Књижевна критика у служби геополитике

Књига Бориса Булатовића Оклеветана књижевност није само важна као једна од ретких полемички написаних научних студија, каквих је у нашој науци о књижевности све мање, већ и као једна енциклопедијска синтеза свих културнополитичких процеса који увелико обликују не само садашњи већ и будући положај српског народа у целини

Покушавајући да докаже на који начин су српски националисти употребили Његошев Горски вијенац као инспирацију за рат у Босни и Херцеговини, те на који начин се чувено дело уклапа у западњачке представе о „српској идеологији“, Славој Жижек цитирао је стих Ивана Мажуранића, уверен да је у питању творевина владике Рада. Овај пример, који је навео Мило Ломпар у Похвали несавремености, не само да показује духовну беду мејнстрим филозофије, већ на известан начин, својом епохалном промашеношћу која истовремено производи жељени ефекат, врло добро илуструје читав колоплет псеудоакадемских приступа којима је српска књижевност била подвргнута (а неретко је и даље) од почетка деведесетих година до данас.
Бављење српском литературом у утицајним деловима академске заједнице Запада већ преко двадесет година подразумева писање о једној књижевности чија се магистрална, класична дела, не третирају као уметности речи, што је луксуз резервисан за „велике књижевности“, већ као производи једне опасне, деструктивне идеологије. Српска књижевност у визури овог дела академске критике делимични је, али врло значајан, подстрекач српског национализма који је једини разлог распада Југославије, те, следствено, чак и дели кривицу приписану свом народу. Шта то конкретно значи?

[restrict] На првом месту, то подразумева да пораст интересовања за српску књижевност и српске студије није био иманентно стручни импулс, потекао из унутрашњих славистичких кругова, већ је диктиран потребама политике. Борис Булатовић у књизи Оклеветана књижевности убедљиво показује како су се слике о геноцидним Србима из новинарског и публицистичког говора полако селиле у поједина књижевнокритичка дела, затим у академску критику и науку, да би се потом, у обрнутом редоследу, вратила у јавност као готово канонизована представа о идентитету српског народа. На другом месту, овакво квалификовање српске књижевности може значити и да она није уметничка књижевност, што у коначници значи и да није књижевност уопште, те је, следствено, не треба ни читати, ако не у целини, а оно макар у оним њеним битним сегментима који се тичу заветне традиције и родољубивог етоса, колико год он био уметнички успео. Коначно, ова оптужница подразумева и имплицитно стварање једног хоризонта очекивања који, канонизован од стране институција (дакле од инстанце моћи) треба да индукује моделе пожељног писања и приповедања и за саме српске писце, не би ли стекли афирмацију на западу, али све више и у сопственој земљи.
Међутим, уколико се Горском вијенцу и може приписати, услед потпуног али допустивог неразумевања текста, недостатак мултиетничког потенцијала, може ли се Хазарски речник сместити у ред текстова који непосредно, на пропагандни начин, позивају на васкрс српског национализма и рушење Југославије? Како разумети закључак једног западног слависте да су Милорад Павић и Добрица Ћосић поделили „посао“, па је први био задужен за књижевно-пропагандно деловање код више, образоване класе, док су Ћосићеви романи требали да резонују у осећајности и имагинацији ниже средње и ниже класе? Уколико, узев у обзир озбиљан научни потенцијал и домете ових слависта (нећемо их именовати), ипак одбијемо приговор глупости или ненаучног мишљења, остаје могућност идеологизованог читања дела, које и међу класицима српске књижевности треба да пронађе корене српског национализма да би се доказала потреба за једном темељном „денацификацијом“ српског народа, или променом свешћу, како је данас уобичајеније рећи (као да је и сама свест нашег народа – нацистичка!?). Та денацификација, односно један пургаторијум српске књижевности, какав до сада није виђен (мада је било оних који су волели да га виде), заправо нема ни свој адекватан термин. Оно што се у време борбе за аутономију књижевне уметности звало „идеологизованим читањем“ и било резервисано за оштру, соцреалистичку критику, одједном се појављује у једном прокламовано либералном, постидеолошком свету, при томе често у непризнатој симбиози са темама, мотивима, методама или резултатима културмарксистичке критике у СФРЈ. Откуда ова аномалија?
Отуда, што по дубоком уверењу аутора овога текста, а што и Борис Булатовић наводи на неколико места у својој књизи, напад на српску књижевност превасходно је пратио политички обрачун са српском државношћу и у том процесу, трансфер метода, аргумената и представа, у складу са политичким прагматизмом Запада, био је могућ из свих области, традиција и текстуалних наслеђа. Први пут, на леђима српске књижевности, осетило се шта значи када књижевна критика више није слушкиња ни филозофије, ни идеологије већ само и једино пуке (гео)политике. Управо методско шаренило и неконзистентност указују да је овога пута политика умешала прсте: српска књижевност се делимично третира, једни псеудопостколонијалним захватом, као империјална књижевност, затим се третира малтене као пандан Вагнерове музике, док с времена на време се провлаче дифаматорни судови који као да су преписани из ретроградних соцреалистичких текстова написаних пре победе модернизма у српској култури друге половина 20. века.
Због тога је сасвим оправдано што је Борис Булатовић своју аналитичку пажњу усмерио и ка оним корпусима текстова који ову директиву против српске књижевности спроводе на локалном нивоу: ка антиандрићевским и антињегошевским покушајима. Аутор на неколико места наводи важно запажање (које гласно изостаје из других апологија Андрићевог дела) да је „бошњачка перцепција Андића типолошки сродна“ глобалистичким нападима на српску књижевност иако јој, строго узев, хронолошки претходи. Но, и у овом случају имамо на делу прагматистички трансфер метода и аргументације. Већ је познато да прве оптужбе за антимуслимански сентимент у Андрићевим делима потичу из пера Шукрије Куртовића, који је српског нобеловца нападао са позиција доктринарне одбране „братства и јединства“. Куртовић, међутим, није неко ко би се олако могао оптужити, поред антиандрићевског, и за противсрпско деловање, тим пре што је у питању особа која је пре Првог светског рата својски радила на национализовању словенског муслиманског становништва у оквирима секуларног српског идентитета. Куртовићев суд, испоставило се, делио је и Мустафа Мулалић, члан Централног националног комитета ЈВуО (премда су његови написи о Андрићу остали у рукописној заоставштини), што додатно апсурдизује читав процес, али не и зауставља. Читав овај сет аргумената, обогаћен нијансама преузетим из марксистичке критике (из текстова Ђорђа Јовановића пре Другог светског рата), преузет је од стране бошњачких националних идеолога, Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића, да бисмо коначно дошли до читавих томова, попут књига Мухсина Ризвића или Русмира Махмутћехајића, чији процват деведесетих година, као превођење политичких у (псеудо)научне ставове нимало случајно коинцидира са општим нападом на српску књижевност у целини.
У резултанти, потенцијалне последице су јасне: уколико из српске књижевности треба одстранити све заветне садржаје, оне садржаје који припадају традицији косовског опредељења, од ње неће остати ништа, на исти начин као што од српске поезије двадесетог века не остаје ништа уколико се њен канон преобликује у складу са Константиновићевом Философијом паланке. У једном ретроспективном маниру, који подразумева сасвим анахроно приписивање кривице за рат деведесетих ауторима који не само да рат нису доживели већ су и далеко пре њега променили светом, низ прокажених дела и текстова изгледа овако: Меморандум САНУ, Ћосићеви и Павићеви романи (уз додатак дела Војислава Лубарде, Слободана Селенића и Јована Радуловића), Попина поезија, Андрићеви романи, Његош, епска поезија. Међутим, колико год се из наше перспективе овакав редукционистички чин доима претераним, неоправданим и ненаучним, он је већ део једне мреже текстова и академских традиција који, системом међусобног непроблематизованог цитирања и преузимања судова, постаје део етаблираног погледа на српску културу. Прво поглавље књиге Кристофера Кларка Месечари одличан је пример куда овај процес води: кривица приписана српској култури помера се стотину година уназад и на Први светски рат, што у следећем кораку може значити да је она, као таква, априори непожељна, односно да се Србима из корена мора променити идентитет и свест да би постали прихваћен (а заправо толерисан) члан „европске породице“.
Због тога, књига Бориса Булатовића Оклеветана књижевност није само важна као једна од ретких полемички написаних научних студија, каквих је у нашој науци о књижевности све мање, већ и као једна енциклопедијска синтеза свих културнополитичких процеса који увелико обликују не само садашњи већ и будући положај српског народа у целини. Као таква, она је дубоко опомињућа јер нас суочава са поразном чињеницом да чак ни за књижевност, а камоли за језик, културно наслеђе и земље српског народа, у „врлом новом свету“ нема места. То, разуме се, не значи да у сам тај свет нисмо добродошли – додуше, као полуварварски резервоар енергије за геронтологизована друштва Запада, укратко – као биомаса.

[/restrict]