Правда и хипокризија

Хашки суд на све начине отежава одбрану Ратка Младића како би одржао пресуду, пре свега за геноцид, донету на основу бизарних правила успостављених само у том суду и уведене теорије мозаика као неконвенционалног начина утврђивања чињеница у поступку

Одбрана генерала Ратка Младића пред Хашким трибуналом, рекло би се, добила је тек једну рунду у маратонском процесу који је далеко од краја. Одлука Жан-Клода Антонетија, француског судије у Међународном резидуалном механизму за кривичне трибунале (МРМКТ), правном наследнику Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), да прихвати захтев одбране генерала Младића и из Жалбеног већа избаци тројицу судија изазвала је еуфорију код присталица и поштовалаца генерала Младића.
Због „утиска да су пристрасни“ изузети су председавајући Теодор Мерон и чланови Кармел Ађијус и Лиу Даћун. Сва тројица су дугогодишње водеће судије Хашког трибунала. Мерон је дуго био председник Трибунала, а сада је председник Механизма, правног наследника тог суда. Ађијус је био потпредседник и председник Трибунала, а судија Лиу Даћун потпредседник.
Овом одлуком судија Антонети практично је усвојио аргументе Младићеве одбране да су судије Мерон, Ађијус и Даћун пристрасне зато што су учествовале у доношењу ранијих пресуда Хашког трибунала којима су Младићу подређени официри ВРС осуђени због геноцида и других злочина у Сребреници, у јулу 1995. године. У тим пресудама, према мишљењу одбране, судије Мерон, Ађијус и Даћун су унапред утврдиле и Младићеву кривицу за геноцид у Сребреници, доносећи закључке о генераловој улози и одговорности.
Још током статусне конференције о здрављу генерала Младића у јулу ове године, док је генералов адвокат Драган Иветић описивао тегобе свог брањеника, судија Теодор Мерон имао је подсмешљив израз лица, што су забележиле и ТВ камере.
Елем, уместо поменутих судија у Апелационо веће које ће разматрати Младићеву жалбу постављене су судије Емпарани Мами Ричард Раџонсон, Приска Матимба Нијамбе и Гебердао Густаве Кам. У Апелационом већу биће и судије Сејмор Пантон и Елизабет Ибанда Нахамија.
Бившег команданта Војске РС, генерала Младића Хашки трибунал је у новембру прошле године осудио на доживотни затвор због геноцида у Сребреници, прогона Муслимана и Хрвата широм БиХ, терорисања становништва Сарајева дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и узимања припадника Унпрофора за таоце, у периоду од 1992. до 1995. године. Ослобођен је оптужбе за геноцид у још шест босанских општина.

[restrict]

НАДА У ОСЛОБАЂАЊЕ Поменута еуфорија се ослања на генералово могуће ослобађање што би повукло и преиспитивање пресуда свим раније осуђеним Србима за исто кривично дело. Исправљање неправде могли би да затраже генерали Радислав Крстић и Вујадин Поповић и пуковник Видоје Благојевић, који је одслужио своју казну. За генерале Здравка Толимира, Љубишу Беару и пуковника Драга Николића било би касно, јер су преминули.
Генерал Младић је проглашен кривим за геноцид иако суд није утврдио његову посебну намеру за извршење овог најтежег злочина, као најбитнијег атрибута квалификације геноцида. Генерал је проглашен кривим на основу свог учешћа у такозваном „заједничком злочиначком подухвату“. Суштина ове формуле је да свака особа може бити проглашена кривом ако је проглашена учесником у том „подухвату“. Наиме, не доказује се његово учешће већ једноставно бива проглашен учесником.
Како је то изгледало у пракси Хашког суда објаснио је на једном предавању почетком године Јонас Нилсон, виши правни референт у Хашком трибуналу и помоћник Алфонса Орија, председавајућег судије у већу које је изрекло осуђујућу првостепену пресуду генералу Ратку Младићу. Нилсон је, успут, држављанин Холандије која је била учесник догађаја у најважнијој тачки оптужбе за геноцид – догађаја у Сребреници.
Када је Нилсон на том предавању изјавио да судско веће, у случају Сребренице, није имало никакве доказе против оптуженог, неупућени су се понадали да холандски правник овом изјавом руши и свог шефа Орија и Хашки трибунал, због чега би недвосмислено требало да падне и пресуда генералу Младићу.
На ово је у тексту „Сензационално откровење Јонаса Нилсона, или шта је баби мило?“ указао Стефан Каргановић, цитирајући Нилсона: „Требало је доказати да су се неке ствари десиле, да су људи били посвећени томе да учине то дело. Прво питање којим смо се бавили било је – ко је наредио убиства у Сребреници. У том светлу била је интересантна и процена времена, односно ноћи када су вођени разговори војног руководства. Није било састанка на којем је договорено извршење тог дела. Опет понављам, није било писане одлуке, није било војних састанака или било чега сличног. Некако смо морали све сазнати из промене става и понашања свих оних који су били укључени.“ Додао је да су се судије бавиле класификацијом – шта је било речено у одређени дан, о чему је разговарано увече и о чему је разговарано дан касније. Нарочито је, каже, било важно и присуство неких сведока инсајдера који су касније сведочили.
Младићево веће у својој пресуди уопште и не демантује Нилсонове наводе. Све то што је Нилсон рекао, на срамоту Хашког трибунала, пише и у свим осталим пресудама које се односе на Сребреницу, а пре Младићеве, најпре оне против генерала Крстића. У њој се наводи да „постојање плана или политике не представља саставни део кривичног дела геноцида у правном смислу“. Према томе, докази за које је Нилсон тачно рекао да не постоје, не само да стварно не постоје у Младићевом предмету већ се – по јуриспруденцији Хашког трибунала – сматрају непотребним да би се утврдила нечија кривица за извршење кривичног дела геноцида у Сребреници, навео је у својој анализи Стефан Каргановић.
Став Крстићевог већа (од којег се ниједно потоње сребреничко веће није дистанцирало) да доказ о постојању геноцидног плана или политике није неопходан, споран је у највећој мери. Али то је сада део праксе Трибунала, што значи да признати недостатак таквих доказа неће утицати на разматрања Младићевог Жалбеног већа нити ће одбрана у свом поднеску чак и најбриљантнијим аргументима успети да Жалбено веће приволи да на ту чињеницу обрати пажњу или је уважи, додао је Каргановић.
Тај неконвенционални начин „утврђивања чињеница“ је теорија мозаика, још једна правна импровизација Хашког трибунала која му омогућава доношење каквих год недоказаних закључака, закључио је овај стручњак за сребреничку проблематику.

РОМАНСИРАНА ОПСТРУКЦИЈА Колико је у Хагу изражена опструкција према српској страни види се по односу према одбрани генерала Младића. Иако је у питању један од најтежих и најсложенијих предмета пред хашким судом, судске инстанце су одбиле захтев за продужење рока за жалбу на пресуду генералу Младићу.
Миодраг Стојановић, један од Младићевих бранилаца, каже да је одбрана добила пресуду на 2.570 страна, које је требало савладати, припремити, најавити жалбу а онда је и написати.
„За израду пресуде на толико страна требало је више од годину дана па је очигледно да су судије радиле на њој док је још трајало суђење“, каже Стојановић и додаје да Трибунал није испоштовао ни своје обавезе у погледу обезбеђења ресурса за рад одбране.
Додуше, Жалбено веће Механизма одобрило је продужење рока за подношење жалбе за два месеца (уместо марта, до августа ове године), али је ограничило обим жалбе до 75.000 речи, а то је око 300 страница, што је још једна у низу опструкција.
Одбрана генерала Ратка Младића је ипак успела да преда жалбу у одређено време и у њој затражила да се та пресуда одбаци или да му се суди поново. Жалили су се и на драстичну и превелику казну. Уз њу је предата и књига ауторитета вантрибуналске праксе од 1.599 страна, у којој су наведени бројни судски примери који поткрепљују жалбу одбране.
Предата верзија је поверљива, јер се у њој налазе подаци које је раније суд окарактерисао као тајне. Када се Жалбено веће усагласи о томе шта ће и даље остати скривено од јавности, редигована верзија жалбе биће обелодањена.
Како је, поводом подношења жалбе у августу за „Вечерње новости“ рекао Младићев бранилац Драган Иветић, одбрана се жалила на све: „Судије из Претресног већа су правиле огромне грешке, нису гледали све доказе, а неке су сагледавали изван контекста. Где год су имали два тумачења неког доказа, узимали су оно које је на штету оптуженог. У тој пресуди је много нетачности и површних закључака, као и процедуралних грешака на штету Младића.“
Младић је у притвору у Хагу од 2011. године а суђење је трајало четири и по године (од маја 2012. до децембра 2016), али је само 530 дана проведено на судским рочиштима. Младићева одбрана води двоструку борбу. Осим рада на одбрани и рушењу пресуде којом је генерал осуђен на доживотну казну затвора, уједно покушава да генералу обезбеди адекватан лекарски третман.
Породица генерала Младића страхује за његово здравље и живот јер је генерал имао два инфаркта и мождани удар, те инсистира на потреби лечења генерала ван Хашког трибунала, односно у Србији. Одбрана генерала је незадовољна радом лекара у притворској јединици јер не пружају информације о стварном здравственом стању генерала, али и не спроводе одговарајући третман.
Постоје стручна мишљења да није искључена ни изненадна смрт. И поред свих апела, генерал није добио одговарајуће лечење у затвору МКСЈ. Пре неколико месеци одбијено је његово лечење у Русији – чак и под гаранцијама владе Руске Федерације.
Да је с хашким лицемерјем тешко изаћи на крај потврђује најновији захтев Тужилаштва у Хагу да суд поништи одлуку о изузећу тројице судија из Апелационог већа у процесу против генерала Младића, оцењујући да је она противна судској пракси. Тужиоци траже да о том захтеву одбране поново одлучује трочлано судско веће.
Оцењујући да је та одлука противна судској пракси, Тужилаштво сада тражи да председник суда Теодор Мерон именује трочлано веће које ће поново одлучивати о захтеву Младићеве одбране. Тужилаштво се притом позива на одредбу правилника Механизма за међународне кривичне судове, правног наследника Хашког трибунала, по којој се одлучивање о изузећу мора поверити трочланом већу ако једна од страна није задовољна одлуком коју донесе појединачни судија.
„Потпуно је сумануто да Мерон поставља судије које ће одлучивати о његовом изузећу. То је исто као да он сам одлучује о томе. Мерон би морао да буде изузет и не би требало да одлучује ни у једној активности суда, нити у формирању већа. Не би требало, али Хаг је Хаг и све је могуће“, рекао је београдској „Политици“ адвокат Горан Петронијевић, дугогодишњи бранилац пред Хашким трибуналом.
„Иако је Мерон председник суда, много је логичније да Жан -Клод Антонети, као његов заменик, одреди веће судија које ће одлучивати о изузећу у коме не сме да буде нико од спорне тројице“, наводи адвокат Петронијевић.
Не би било изненађење да у Хагу поново видимо Меронову правду, што би само још једном потврдило оцену професора Косте Чавошког да „Хашки трибунал представља хипокризију доведену до савршенства“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *