Најбоље је бити луд

С посебном надахнутошћу, па и добром дозом перверзне страсти, шоу-бизнис публици као јунаке подмеће озбиљно социјално и психички оштећене ликове и то не само негативне…

Мање-више случајно такозвана „он-лајн“ понуда комерцијалне индустрије забаве готово у исто време лансирала је две потенцијално веома исплативе понуде за публику.
С једне стране, појавила се нова „Нетфликсова“ серија коју су одавно најавили као „изузетно жељно очекивану“, комична трилер-драма са елементима фантастике, „Манијак“, римејк истоимене норвешке серије, с друге је филм пребачен ових дана на кабловско тржиште, „Луд да би био нормалан“. Заједничка им је експлоатација рањивости, повређености, па и болести људског ума.

[restrict] ЦИНИЧНО? МОЖДА У „Манијаку“ пратимо судбине неколико ликова који су у суштини последица савремене цивилизације и у оквиру ње тзв. цивилизованог живљења. Те наизглед обичне и свуда око нас присутне повређене душе заправо су ојађени изданци света у нестајању којима су неопходне хемијске супстанце само да би пребродили дан. И када су чули да су коначно пронађена средства да се свет који им никако не одговара хемијски промени макар у њиховој свести, и то без икаквих последица, појурили су да се пријаве за објекте бизарног експеримента фармацеутске индустрије. Пилуле среће, међутим, ипак имају нуспојаве, те почиње потентни, чак озбиљно социјални коментар скривен у наизглед површном и комерцијалном заплету серије. И док се та серија сервира под рекламним слоганом „то није терапија, то је наука“, филм „Луд да би био нормалан“, с којим се „Манијак“ духовно препознаје, допуњује маркентиншки потенцијал људске психопатологије слоганом који тврди да је лудило савршено човеково рационално усаглашавање с потпуно лудим светом! Цинично? Можда. Али готово извесно ближе истини него што се на први поглед чини. Тим пре што је овај филм биографски осврт на живот и дело контроверзног шкотског психолога Роналда Дејвида Ланга који је био на врхунцу свог делања у овој области током шездесетих година прошлог века.

МОДЕРНО МУЧИЛИШТЕ Постао је злогласно чувен инсистирањем на терапијама уз подршку ЛСД-а, али и критичким опаскама на рачун западне цивилизације која системски ради на излуђивању сопственог потомства! Његови су од тог друштва излуђени и психички оштећени пацијенти спас и срећу мада, наравно, не и излечење, пронашли у омамљујућој хемији баш као што је то случај и с добровољним људским заморчићима у поменутој „Нетфликсовој“ серији „Манијак“.
Да ли је, дакле, одговор у психијатрији или дрогама? Западна је цивилизација отишла толико далеко у одговору на ту дилему која је готово митолошки подржана у производима забавне индустрије да се већ подразумева да је најповољнији излаз из тескобе материјалистичког живота Запада у дрогама.
Лечење, иначе, у институционализованој атмосфери скоро да је стереотипно демонстрирано у филмовима Холивуда као нека врста модерног мучилишта или макар као потпуно неефикасна активност струке неспособне да помогне било коме осим сопственом џепу шарлатанских психијатара. Или су, отуда, исмевани, као, мада на високом интелектуалном нивоу, у филмовима Вудија Алена, или су, као у сигурно најчувенијем филму који се бави болестима ума појединца и промашености друштвеног система који би требало да се побрине за његово здравље, „Лету изнад кукавичјег гнезда“, представљени као најгнуснији негативци. Тај чувени филм, додуше, више је настојао да привуче пажњу као узвишени симбол непобедивости појединца суоченог с неправдама система или угњетавањем од стране друштва и његових насилних полуга, овде симболично представљених у бездушној главној сестри болнице одлучној не да лечи пацијенте већ да им убије вољу, сломи дух и поништи их као самосталне јединке. Приличан је број аутора током претходних деценија настојао да сакупи довољно примера који би дошли до најпрецизније слике о томе како се експлоатишу психолошке невоље људи или њихове психичке болести и изопачености.

ЗАВИСНО ОД ВРСТЕ ЛУДИЛА Готово хируршки прецизан принцип злоупотребе медицинских описа ових поремећаја који су у филмовима и серијама крајње поједностављено претворени у шаблоне и етикете, холивудски и телевизијски аутори су током времена створили неколико, може се рећи и поджанрова зависно о којој је врсти „лудила“ ради.
Тако, рецимо, од едиповског комплекса и последично мизогеног порива главног јунака Хичкоковог класика „Психо“ (последњих неколико сезона гледаоци су имали прилике да прате и епизоде ТВ серије која се бавила младошћу Нормана Бејтса из „Психа“, „Мотел Бејтс“) створен је мит о серијском убици који је на све могуће начине коришћен у практичној разради најкомерцијалнијих састојака овог „лудила“. Иста ствар и са легендарним измишљеним серијским таманитељима из дуговечних хорор серијала „Петак 13“ и „Страва у Улици брестова“. Они се у бројним детаљима наслањају на мит о савршеном серијском убици устоличеном у бројном штиву и екранизацијама прича о Џеку Трбосеку. Социопатолошка, врхунски дизајнирана и одиграна, драмска хорор серија о такође култном убици „Ханибал“, о канибалском психијатру Ханибалу Лектору, одвукла је стереотип о комерцијалном манијакалном и убилачком психопати на сасвим нови ниво. Култ незаустављиве машине за убијање која је бесмртна, бездушна и непобедива, зачет ликом Мајкла Мејерса у серијалу филмова „Петак 13“, довео је пред најшири гледалачки аудиторијум и бисер зла као што је главни јунак вишегодишњег серијала „Декстер“, једне од најбоље оцењених серија свих времена, а који је истовремено полицијски форензичар и опаки серијски убица!

ПРИХВАТЉИВИ ГЛЕДАОЦИМА Најјезивије је у ствари то што је асоцијални и патолошки аспект ових ликова, у случају Мејерса ледено крволочни и сваке емоције лишени аутомат за убијање, а код Декстера подмукло прикривени душевно оштећени манијак, до те мере био прихватљив најширем слоју гледалаца.
Тешко психички оштећени и баш у том контексту коришћени су и ликови на такозваној позитивној страни деобе душевног стања човековог. Међу популарним позитивним ликовима свакако је најбољи пример однедавно поново актуелизовани и на великом и малом екрану одвајкада до данас увек комерцијално успешно „читани“ и тумачени детектив Шерлок Холмс чијим су се душевним демонима и употребом тешких дрога позабавили бројни примери из света најисплативијег одељка масовне забаве. На супротној страни ове исте појаве су ликови продукти игре својих твораца због чега чине веома комерцијални спој халуцинација и сујеверја публике, од крволочних истеривача ђавола до самих ђавола маскираних у харизматичне и сасвим друштвено прихватљиве особе. У том најширем могућем спектру лудила, зла и „позитивног лудила“ налази се најбогатија галерија ликова са заједничким психопатолошким садржаоцем која напросто никада не престаје да буде привлачна гледаоцима јер функционише у свету погрешних вредности, назора и васпитања који тек изгледа у овом нашем времену добија на значају. Напросто, изгледа да је најбоље бити луд. Јер, како рекоше, лудило је савршено човеково рационално усаглашавање с потпуно лудим светом!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *