Раскол који није виђен од 1054?

Да ли залагањем за признање расколничке Украјинске православне цркве, и задавањем завршног ударца руској националној свести у Украјини, Цариград поткопава темеље самог православља

Када је још константинопољски патријарх Димитрије тврдио да је он „први међу једнакима у Светој православној цркви“, а папа „први међу једнакима у читавој Цркви Христовој“, многи су без устезања овај став приписали обести једног Фанара без утемељења у историји и озбиљности у поставци. Добри познаваоци прилика пак нису олако схватали ове тврдње, најављујући да ће Цариград тек правити а затим и користити расколе у православним помесним црквама како би их ставио најпре под своју, а затим и власт папе. Догађаји су се низали, али ниједан као недавни сусрет патријарха руског Кирила и цариградског Ватроломеја није био већа потврда реченог и ближи најзлослутнијим предвиђањима: да мисија Фанара води у раскол раван оном из 1054. године.

НИ КОРАК НАЗАД Наиме, цариградски патријарх Вартоломеј и московски Кирил срели су се 31. августа у Тронској дворани Константинопољске патријаршије где су разменили виђења „широког круга питања која се тичу јачања међуправославног јединства и јачања заједничког сведочења у савременом свету“.

Иако је сусрет двојице патријарха назван братским, а руски патријарх одбио је да даје било какве изјаве без претходне сагласности патријарха Вартоломеја, чињеница да је главна тема разговора било давање „томоса аутокефалности“ украјинској расколничкој „православној цркви“ дала је за право аналитичарима да овај сусрет назову кључним за опстанак светског православља. Зебња се убрзо показала основаном. Не само што је украјински министар спољних послова Павел Климкин огласио победу на свом фејсбук профилу написавши да је Вартоломеј обавестио Кирила да ће Украјинска црква добити аутокефалност од Васељенске патријаршије, већ је то потврдио и митрополит Француске Емануил, један од учесника разговара. Емануил, кога зову десном руком Вартоломеја, рекао је да се „неће ићи уназад“ о питању одлуке да украјинско свештенство добије независност од Руске цркве.

„Ми следимо такву одлуку и она ће бити спроведена. Али још нисмо стигли до краја процедуре. Издавање томоса Украјинској цркви биће последња фаза тог процеса“, поручио је митрополит Емануил.

Исто је, позивајући се на незваничне изворе, објавила и грчка црквена агенција „Ромфеа“: „Разговори два патријарха трајали су два сата. Вартоломеј је обавестио Кирила да је одлука о аутокефалности Васељенске патријаршије донета.“

Овај портал који прати црквена дешавања истиче да је патријарх московски предложио васељенском патријарху да се започне дијалог и организује научни скуп на којем би се представили радови на тему положаја православне цркве у Украјини. Цариградски патријарх је с великом пажњом саслушао захтеве, али је, тврди агенција, упркос томе оценио да се ово питање развлачи већ доста дуго.
[restrict]

ПЛАН ФАНАРА Да ли тежак положај Цариградске патријаршије може бити оправдање за њене ватиканске претензије на првенство власти у Цркви, те да ли ће признањем аутокефалности расколничке цркве и задавањем завршног ударца руској националној свести у Украјини, Цариград коначно поткопати темеље самог православља?

Иако је прича о стицању аутокефалности УПЦ актуелизована у време организовања Кијевског Мајдана и после њега, као кључни корак у консолидацији украјинског националног идентитета, прича о стицању томоса сеже дубље у прошлост. Подсетимо да је аутокефална украјинска православна црква Кијевске патријаршије настала у време смутњи и распада СССР-а, а под паролом „независна држава − независна црква“. Фанар је, како примећује руска аналитичарка Олга Четверикова, одавно претендовао на посебна права у учешћу у црквеним пословима у Украјини, правдајући то тиме да је прелазак Кијевске патријаршије 1686. године под јурисдикцију Московске патријаршије био незаконит и да аутокефалија РПЦ делује само у границама Московског царства из 1591. године.

„Одлично схватајући нереалност преласка свих православних Украјине под њену јурисдикцију, Цариградска патријаршија је ставила акценат на расколничке цркве. Тако је 1995. године Фанар ставио под своју јурисдикцију ’Украјинску православну цркву у САД’, а у марту 2005. године, за време сусрета поглавара УПЦ у САД, архиепископа Всеволода (Мајданског) са Виктором Јушченком, био је договорен сценарио стварања нове структуре под руководством мајданске – ’Украјинске аутокефалне цркве’, у коју треба да уђу УПЦ у САД и УПЦ КП. Планирано је да патријарх Вартоломеј призна Украјинску аутокефалну цркву канонском. Питање стварања у Украјини јединствене помесне цркве, Виктор Јушченко је подробно разматрао већ на сусрету са патријархом Вартоломејом, за време своје посете Турској у јуну 2007. године.“

Четверикова подсећа да је посебне наде Фанар полагао на учешће у празновању 1020 година од крштења Русије у Кијеву – патријарх Вартоломеј желео је то да искористи у првом реду за учвршћење свог самопроглашеног статуса „духовног вође“ православних. У беседи са украјинским новинарима уочи свечаности, потврдио је да је Фанар први престо у свеправославном свету и као такав има право и обавезу да координира односе међу православним црквама, да предводи и спроводи сусрете с њима, а такође и да помаже сестринским црквама када код њих никну проблеми. Тај статус, по његовом мишљењу, даје му право да наступа у својству вишег арбитра и у односима међу украјинским црквама. У својим наумима Вартоломеј је уживао здушну подршку САД, у истој мери у којој је сам подржавао америчке и НАТО операције у православним државама (Грузија и Украјина). Сарадња је ушла и у званичне оквире 1998. када је руководство у САД донело закон о заштити константинопољског патријарха.

ОПЕРАЦИЈА ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА Међутим, његови планови са украјинским руководством о проглашењу помесне украјинске цркве нису били реализовани онако како су замишљени. Боље време наступило је после оружаног пуча. Хунта на улицама Кијева духовне смернице тражила је од самопроглашеног патријарха Филарета, а он је, супротно духу православља, називао председника Русије сотоном, позивајући ултрадесничарске организације на насиље. Православни храмови на истоку Украјине почели су да горе а монасима Кијевско-печерске лавре био је забрањен излазак из порте манастира. Прича о стицању томоса опет је добила на важности. Арбитрирањем у овом случају Цариград је себи покушао да обезбеди примат, али пре свега да смањи утицај руског православља у свету.

Стицање аутокефалности расколничке УПЦ део је и стратегије Ватикана. Четверикова објашњава да Ватикан тежи да одвоји Украјинску православну цркву МП од РПЦ и да је уједини са расколничким УПЦ КП и УАПЦ у Украјинску помесну цркву. Паралелно са тим, почевши од 2003. године, Ватикан разматра питање давања статуса патријархата Украјинској грко-католичкој цркви, што би последњој дало одређену административну независност да шири пуномоћ свог старешине. Иако са грко-католицима Ватикан ради самостално, у припреми одвајања УПЦ од РПЦ главни задатак дат је цариградском патријарху чија је улога кључна не само у општој екуменистичкој политици Ватикана већ и у успостављању контроле над Украјином.

Шеф одељења РПЦ за спољне односе митрополит Иларион, који је присуствовао разговорима у Истанбулу, рекао је да медији у Кијеву претерују када пишу како је ствар око добијања томоса од Цариградске патријаршије већ завршена. О овом осетљивом питању став је заузела и СПЦ. Агенција „Ромфеа“ је објавила одломке из писма које је патријарх СПЦ Иринеј упутио патријарху цариградском Вартоломеју. У писму српски патријарх изражава „бригу СПЦ за јединство Православне цркве“ након интервенције Цариградске патријаршије у Украјини, која ће, по свему судећи, резултирати давањем томоса о аутокефалности тамошњој цркви.

Патријарх Иринеј је у писму само поновио став СПЦ који је изнео приликом посете Москви крајем маја ове године: „Свако ко помаже украјинским расколницима непријатељ је не само Руској цркви и руском свету него и свим православним словенским народима и целом православном свету.“ Опомена прилично узнемирујућа.

Уколико Вартоломеј изађе у сусрет Вашингтону и Ватикану и одлучи се на овакав корак без сагласности Москве, РПЦ ће као последњи бедем православља морати да покаже будност и одлучност у борби за Свето предање. У противном, специјална операција на успостављању новог светског поретка може се сматрати успешно завршеном.            
[/restrict]

Један коментар

  1. Verovatno će autokefalnost zatražiti i Crnogorska odbegla crkva,pa se postavlja pitanje dokle će sve to ići.Sada nego ikada pravoslavlje treba da bude jedinstveno,međutim izgleda da je politika i u crkvi našla plodno tle za destrukciju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *