ је увек следио општи пад, хаос и анархија од којих се грађани годинама и деценијама опорављају. А неки се и не опораве. Вест свакако није ни формални повод ових протеста који су, укупно у 80 највећих руских градова, на улице извели неколико хиљада људи. Виђали су Руси протеклих година много масовнија опозициона окупљања, па су она ипак изазивала углавном подсмех – имајући у виду да је добро позната и документована повезаност организатора са западним изворима финансирања.
И сви се сећају како се висока функционерка Стејт департмента Викторија Нуланд пре неку годину јавно хвалила да су Американци уложили „пет милијарди долара у демократију“ у Украјини, па се онда показало да је највећи део потрошен за обуку насилника који су 2014. на Мајдану свргавали демократски изабраног председника Виктора Јануковича. А колико су се примакли демократији и западним вредностима, просечни Украјинац види по томе што му се за четири године плата преполовила. Наравно, под условом да није изгубио посао у таласима отпуштања под влашћу Петра Порошенка – на захтев западних пријатеља и ММФ-а.
Нова вест – упркос томе што је објављена у неоконзервативном „Вашингтон посту“ пре месец дана – могла би да буде изјава бившег (2012–2013) директора ЦИА Мајкла Морела, који је попут његовог шефа Барака Обаме поново позвао да се „руска економија поцепа на парчиће“. У старом, добром, и од доласка Доналда Трампа у Белу кућу већ помало заборављеном маниру, Морел предлаже да се „забране све трансакције које имају везе са руским енергетским пројектима и куповином руских државних хартија од вредности“. Наследник Дејвида Петреуса на челу ЦИА још захтева – убедити савезнике да се придруже овим напорима! Као да су Европљани пали с крушке, па не знају да се иза ових позива крије још један покушај да се наметну скупи амерички енергенти.
То би било погубно за економске интересе многих европских држава, али Морел уверава да су његове намере искључиво – у циљу подршке руског народа, а посебно „средње класе“! „Путин се боји само једног. Он се боји да ће се руска средња класа коначно подићи против његовог режима и изаћи на улице, захтевајући промене. Тако је било у Тунису, Каиру, другим градовима Блиског истока и северне Африке у периоду од 2010. до 2012. године. Тако је било и пре четири године у Кијеву“, прижељкује Морел. Као разлог за овако драстичне мере према Кремљу, бивши шеф тајне службе наводи Путинову кампању за подривање америчке демократије и утицај на исход избора. И зато, упркос томе што не постоји директан доказ да се такво руско мешање десило или да се сада дешава, Морел се јавно залаже да САД чини управо то за шта оптужује Путина!

ПОЗИВ НА НАСИЛНО СВРГАВАЊЕ РУСКЕ ВЛАСТИ И док, према тврдњама америчких обавештајаца, Русија ради на томе да утиче на исход америчких избора – што Вашингтон већ годинама отворено ради у свим земљама света, па и у Русији – аутор са страница утицајног америчког дневника позива, ни мање ни више, на насилно свргавање руске власти. Као што је „било пре четири године у Кијеву“. А још је занимљивије да на устанак позива „руску средњу класу“, изнедрену током „Путиновог режима“, јер док су амерички пријатељи водили главну реч у Кремљу – таква класа није ни постојала. Несумњиво, Морелова иницијатива наићи ће на „широку подршку“ средње класе у Русији која „једва чека“ да Запад наметне тоталне санкције руском енергетском сектору, од кога цела држава живи. Сигурно, Руси су нестрпљиви да се подигну, на миг Морела и Наваљног, који поручује да је „време за излазак на улице“.
С друге стране, јасно је и то да подизање старосне границе неће допринети Путиновој популарности, упркос томе што је садашња норма за одлазак у пензију уведена давне 1923, када је животни век просечног Руса и Рускиње једва досезао 40 година, док се данас живи бар три деценије дуже. Исто је тако тачно да је незадовољство народа у овом случају више усмерено на премијера Дмитрија Медведева, чија влада стоји иза ових мера, него на Путина који је недавно затражио да се ублажи подизање лествице за жене, са 63, на 60 година. Наравно да је ово идеалан тренутак да се покуша напад на Путина и подгревање тензија у друштву, у време када су Русија и читав свет у великом превирању. Руси знају и то да је њихова држава далеко од идеалне и да и те како има злоупотреба људи на власти, али исто тако памте и време пре доласка Путина, када је био велики успех да породица има пара за редовну исхрану. И да су исти они који данас представљају опозицију, или је подржавају из другог плана, у тим најгорим тренуцима били на власти.

ПОДЕЛА НА ДВА ТАБОРА Прозападна идеологија и политичке вредности које оличавају Наваљни и његови саборци изгубиле су легитимитет код већине Руса. Што је за Морела још горе, ове идеје бледе и у западном табору. Најпрогресивнија достигнућа западне политичке мисли у последње време изродила су се у своју супротност – демократија, као легитимна владавина већине уз поштовање права мањина, данас се све чешће претвара у превласт мањине над већином. Оне који се с тиме не слажу називају популистима. Тако се и у Европи развила подела на два табора, о чему сведочи и недавни сукоб – када је француски председник Емануел Макрон рекао да је највећи противник мађарског премијера Виктора Орбана. Њихов сукоб је избио око миргантског питања, али је јасно да је јаз много дубљи: реч је о судару концепција суверене и либералне демократије.
Иако обе проистичу из европске политичке традиције, последњих година „ауторство“ су преузеле Русија и САД. Идеолошка подела прети да располути Европу и свет – не више по хладноратовским шемама „гвоздене завесе“. Линија расцепа сада пролази кроз саме државе. Политичка и изборна победа Доналда Трампа над Хилари Клинтон, као и сукоб који се о том питању распламсао у САД, сведочи да у идеолошком рату више нико није поштеђен. И није то кривица Наваљног, он је само блатњави војник у рову. Због тога не треба кривити и рушити ни руског председника: није се он мешао у америчке унутрашње процесе него политички систем САД лута и тражи изгубљену равнотежу. А то већ јесте вест – светска и првокласна.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *