Почетна / Култура / Концерт за људе и с људима

Концерт за људе и с људима

У јеку бесомучне пропаганде БИТЕФ-а под слоганом Свет без људи у Италијанском институту за културу у Београду одиграо се 10. септембра уметнички догађај с много људи

Обележавајући 30 година уметничког рада виолинисткиња Ирена Симонути приредила је реситал уз пратњу клавира (Ана Симонути) у копродукцији Удружења музичких уметника Србије и Културног центра Београда. Трио Симонути – отац виолиниста Трипо Симонути, ћерке Ана и Ирена – представљао је дуго година камерну уметничку музику код нас и у иностранству на најбољи начин. Симонути Сениор је оставио трајни траг у музичкој школи Мокрањац тако што је своје ђаке научио да воле камерну музику, која чини музичара потпуним и у сагласности са својим колегама у тимском раду који многи солисти често забораве. Осим тога, као некрунисани краљ виолинске минијатуре (ах, тa Маснеовa Медитација) усрећио је многе заљубљене на својим многобројним веома посећеним концертима, за шта је (наравно, не само за то) добио награду УМУС-а за животно дело 2014. године. Упорни рад је био његов мото: Ако не свирам један дан, то знам само ја, ако не отварам виолину два дана, то већ осети моја жена, а ако не вежбам три дана, то ће приметити и публика… Ирена и Ана су с триом пропутовале свет свирајући, а тридесет година пролети за трен. У свом слављеничком програму од барокног Хендла до савременог опуса Ирена је показала познавање стилова, одличну технику, прецизну интонацију и уиграност с клавирском сарадњом. Хендлова Соната у Еф-дуру на почетку програма, као дело којим се испитује акустика и смирује публика, изведена је стандардно, па се чини да је можда била вишак у програму. Сонатина за виолину и клавир савременог америчког композитора Џона Верала донела је нове хармоније и свежину, а играчки карактер добили смо у пољским плесовима Вијењавског (мазурка Обертас и Кујавјак). Пролећна мелодија кинеског савременог аутора Јуан Маоа била је омаж гостовањима уметница у Кини и лепим искуствима које су оданде понеле, са очекиваном пентатоником Далеког истока. Француску музику заступали су Морис Равел, опседнут шпанском музиком, у Хабанери, и Сен-Санс у Плесу мртвих (Danse macabre), обе композиције обраде. Плес мртвих је у обради за виолину и клавир изгубио мрачну мистичност оригинала, симфонијске поеме, што је зазвучало изненадно веселије од саме идеје разиграних костура пред наступајући Армагедон.
За крај, домаћи аутори, Херцигоња и Расински, као најефектнији део програма. Песма и игра великог југословенског композитора Николе Херцигоње, аутора некад често певане песме Друже Тито, ми ти се кунемо, али и значајних музичко-сценских дела и ораторијума, увек је ефектна, јер он познаје и користи предности виолине на најбољи начин.
Наш савремени композитор МирСала Италијанског института за културу била је мала да прими многобројну публику, која се на крају сместила у холу и на степеницама института. Добра акустика је допринела да сви уживају, и слушаоци и обожаваоци и музичари који су се очито добро осећали, па су се овацијама одужили с неколико врло успелих и ефектних бисева. Без много буке и помпе, обележен је леп јубилеј, а има времена и за још, јер како каже папа Симонути, кад се кроз живот иде ситнијим корацима, све се доживљава слађе, лепше, сочније… Чак се стиче утисак да и времена има више…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *