ПЕПЕ МУХИКА – Танго, љубав и реч иза које се истрајно стоји

Ексклузивно за Печат са 75. Венецијанског фестивала

Разговарала Дубравка Лакић

Живот се не може куповати у супермаркету, ништа не вреди више од живота, каже бивши уругвајски председник, јунак документарног филма „Ел Пепе, један узвишени живот“ Емира Кустурице

Велике је емоције у гледалишту 75. Венецијанског фестивала изазвао дугометражни документарни филм Емира Кустурице „Ел, Пепе, један узвишени живот“, чији је јунак управо он – Хозе Мухика звани Пепе, бивши председник Уругваја. Левичар и некадашњи герилски револуционар, познат и као најсиромашнији шеф државе на свету који током владавине није напуштао свој скромни дом на фарми већ је возио трактор и своју плаву „бубу“ и живео у складу са оним што је као политичар пропагирао. Јунак нашег доба. Последњи херој, како често за њега Кустурица каже.
Тај скроман и својој земљи и идеалима потпуно посвећени човек изазивао је огромну пажњу света критикујући дивљи капитализам и расипање на састанцима у Уједињеним нацијама и међународним скуповима. Живописног карактера, најчешће у кошуљи заврнутих рукава, са сламнатим шеширом и у гуменим сандалама, Пепе (82) је подједнако познат и по љубави према свом дугогодишњем саборцу, политичком истомишљенику и верној супрузи Лусијани Тополански, према свом троногом псу, по легализацији марихуане, геј бракова и абортуса. И по својој бурној герилској прошлости. Пепе је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века био вођа Тупамароса – урбане гериле чији су узори били кубански револуционари. Био је хапшен и мучен, провео је 14 година у затвору владајућег војног режима и – кажу његови саборци – никада није дао на себе, плашили су га се. Пошто је 1985. ослобођен захваљујући закону о опросту казне, постао је адвокат, па министар, коначно и највољенији председник Уругваја.

Читав његов живот се заправо види у Кустуричином филму иако је конципиран да буде прича о Пепеовом последњем дану на власти, када је свој мандат и дужност предао наследнику и савезнику Табареу Вазгезу. Уз сцене и пријатељске разговоре на Пепеовој фарми редитељ користи и архивске снимке који аргументују оно о чему Мухика говори. А каже и да су „танго и љубав највредније ствари“ и да једино жали што нема децу.
Овације после светске премијере у Палати Гранде на Лиду учиниле су да Пепе Мухика заплаче, одмах потом и Кустурица. Конференција за новинаре је трајала кратко, Пепе је одјурио на аеродром како би првим летом стигао у Монтевидео и поздравио се с Лусијом која је сутрадан отпутовала за Кину. О филму чији је главни јунак каже да ће „помоћи да људи широм света упознају Уругвај и толико тога што можемо понудити свету. Надам се да ће филм послати поруку понизности и оданости“, додајући да веома поштује Кустурицу као неког „ко је прави пријатељ, мало луд и велики геније“…

Филм Емира Кустурице прати ваш последњи дан на председничкој функцији, тренутак када предајете власт пред масом која пева ваше име. Шта је ваше највеће достигнуће као председника Уругваја?
Пре свега мислим да је то знатно смањивање сиромаштва, али је било много других ствари које сам могао да урадим а нисам, јер сам највећи део времена нагласак стављао управо на смањење сиромаштва. Када почињете, имате много снова на уму, а нажалост не можете учинити све. Вредно је споменути и легализацију марихуане. Желели смо да људи то разумеју, јер су многи у почетку страховали и били против. Сада је већина за. Такође, легализована је проституција, јер је још од 50-их година прошлог века било признато да она постоји. И још доста сличних ствари које користе Уругвају.

Били сте највољенији и најбољи председник. Можете ли ми рећи како да и друге земље света нађу добре политичке лидере?
Можда да питате Бога, ако постоји. Политика је антрополошка потреба. Као што каже Аристотел – човек је политичка животиња. Људи су индивидуе, али морају да живе у друштву. Неминовно постоји тензија у друштву, и у напетим друштвима политичар мора да одржава равнотежу. У данашњем свету влада теорија да ако желите да успете у друштву, морате да будете богати. Ја кажем да политичар мора да живи као што живи већина људи, да једе храну коју они једу, а не да живи као привилегована мањина. Ако је циљ политичара да се бави новцем, онда он није добар политичар. Тежити богатству у нашем друштву значи припадати погрешној култури, јер бити богат није најбоље што може да ти се деси. Све време ти је то брига и терет и ближњи те више не занимају.

Када сте кренули у програм смањивања сиромаштва у вашој земљи, шта вам је био најважнији циљ?
Покушао сам да променим расподелу богатства колико сам могао. Овакав курс је заснован на куповини, тако да је било потребно улагање, покушали смо и постигли нешто, до неке мере пронашли равнотежу. Наравно, није било лако и током свих тих напора створио сам непријатеље.

Колико сте у томе остали верни својим социјалистичким погледима?
Можда постоји неко разочарање, али постоје и ствари које треба урадити. Претходна влада није извршила промене које су земљи биле потребне. Свакако да има напетости, али промене се настављају, плате полако расту. Није све учињено. Чак ни са Француском револуцијом није све учињено. Револуција је дала свој допринос, али се много тога променило корак по корак. Ја сам социјалиста, али нисам фаталиста. Чак и у предузећима и фабрикама морају да раде радници, не може уместо њих да ради држава.

Већина земаља Латинске Америке претрпела је америчке интервенције и диктатуре, а Уругвај је учинио много у смислу демократских слобода. Осим марихуане, абортуса легализовали сте и геј бракове?
Није све то започето данас или са мном. Још 1910. године наш тадашњи председник је написао бог малим словом, 1912. дали смо женама право гласа, 1915. смањили број радних сати, а 1940. увели закон о експропријацији, а касније је то постала нека врста национализације у енергетском и банкарском систему. Ми нисмо верска земља, плате радника се ревидирају сваке две или три године. Наравно, има много проблема, постоји сиромаштво, али производимо довољно да бисмо нахранили популацију. Имамо проблем наталитета, стопа рађања је нажалост смањена, али недавно нам је дошао известан број емиграната. Што се тиче демократије, верујем да ће постојати ако Уругвај настави да ради на њеној обнови. Ми смо мала земља. Имамо само три милиона становника и 13 милиона крава.

Мислите ли да ће следећи председници Уругваја наставити вашим путем за добробит земље? Погледајте разочаравајући пример Венецуеле?
Наравно, разочаран сам, али не треба критиковати већ нешто урадити. Све што се данас догађа у Венецуели урађено је због цене нафте. Мислим да је све то још раније почело, од тренутка када су почели да увозе већину својих производа, јер су имали много новца. Поред тестенине из Италије увозили су чак и рум, иако имају сопствени врло добар рум. Претеривање често узрокује проблеме, као што се десило с Венецуелом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *