Почетна / Интервју / МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ – ЧЕТНИЦИ, ПАРТИЗАНИ И ЗЛАТО

МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ – ЧЕТНИЦИ, ПАРТИЗАНИ И ЗЛАТО

Историчар Милош Тимотијевић у разговору за „Печат“ указује на открића до којих је дошао истражујући судбину новца и злата у Југославији током Другог светског рата. Ко је колико новца и злата опљачкао и отео, ко је колико новца и злата од кога добио

Историчар Милош Тимотијевић (Чачак, 1969) студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду 1996, где је и докторирао 2011. године, с тезом Модернизација балканског града у доба социјализма: Пример Чачка и Благоевграда (1944–1989). Од 1997. ради у Народном музеју у Чачку, где је 2015. заслужио звање музејског саветника. Главна подручја његових научних интересовања обухватају друштвену и културну историју Србије у XX веку, војну и политичку историју Србије у Другом светском рату, модернизацијске процесе на Балкану у другој половини XX века, као и историју Цркве и црквене уметности на подручју западне Србије. Аутор је и коаутор 16 монографија, као и још 90 других научних радова. Добио је више признања, међу којима се истиче Награда „Михаило Валтровић“. Недавно је објављена његова књига Злато четника и партизана – деконструкција једног мита („Службени гласник“, 2018), што је и био повод за наш разговор.
Ваша књига почиње анализом „архетипологије“ злата у нашој народној свести. Показали сте да смо, као и у многим другим областима, народ бујне маште, склон митологизацији, па и митоманији. Какво место злато заузима на нашој „менталној мапи“?
Српска народна митологија злату приписује велику моћ, улогу одуховљене материје чије проналажење решава све људске проблеме и говори о човековој жудњи за светлошћу изгубљеног раја и блаженства првобитног вечног живота на земљи. Народна поезија, као облик колективног памћења, увек инсистира да све што је вредно бива опточено „сувим златом“, све што сјаји и опчињава људе добија облик „жеженог злата“. Векови сиромаштва и културе тврде оскудице условили су прижељкивање раскоши. Јунаци из народних песама увек на себи носе злато, од одеће, преко украса, до оружја. Али злато се у народним причама никада не добија лако, већ „тешким радом“ који је потребан да се „отвори земља“, сиђе у подземни простор и избори с митским господаром који чува благо. Као и многе друге ствари у митологији и злато може бити узрок уништења и самоуништења, јер поседује и „онострани“ карактер. Суштински, злато у таквом веровању припада свету мртвих, с којим живи не могу контактирати без последица. Ипак, подвиг могу да остваре само посебни људи, својеврсни „хероји“, особе предодређене да пронађу и што је много важније – задрже злато.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *