Књижевна критика у служби геополитике

Књига Бориса Булатовића Оклеветана књижевност није само важна као једна од ретких полемички написаних научних студија, каквих је у нашој науци о књижевности све мање, већ и као једна енциклопедијска синтеза свих културнополитичких процеса који увелико обликују не само садашњи већ и будући положај српског народа у целини

Покушавајући да докаже на који начин су српски националисти употребили Његошев Горски вијенац као инспирацију за рат у Босни и Херцеговини, те на који начин се чувено дело уклапа у западњачке представе о „српској идеологији“, Славој Жижек цитирао је стих Ивана Мажуранића, уверен да је у питању творевина владике Рада. Овај пример, који је навео Мило Ломпар у Похвали несавремености, не само да показује духовну беду мејнстрим филозофије, већ на известан начин, својом епохалном промашеношћу која истовремено производи жељени ефекат, врло добро илуструје читав колоплет псеудоакадемских приступа којима је српска књижевност била подвргнута (а неретко је и даље) од почетка деведесетих година до данас.
Бављење српском литературом у утицајним деловима академске заједнице Запада већ преко двадесет година подразумева писање о једној књижевности чија се магистрална, класична дела, не третирају као уметности речи, што је луксуз резервисан за „велике књижевности“, већ као производи једне опасне, деструктивне идеологије. Српска књижевност у визури овог дела академске критике делимични је, али врло значајан, подстрекач српског национализма који је једини разлог распада Југославије, те, следствено, чак и дели кривицу приписану свом народу. Шта то конкретно значи?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *