Почетна / Култура / Од Видовдана до Ђурђевдана

Од Видовдана до Ђурђевдана

ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА РТС-а (2)

Друго слављеничко вече РТС-а, насловљено Најлепше народне песме, планирано је као прилика да се изведе 60 најлепших народних песама које је бирао ТВ аудиторијум ових неколико месеци. На крају, да би сви били задовољни, изведено је оно што је стало у три сата. Не само због тога, остаје утисак да би мото за обе вечери могао да буде: Много хтели много започели…

Поводом 60 година емитовања програма, РТС није могао заобићи наше корене, те је друго вече (о првом је било речи у претходном броју Печата) на Ташмајдану било посвећено народној музици, на истој бини и са истом сценографијом и сценским ефектима као и претходно. Насловљено Најлепше народне песме, планирано је да се изведе 60 најлепших народних песама које је бирао ТВ аудиторијум ових неколико месеци. На крају, да би сви били задовољни, изведено је оно што је стало у три сата. На бини су се смењивали народни ансамбли РТС: Народни оркестар РТС под управом Владе Пановића, Народни ансамбл РТС под управом Синише Вићентијевића и Велики тамбурашки оркестар Радио-телевизије Војводине, а гостовали су ансамбл Коло, Хор Радио-телевизије Србије и Трубачки оркестар Бојана Крстића. Прва виолина Народног оркестра Момчило Станојевић је неправедно непоменут, чаробни музичар, директни наследник легендарног Царевца. Врхунац вечери била је додела награде Радио Београда Златни микрофон Предрагу Живковићу Тозовцу за вишегодишњи рад, стваралаштво и допринос квалитету и слушаности програма. Легенда народне музике, отмен и скроман, Тозовац је одржао свима час сценског и професионалног понашања а Делије су се играле како то већ бива. Од Видовдана који је на почетку певала Гордана Лазаревић до одјаве у виду, поново, Пукни зоро, ређао се избор песама за које су уредници сматрали да ће представити наше народно наслеђе. За вашег критичара апсолутни прваци су били Лепа Лукић, која и данас пева Од извора два путића као и пре много година, чисто, прецизно, сценски сведено, дамски обучена (што се није могло рећи за све учеснице!), Звонко Богдан уз тамбураше, који је, као вече пре тога Бијело дугме, приредио перформанс за глас и стадион у песми Ко те има тај те нема, хармоникаш Љубиша Павковић и Предраг Гојковић Цуне, чији је архивски глас у песми Кафу ми драга испеци показао шта је севдах, како се пева, ако се може, и тиме поништио све до тада и од тада покушаје да се исти отпева на Ташмајдану. Неџад Салковић са Не клепећи нанулама није имао шансе.
Нејасно је зашто су Лепа Лукић, Мерима Његомир, Ана Бекута, Снежана Ђуришић морале да се појаве у квартету, а касније и у неколико комбинација. Као што каже Орвел, неки су једнаки, а неки једнакији… Такође је нејасно какве везе кафанска музика и сасвим непотребан Харис Џиновић имају са нашим етно наслеђем, мада је Тома Здравковић ушао у антологије баш кафанским песмама. Још једна кафанска, Крчма у планини, нашла се на програму (Бекија Бекића), опасно нарушавајући концепцију програма.
Музику Косова и Метохије у којој је свака песма ремек-дело представио је изванредан трио (Чеда Марковић, Драгица Радосављевић Цакана и Биљана Јевтић) са апсолутним победником – песмом Мој голубе, која, иако пева о зеленим малинама, изазива сузе где год и како год да се пева. Музику јужне пруге певали су Ана Бекута (Мито, бекријо), Милан Топаловић Топалко, Даница Крстић и Стефан Петрушић. Много је недостајао Станиша Стошић с врањанским дертом. Најслабија је била Шумадијска двојка (Мерима, С. Ђуришић, Јелена Броћић), а могли су око избора консултовати етномузиколошку катедру на ФМУ у Београду, професора Димитрија Големовића, на пример, да се не сервира новокомпонована музика без мириса и укуса. Пресекла је Цакана култном песмом Силване Арменулић Шта ће ми живот. Учествовали су и Радиша Урошевић, Александар Илић, Славко Бањац, Александар Тирнанић и Стеван Анђелковић.
Пошто свака фешта код Срба мора да се зачини трубачима, нашим националним инструментом (!), трубачки оркестар Бојана Крстића из Владичиног Хана са Иваном Куртићем, првим победником Пинкових звезда, музицирао је у незаобилазном Ђурђевдану, у чудном и не много успелом аранжману. И тако до краја све врелије, Казуј крчмо Џеримо (Јелена Томашевић), Нишка Бања (Биљана Јевтић), све док није пукла зора (Милош Радовановић) и глумац Драган Јовановић у антиклимаксу коректно отпевао Ружо румена.
Музичка редакција се није сетила легенди хармонике Радојке и Тинета Живковића, Станише Стошића, Есме Реџепове, а где су ту Бранимир Ђокић, Уснија Реџепова, Мирослав Илић, Весна Змијанац, а зашто не, и Лепа Брена, Драгана Мирковић… А где су гусле, први и највернији пратилац наше народне поезије и музике? Скеч са карикатуралним сељаком није успео, могло је то духовитије и боље. Публика је уживала, играла и певала са солистима, чак и ВИП званице у првом реду нису издржале да се не препусте народним ритмовима. Етно/фолклор је најжилавији сегмент музичког наслеђа, опасно важан део националног идентитета, јер шта и како певаш – такав си.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *