Почетна / Регион / Мањине без заштите

Мањине без заштите

Због чега Европа не жели да заштити (нити да прошири) права аутохтоних народ(нос)них група које су доживеле судбину да постану мањинске

Ускоро пола европских држава већински народи и националне мањине чинили су (и чине) бројне међусобне уступке и компромисе, долазећи до одређених модела суживота иако ни једни ни други нису олако пристајали на њих већ су они углавном били резултат спољног притиска, а ретко резултат сопствене спремности на уступке.

ТРИ ГРУПЕ С обзиром на став према мањинама, европске државе могу се поделити у три групе.
У првој групи су државе које заступају уставни принцип јединствене нације и не признају својим грађанима никакво друго етничко порекло осим припадности јединственој нацији. Карактеристични примери су Француска, Бугарска и Мађарска, које не признају категорију националне мањине.
У другој групи су државе које своје етничке заједнице не деле на већинске и мањинске, те и оне, стога, немају категорију – националних мањина. Ове земље имају само грађане који говоре различитим језицима, због чега им се, у првом реду, омогућава коришћење њиховог (матерњег) језика и на тај начин се спречава дискриминација. Такве су скандинавске земље.
Трећу групу држава чине оне које познају појам већинског народа и категорију националне мањине, без обзира на то како је они службено називали. У ову групу убрајају се бројне европске државе у транзицији, али и поједине земље ЕУ као што је Аустрија.

ПРАВНИ ОКВИР Зашто, иако је данас све видљивија потреба за усвајањем јединственог европског документа о статусу мањина, чије принципе би чланице ЕУ морале да уграде у своју националну политику – Брисел већ више од две деценије није направио ни један једини корак напред? Неизбежно је питање – због чега Европа не жели да заштити (нити да прошири) права аутохтоних народ(нос)них група које су доживеле судбину да постану мањинске (две најбројније групе које су остале изван матице у Средњој Европи су Мађари након распада Аустроугарске монархије, и Срби после распада СФРЈ).
А правне норме већ постоје. Реч је о Оквирном споразуму о заштити националних и етничких мањина Савета Европе (који у првом реду штити индивидуална права), потом о Повељи о регионалним и мањинским језицима (која штити кључни елемент идентитета – матерњи језик), и о Повељи о самоуправама (која нуди политичке, економске, културне и правне оквире ограниченог самоуправљања).
Према неким наглашеним десно-конзервативним мишљењима лобиста Европске народне партије (чији корпус у Европском парламенту има већину), заштита националних мањина треба да остане искључиво у делокругу националних држава. Странке леве оријентације тврде супротно. Може, наравно, да се прихвати и регулатива специфична за сваку земљу, међутим, Европска унија мора да одреди обавезне основне принципе чије поштовање од чланица, једноставно, треба да изнуди.

ПРИНЦИПИ Ти принципи би, како тврде европарламентарци леве опције у Бриселу, били следећи.
Питање националних мањина није унутрашња ствар држава него европска ствар. Заштита мањина, један од залога мира и очувања стабилности, посебно је важна у данашњој Европи. У неким деловима Старог континента поштовање људских права добро функционише, међутим, у другим деловима Европе правни прописи (углавном) не функционишу или само делимично штите мањине и на тај начин оне су изложене самовољи већине. Прописи имају малу ефикасност услед чега је број особа које живе као припадници аутохтоних мањина знатно смањен.
Основа заштите националних мањина је право на идентитет. Појам идентитета, пошто изражава припадност, широк је и важан и подједнако се односи на појединце и на заједнице, те су мањинама подједнако потребна и индивидуална и колективна права (што, нажалост, и даље није агенда Брисела). Генерално употребљавани израз „особа које припадају националној мањини“ упућује на појединачна, а не колективна права. Језичка права, као и право на наставу на матерњем језику – представљају кључни елемент у заштити националних мањина и важан део колективних права.
Националне мањине које живе на територији неке земље Европе јесу саставни део те државе. Током историје државне границе често су се мењале и многе националне заједнице доспеле су у положај мањине. Вековима живеле су на истој територији где се и данас налазе, ту је њихова култура, традиција, вера. На тај начин допринели су развоју свог завичаја, доприносећи и богатству универзалних европских вредности, културе, без обзира на власт која је доминирала на њиховој територији током историје. Овакве заједнице не би требало називати мањинама које живе заједно с већином, него народностима које представљају саставни део државе у којој живе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *